Poruka sa paunovog repa

Zbog Bezbožnika zapucao sam čak do Niša! Ponestale, brale, pare na pola snimanja filma. A ne treba mi bogzna koja lova, mnogo, mnogo manja nego što su mnogi u ovoj zemlji drpili. Čuj, nekima malo što im država daje trista hiljada evra. Meni, pak, treba deset puta manje da ih sve ponizim sa filmom kome će i Rubljov biti do kolena. Poranio sam autobusom iz Bele Palanke dok žega nije počela. I stignem u sedam ujutru na nišku autobusku stanicu, kad tamo umalo srce da mi stane! Ne može, bre, da se diše od smoga te jedva doklomparam do niške tvrđave. Sedim na klupi u njinoj botaničkoj bašti i povratim, nekako, dušu. Jer, nežna su pluća brđana, ona su navikla na Suvu planinu, a ne na ono što u gradu zovu vazduh. A pored mene u kavezu jedan paun kriče, viče, očigledno hoće nešto da mi kaže. Ali, avaj, još nisam naučio jezik paunova, a imam to u planu. Posle doznam da je paun hteo da mi javi da Kusturica neće da se pojavi na niškim Filmskim susretima. Kao, dečko nije hteo da učestvuje u takmičarskom delu festivala jer je svestan da mu Mlečni put ne vredi ni po lule duvana. Zahtevao je da mu film bude u revijalnom delu pa još da se Moniki Beluči plati avionska karta do Niša, a valjda i taksi od niškog aerodroma. E, pa neće da može! Kina, Kina je za njega. Neka tamo zaluđuje Kineze, dok ga ne provale... A paun i dalje ispušta krike i, gle, ustremio se na mene sa repom razapetim u očaravajuću lepezu. I samo što mi ne kaže: „Pogledaj, slepče, šta na mom repu piše“. Kao omađijan počnem da buljim u paunov rep. Kad tamo, pored svih omamljujućih šara lepo, na srpskom, piše: „Josif Drvodelja samo je drugo ime za Mojsija, a mati Marija je, zapravo, Kleopatra“! Protrljam oči, uplašim se da nisam pošandrcao, ali na paunovom repu srpska slova su, baš, upečatljiva. Kada je paun shvatio da sam poruku sa njegovog repa pročitao, brzo je sklopio svoju lepezu i počeo da kljuca travu u kavezu. Ah, da mi je neko pričao da je opasno sedeti pored pauna i buljiti u šare njegovog repa, tom burazeru to nikad ne bih poverovao. Izađem iz botaničke bašte i švrljam stazama niške tvrđave, a jedna lepa plavojka, kao preslikana Bilja, prepoznaje me i prilazi: „Je l’ može jedan selfi?“ Pristajem, a znam da će me to, kod Bilje, skupo koštati ako se taj „selfi“ pojavi na nekom fejsbuku, kako grlim plavojku ispred table na kojoj piše Nišvil. K. G. Junga, mog gurua iz Švice počinje da nervira moja kuknjava zbog Bezbožnika pa će da me ukori: „Ne kukaj više! Za početak osnuj firmu! Niko ti neće dati pare na lepe oči! I neka se firma zove Tara art Vidovo! Videćeš pare će, odjednom, početi da ti padaju s neba! Biće ih toliko da će ti ostati da snimiš film i o Josifu Drvodelji, to jest, Mojsiju!“ Klomparam kejom pored Nišave kojom je kroz Sićevačku klisuru iscurilo Crveno more. U Bibliji lepo piše da se Mojsiju more otvorilo kod Pairota. Ah, kako se sve uklapa! Uostalom, nije li još mladi Sigmund Frojd napisao da Mojsije nije Jevrejin!? Nije li zbog te brošure klečao na kukuruzu i to u Beču!? I ako je sve tako, nije li se Sveta porodica uputila Putem svile do Indije tragom Aleksandra Velikog? Jer, zašto bi Mojsijev grob bio na planini Nebo u Kašmiru, a grob Isusov u kašmirskom gradu Srinagaru!!? A moja Crna me mudro savetuje: „Ne trči kao ždrebe pred rudu! Osvoji, prvo, Oskara sa Bezbožnikom, a posle će sve da bude lako. Mogao si i to da pročitaš na repu onog pauna!“