Mentalitet na rasprodaji

Ikea je stigla u Srbiju. Reklamna kampanja je bila obimna. Uključivala je video-spotove, novinske reklame, bilborde, a Šveđanima je pošlo za rukom i nešto što bi malo kome uspelo – da za njih pi-ar tekst, kakvog se ne bi postidele ni mnoge agencije koje se time bave, napiše predsednik države Aleksandar Vučić. Tako je predsednik u autorskom tekstu u listu Alo, koji mu je u poslednje vreme naročito naklonjen, između ostalog napisao i da Ikea „menja način razmišljanja“. „I, po meni, ona je, uz Zakon o radu, najznačajniji `udar` na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih“, nadahnuto je napisao predsednik Vučić. Nije ni čudo što su onda hiljade ljudi željnih instant promene mentaliteta tog 10. avgusta gospodnje 2017. godine pohrlili u Bubanj potok. Možda nisu uspeli da kupe ništa više od hot doga i činije koja košta 69 dinara, ali šta je to u odnosu na novi i, što je još važnije, potpuno besplatni mentalitet sa kojim su se odande vratili? Tako se recimo gospodin, koga je u pravom trenutku „uhvatila“ kamera, prilikom ulaska u Ikeu prekrstio, pokazujući da je religija dobila ozbiljnu konkurenciju i da se više nećemo krstiti samo kad prolazimo pored crkve, već i pored Ikee. Mnogi su na ulazu u tu robnu kuću, misleći da su besplatne, uzimali po nekoliko torbi koje inače služe za kupovinu u objektu, pa se potom ljutili kada su shvatili da moraju da ih vrate nazad. Sasvim je sigurno da će ubuduće prvo pitati „Je l’ ovo džabe?!“, pa tek onda uzeti nešto što se deli. I eto nove promene mentaliteta! Takođe, velika promena mentaliteta mogla bi da se desi i kod privrednika. Predsednik Vučić, naime, često ističe kako treba podržavati i podsticati domaću proizvodnju. Mali, pošteni srpski privrednik bi, čitajući predsednikov tekst o Ikei, sa punim pravom i potpuno logično mogao da se zapita: „Hej, pa ako predsednik reklamira stranu firmu, zašto ne bi malo izreklamirao i moju?“ A predsednik to ne bi trebalo da odbije. Tako bi, za početak, mogao da odredi termin u kojem bi primao srpske privrednike u Predsedništvu. Ali da ih stvarno prima, a ne kao onomad građane u samo jednom terminu. Privrednici bi mu tom prilikom izlagali svoje probleme i „brifovali“ ga u pogledu onoga što im je bitno da on pomene kad bude pisao sledeći autorski tekst za neki tabloid. Zamislite, recimo, predsednikov tekst za Alo, samo da ne govori o Ikei već o nekoj imaginarnoj maloj firmi iz Velikog Šiljegovca, pekari Đurin đevrek. „Priča o Đurinom đevreku i o njenom osnivaču Đuri nije ništa drugo nego dokaz da rad, trud, skromnost i fokusiranost mogu da urade baš ono što svi drugi proglase za nemoguće. I upravo to se i dogodilo kada je 1953. Đura otvorio prvi `šou rum` u Velikom Šiljegovcu, mestu koje broji tek par hiljada stanovnika. Đurinog đevreka nema tamo gde nema bar želje da se razmišlja i radi na nov, drugačiji način. Đurin đevrek ne trpi stajanje u mestu, odustajanje od cilja, zaustavljanje zbog problema. I sve to jer je Đura uvek bio svestan jedne stvari – da nije cilj stići do cilja, već je cilj putovati i stalno pomerati cilj. I zato nije stao u Velikom Šiljegovcu već je, evo, baš danas otvorio pekaru i u Mačkovcu. P. S. „Buhtle su prste da poližeš, obavezno probajte. Ajd’ sad zdravo, odoh ja da radim!“