Strah od anđela

Ja znam jednog ko je mnogo zgodan i nikad neće jebati Ja znam nekog ko je mnogo snažan i nikad se neće pobiti Ja znam nekog ko je mnogo dobar i koji svima smeta Ja znam jednoga koji ne može bez mene Ja znam jednoga što bih volela da umre jedan sat pre mene1 Pričao mi je svojevremeno jedan momak iz Afrike o svojoj poseti Srbiji. Na proputovanju kroz Beograd, banuo je na vrata školskog druga, našeg momka, ali ga nije zatekao kod kuće. Kako nije bilo telefona, drugarova majka ga je stavila u kola i odvezla na selo, u planine, gde je bio kod babe i dede, i gde ni struje nije bilo. Da bi iznenađenje bilo veće, dok je gost kucao na vrata, gospođa se sklonila, tako da se baba kad je otvorila i videla crno lice toliko zaprepastila da je na sav glas povikala: Đavo! A deda, kao glava kuće, dohvatio je sekiru da on đavolu sâm presudi, još na pragu. Da nisu intervenisali unuk i ćerka, crnac bi morao da beži. Dobri ljudi, prostodušni, jesu znali da crnci postoje, ali kad su ga videli onako garavog, gde mu nije mesto, od zorta su automatski skočili u samoodbranu. Posle su se brzo navikli. Baba je gosta po ceo dan kljukala, a deda ga je, preko unuka kao prevodioca, detaljno ispitao kako stoje stvari u Africi i objasnio mu koješta o nama. Ove pričice iz prošlog milenijuma, setio sam se pre neki dan kad sam čuo za slučaj dečaka koji nije primljen na let Er Srbije zato što je plakao. Tako grubo ophođenje prema detetu jeste veoma neobična pojava, jer, kažu biolozi, svi primati, od najmanjih majmuna do čoveka, instinktivno štite mladunčad, čak i tuđu. Čini mi se da je ovde problem taj što nije plakala beba, tome se niko ne bi čudio, već dečak od desetak godina, a to je neobično. Aerodromsko osoblje našlo se pred nepoznanicom kojoj nisu dorasli, i umesto da, zdrav razum nalaže, problem reše po propisima ali s delikatnošću i taktom, umesto da pomognu roditeljima deteta da se snađu, oni su, od straha, problem rešili siledžijski, kao sekirom. Odstranili su uznemirenog dečaka sa leta i gotov posao. Slučaj ne bi ni stigao u javnost da otac, s punim pravom, nije podigao galamu u medijima. Podržali su ga mnogi, čak i oni koji se s njim baš ni po čemu ne slažu. Ponadali smo se da će u Er Srbiji biti dovoljno razumni da priznaju krivicu, da se izvine i obavežu da će slične situacije ubuduće rešavati sa više stila, takta i čovečnosti. Da će obučiti osoblje za tako osetljive situacije. Ipak, u nacionalnoj aviokompaniji su, u skladu sa našim narodnim običajima, odlučili da se zainate i da, kao da im incident nije doneo dovoljno bruke i štete, nastave u istom stilu. Ponudili su neprihvatljiva opravdanja. Kakav je to avion čiju bezbednost može da ugrozi uplakano dete? Posle su rekli da bi dete uznemirio druge putnike. Skoro na svakom letu plače neko dete, pa šta onda? Kako to da isti avion koji prevozi grupe navijača, ne može da se nosi sa uznemirenim mališanom? Iznenadio me, međutim, broj građana koji su iskoristili priliku da se na društvenim mrežama po ovom pitanju čuje i njihov glas. To su, pre svega, roditelji dece sa autizmom ili smetnjama u razvoju. Nisam imao pojma koliko takve dece ima među nama, i sa koliko se problema koje mi ne možemo ni da zamislimo oni i njihovi staratelji svakodnevno suočavaju. „Zubar nas je izbacio iz ordinacije jer se dete opiralo. Autistična je i slepa, a boleo ju je zub.“ „Moje dete ima autizam. Sa 18 godina neće steći poslovnu sposobnost, ni račun u banci neće moći da ima. Neće moći naslediti ništa od imovine. Ništa se neće zvati njegovim. On neće ni postojati za ovaj svet. Takav je zakon, nakaradan.“ Žalili su se da nemaju dovoljno podrške, da su im deca žrtve vršnjačkog nasilja, da se zakon o zabrani diskriminacije i inkluziji ne primenjuje. Javljali su se i oni koji nemaju lične muke, već ih je život doveo u kontakt sa autističnim ljudima pa ih razumeju i saosećaju: „Petnaest godina vodim likovnu radionicu za decu sa autizmom. Takvih mališana je sve više, a malo ko ih razume... to su, verujte mi, anđeli.“ Nadu uliva komentar jedne majke: „Sigurna sam da nijedno dete iz Aleksinog bivšeg i sadašnjeg razreda neće izrasti u osobu kojoj će u avionu ili bilo gde drugo smetati plač ili neobično ponašanje osobe sa autizmom.“