Promenljive stvarnosti

Specijalno za NIN iz Venecije Laboratorija dilema (Laboratory of Dilemmas) je narativna instalacija u formi lavirinta bazirana na dve paralelne priče: serije audiovizuelnih zapisa medicinskog eksperimenta koji otvara dilemu očuvanja novopronađenih ćelija, uz paralelnu priču Eshilove tragedije Hiketide (Pribeglice), i dilemi koju delo ističe: sačuvati strankinje (pribeglice) ili garantovati sigurnost građana. Na prvi pogled teško je razumeti vezu između ove dve priče, ali se polako paralelne naracije otvaraju jedna ka drugoj i spajaju u jednu, u prenesenom značenju. Site-specific projekat putem metafore otvara pitanja današnje pretnje izbegličke krize, kao socijalnog problema evropske zajednice a i šire. Hiketide od Eshila je prvi književni tekst u istoriji koji otvara pitanje izbeglica koje traže azil u drugoj državi. Strankinje su pobegle iz Egipta kako bi izbegle udaju za svoje rođake. Stižu na Argos gde mole kralja za azil. Pred kraljem se otvara velika dilema: ako prihvati strankinje rizikuje promenu ravnoteže u državi, na nacionalnoj i religijskoj osnovi, koja bi verovatno prouzrokovala rat sa Egipćanima. Međutim, ako im ne pruži pomoć, ta odluka će uticati na nove svete zakone o gostoprimstvu koji su tek uspostavljeni, i srušiće njihov status ljudskih prava. Laboratory of Dilemmas ilustruje dilemu tragedije preko niza iseckanog nedovršenog dokumentarca jednog starog medicinskog eksperimenta. Jedan grčki naučnik, krajem šezdesetih realizovao je medicinsko istraživanje i snimao je mnogobrojne faze eksperimenta. Tokom snimanja kamerom, on objašnjava svoj eksperiment opisujući ga kroz temu dileme iz tragedije Hiketide od Eshila. U poslednjoj očuvanoj fazi video- snimka, saznajemo da su naučnici iznenada pronašli grupu novih ćelija, različitih od onih koje su analizirali do tada. Ove nove ćelije su bile ranjive izvan stare ćelijske kulture, ali su pokazale i otpornost organizacije sa starim ćelijama. Priču polako shvatamo dok šetamo u lavirintu i zaustavljamo se pred ekranima video-snimaka dokumentovanog medicinskog eksperimenta. Arhitektonsko rešenje lavirinta povezano je sa temom dileme i na zanimljiv način stvara fizičku igru sa već postojećom zgradom paviljona. U tami mračnih hodnika, svaki posetilac pronalazi narativni detalj koji sastavlja u veliku slagalicu ove priče. Da li je trebalo da istraživači ostave da se nove i stare ćelije organizuju, sa mogućnošću da nove postanu izdržljivije i time spremne za nove analize? Ili je trebalo da spreče bilo kakvu interakciju između ćelija, izolovanjem novih ćelija i ostavljanjem da izumru kako ne bi uticale na ćelije koje su se do tada analizirale? Priča je prikazana u delovima, u formi audiovizuelnih zapisa ili preko zvučnika, a dilema ostaje otvorena do poslednjeg video-snimka gde su angažovani glumci: Šarlota Rempling, Giorgios Kotanidis, Lazaros Georgakopoulos, Polydoros Vogijacis, Kora Karvouni, Panis Kalofolias, Rena Kyprioti. Tako Laboratory of Dilemmas odslikava dilemu iz grčke tragedije kroz seriju nedovršenog dokumentarca naučnog eksperimenta. Audiovizuelna instalacija istražuje granice nauke i umetnosti, istine i laži, verodostojne reprodukcije stvarnosti i njene narativne rekonstrukcije. Prostor između prvobitne dileme (sociopolitičke sfere tragedije) do uzvišene dileme koja se bavi moralnim pitanjem nauke i etike čine narativnu strukturu ovog projekta. Georges Drivas stvara simetričnu analogiju pitanja kojima se bavi društvo Argosa: odbaciti „stranca“ ili očuvati „domaćina“? Eshil je podigao pitanja koja su više nego ikad povezana sa današnjim aktuelnim temama vezanim za promene migrantske krize u internacionalnom geopolitičkom pejzažu. Prostor je podeljen u tri nivoa: Gornji, Donji nivo i Zatvorena soba. Publika prolazi najpre kroz Gornji nivo gde može da vidi lavirint odozgo, i gde priču povezuju samo video-snimci naučnika koji objašnjava svoj eksperiment. Donji nivo je teži za obilaženje, jer se radi o pravom lavirintu, gde su jedine smernice tanka neonska svetla i zvučnici u kojima čujemo naučnika u razgovoru sa svojim saradnicima. Zatvorena soba je prostor otvaranja političke dileme: prikazana je diskusija svih naučnika Instituta, gde će zajednički odlučiti da li će odbaciti „stranca“ tj. novorođene ćelije. Dilema koju otvara projekat izaziva posmatrače da pokrenu pitanja povezana sa analognim pričama i sa istorijskom sadašnjošću. Posmatrači su pozvani da aktiviraju svoje iskustvo u svetlu građana globalizovanog sveta. Sadržaj diskurzivne niti, Georges Drivas dopunjuje arhitektonskom formom u obliku lavirinta kao metaforičnog prostora koji uzrokuje konstantnu dilemu. Nesigurnost koja se otvara kao pitanje određuje naše iskustvo kao posmatrača: da li smo saučesnici stvarnim događajima ili njihovom prezentacijom? Gde je granica između dokumenta i njegove simulacije? U stanju zbunjujućeg konteksta, publika nastavlja da postavlja pitanja šta je čula i videla i da se pita o prirodi istinitosti. Modernistička forma izraelskog paviljona datira iz 1951. godine, kada je tako mlada novonastala država tek krenula u potragu za nacionalnim identitetom. Želja da se učestvuje na venecijanskom Bijenalu stimulisala je državu da osmisli zanimljivu arhitektonsku formu ovog paviljona. Celokupan modernistički i tehnološki razvoj koji je tada zahvatio Izrael, postao je šizofreničan, kao što je i današnja geopolitička svakodnevica. Umetnik Gal Vajnštajn osmislio je instalaciju za ovaj paviljon, ulazeći u dijalog ne samo sa arhitekturom paviljona nego i sa istorijom jevrejskog naroda. Naslov Sun Stand Still ili Stani Sunce potiče iz biblijske priče Savez petorice amorejskih kraljeva i osvajanje južne Palestine (Knjiga o Jošui 10,1-13,14). Jošua zove pomoć s neba da bi uspeo da pobedi u ratu protiv Amorejaca, „Onoga dana kada Jahve predade Amorejce sinovima Izraelovim, obrati se Jošua Jahvi i poviče pred Izraelcima: Stani, sunce, iznad Gibeona, i meseče, iznad doline Ajalona!“ Ovaj stih podstakao je umetnika Gala Vajnštajna da osmisli prostornu instalaciju sačinjenu od više projekata. Moon over Ayalon Valley: pri ulasku u paviljon primećujemo crtež velikih dimenzija jedne doline u bojama, sa brdima i punim mesecom. Mesec mirno stoji dok čeka sunce (naziv izložbe) da bi Jošua mogao da pobedi u ratu i postane prvi kralj Izraela. Mesec čeka iznad doline Ajalon, dok sunce stoji iznad grada Gibeon. U fizičkom smislu sunce i mesec su postavljeni paralelno jedan naspram drugog na dva paralelna zida paviljona. Vajnštajn uzima pravu fotografiju doline Ajalon koju uveličava i dopunjuje crtežom Meseca. Da bi pobedio u ratu, Jošua se direktno obraća suncu, čime oličava megalomaniju čoveka nad prirodom. „I stade sunce i zaustavi se mesec sve dok se nije narod osvetio svojim neprijateljima. Ne piše li to u knjizi Pravednika? I stade sunce nasred neba i nije se nagnulo ka zapadu gotovo ceo dan.“ Stih oličava današnju politiku Izraela i promenljivu stvarnost svakodnevnog života. Zaustavljanje vremena viđeno je oduvek kao jedna od čovekovih utopističkih želja. Umetnik tako otvara pitanje da li je Jošua postupio pretenciozno, pitavši sunce direktno da stane i da li taj akt može biti povezan sa današnjom političkom klimom Izraela. Da li je vera u tom smislu promenila percepciju stvarnosti? Osim obojene ilustracije, naša čula obuhvataju druga pitanja. Jak miris u paviljonu ustajale buđi je prvi detalj koji publika primećuje. Pri ulasku u paviljon čini nam se kao da smo ušli u napušteno mesto, koje je čovek ostavio voljno, ili mu se otelo kontroli. Jezreel Valley in the Dark ili Dolina Jezreel u tami, naziv je instalacije gljiva i buđi. Rad u procesu, instalacija koja raste tokom sedam meseci izložbe je prostor u kom umetnik ostavlja tečnost kafe sa šećerom, koje su stvorile bakterije i mikrobe u fazi interakcije, trenutno van njegove kontrole. On taj proces naziva pasivan uzgoj, da bi ga ostavio plodnim i dao mogućnosti za novu organsku vegetaciju. Polje buđi se hrani ćelijama u venecijanskom vazduhu, ali i mikrobima koje donose posetioci. Polje buđi je izvor jakog mirisa koje odmah zbunjuje posetioce. U ovom slučaju, umetnik se konceptualno bavi pitanjem poljoprivrednog rada, kao jednim od prvih čovekovih tehnoloških razvitaka. Zatim nastavljamo obilazak do instalacije Marble Sun (mermerno sunce), koja predstavlja mozaik izraelskog mošava. Podna instalacija je sačinjena uvek od tipičnih materijala gradova u kojima je postavljena. U ovom slučaju, umetnik koristi italijanski mermer. Mošav je termin koji označava naselje ili selo. To je vrsta poljoprivredne zadruge koja je sastavljena od više zasebnih farmi. Prve mošave su naseljavali socijalistički cionisti koji su imigrirali na teritorije današnjeg Izraela početkom 20. veka. Ova naselja slična su kibucima, ali daju prednost kolektivnom radu. Farme mošava imaju organizaciju privatne svojine, ali su gajeni proizvodi ravnomerno raspoređeni. Postoji i poreska zajednica kojoj sve porodice ravnomerno plaćaju porez. Time se stvara meritokratski sistem, a ova forma života bila je smišljena da bi se jevrejski narod, koji je vekovima živeo raspršen po svetu, napokon vratio u „obećanu zemlju“ imajući jaku vezu s prirodnim ambijentom. I dan- danas postoje mnogi mošavi. Poslednji sprat uveličava velika skulptura rakete u otpuštanju pod nazivom El Al. Ova reč na jevrejskom znači ka gore, ka visini. Skulptura El Al može da se interpretira na više načina. El Al je ime izraelske avio kompanije. Skulptura predstavlja raketu u poletu, zaleđenu u milisekundi prikazanu na realistički način. „Zaleđeni“ dim obuhvata čitavu prostoriju poslednjeg sprata, a raketa se uzdiže ka krovu paviljona, gotovo iznad podne instalacije doline Jezreel. Zaleđena raketa u vremenu, podseća na sklop svakodnevnih okolnosti zemlje u kojoj je aktuelna politika vrlo dramatična. Sa druge strane, raketa u poletu nas vraća na početak novog milenijuma i tragičan teroristički napad na Kule bliznakinje. Da li Vajnštajn zaleđuje prostor izraelskog paviljona u postapokaliptičkoj sceni koja čeka svoje spasenje? Ili nas umetnik vraća na razmišljanja početka novog veka, podsećajući nas na stanje degradacije u kojoj se nalazimo? Ono što umetnik očekuje je da budemo znatiželjni u prostoru, da budemo zbunjeni mirisom buđi, da se pitamo šta je umetnički postupak, a šta je postalo van kontrole... Umetnik radi sa različitim materijalima organskog i neorganskog porekla, zbog čega od nas očekuje radoznalost da dotaknemo skulpture. Vajnštajn ne iskazuje svoje političko stanovište vezano za savremeni život, već želi da istakne paradokse sa kojima živimo. Čovek je razvio tehnologiju do ekstremnih granica ugrožavajući prirodu i pokušavajući da je ukroti. Došao je do stanja degradacije i autodestrukcije. Senzitivno iskustvo u ovom projektu stvara stanje šizofreničnosti: šta je realnost a šta izveštačenost, šta je pod čovekovom kontrolom a šta izlazi iz sfere kontrole, šta se pretvara u autodestrukciju... Gal Vajnštajn menja percepciju vremena putem ilustracije zamrzavanja nebeskih tela i rakete u poletu, ali i usporenja vremena stvarajući pasivan uzgoj buđi i gljiva u sporom procesu njihovog rasta. Degradacija i regeneracija su dve perspektive ovog „napuštenog“ mesta.