Kako preživeti Donalda

Sjedinjene Države su usred političkog haosa, nesposobne da usmeravaju domaću ekonomsku agendu ili vode koherentnu spoljnu politiku. Bela kuća je u previranju; Kongres paralisan; dok svet s nevericom i strahom gleda šta se događa. Ako želimo da preživimo ovaj kolaps, moramo da razumemo njegove uzroke. Disfunkcionalnost Bele kuće najvećim delom uzrok ima u ličnosti predsednika Donalda Trampa. Prema mišljenju brojnih stručnjaka, Trampovo ponašanje - grandomanska samoljubivost, patološka lažljivost, nesposobnost kajanja ili osećanja krivice, izrazita površnost, parazitski životni stil, impulsivnost, nesposobnost da se prihvati odgovornost za sopstvene postupke, kratkotrajni brakovi - predstavljaju simptome narcističkog poremećaja ličnosti. Konsekvence bi mogle da budu značajne. Patološki narcisoidni tipovi imaju tendenciju da svoje porive zadovoljavaju upuštanjem u nasilne konflikte i ratove (uzmimo za primer Lindona DŽonsona i Vijetnama, ili Endrua DŽeksona i etničkog čišćenja američkih Indijanaca). U najmanju ruku, Trampu nedostaju psihološke karakteristike neophodne za konstruktivno vladanje: iskrenost, dostojanstvo, kompetentnost, empatija, relevantno iskustvo i sposobnost planiranja. Prema nekim posmatračima, Tramp pokazuje i znake umanjenih mentalnih sposobnosti. U Vašingtonu postoji nada da će „odrasli u prostoriji“ moći da Trampove opasne tendencije zadrže pod kontrolom. Ali „odrasli“ u Trampovoj administraciji su u sve većem broju profesionalni vojnici, a ne civili - uključujući trojicu generala (novi šef personala Bele kuće DŽon Keli, savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster i ministar odbrane DŽejms Matis). Mudri civilni lideri su ključni za mir, posebno s obzirom na to da je američka gigantska ratna mašina uvek zagrejana. Setimo se vojnih savetnika DŽona Kenedija, koji su tokom kubanske raketne krize zagovarali ratno rešenje, ili Matisovog ratobornih antiiranskih stavova. Postoje dva sigurnosna ventila: 25. amandman, koji propisuje postupak za smenu predsednika nesposobnog za obavljanje dužnosti, te procedura impičmenta u slučaju „teških krivičnih dela i prekršaja“. Obe mere su ekstremne u okvirima američkog ustavnog poretka, i obe bi zavisile od dogovora republikanskih lidera. Pa ipak, jedna ili druga mera mogla bi da se ispostavi kao neophodna, čak i hitna, u slučaju da Trampa njegova psihološka nestabilnost ili politička slabost navedu da pokrene neki rat. Politički raspad sistema u Kongresu je manje dramatičan, ali svejedno ozbiljan. Tamo problem nije u nečijem poremećaju ličnosti, već u novcu. Zakonodavna grana vlasti duboko je korumpirana korporativnim lobiranjem i donacijama za izborne kampanje. Dvojica braće, industrijalci Dejvid i Čarls Kok - ukupno teški 100 milijardi dolara - bukvalno drže u šaci predsedavajućeg Predstavničkog doma Pola Rajana i lidera većine u Senatu Miča Mekonela. Rezultat takvog stanja je politička perverzija. Rajan i Mekonel neumorno rade na tome da proguraju zakone koji idu u korist braće Kok, umesto u korist američkog naroda. Pokušaj ukidanja ključnog zakona o zdravstvenom osiguranju usvojenog u vreme predsednika Baraka Obame, tzv. Obamakera, nije imao ništa s opredeljenjem birača ili njihovim interesima; stvar je jednostavno bila u tome da su braća Kok (i drugi republikanski megadonatori) to želeli. Između Trampovog narcizma i novca braće Kok, američka vlada se pretvorila u ruinu. Vašington je i dalje pun pametnih i talentovanih ljudi iz obe stranke, ali su američke političke institucije i formalne procedure degradirane. Savezna vlada velikom brzinom ostaje bez naučne ekspertize, jer istraživači dobijaju otkaze ili sami odlaze, a u planu je drastično kresanje budžeta vladinih agencija. Iskusne diplomate masovno napuštaju Stejt department. Lobisti, u međuvremenu, u vladine strukture implementiraju svoje kompanjone i neznalice. Kroz svu tu halabuku mogu da se čuju i ratni doboši, najzlokobnije u slučaju Irana i Severne Koreje. Da li je to samo predstava za javnost, ili su namere ozbiljne? Niko ne zna. O Trampovoj spoljnoj i bezbednosnoj politici saznajemo iz ranojutarnjih tvitova, bez prethodnog konsultovanja s personalom Bele kuće ili visokopozicioniranim zvaničnicima. Situacija je opasna i postaje sve gora. Predlažem tri kratkoročne, i jednu dugoročnu meru. Prva je - skinuti Trampa s Tvitera. Sjedinjenim Državama i svetu su potrebne javne politike formulisane kroz konsultacije i razmenu mišljenja, ne patologija jednog čoveka, koja pritom postaje sve gora. Ubedljiva većina Amerikanaca se slaže da Trampovi tvitovi narušavaju nacionalnu bezbednost i instituciju predsednika. Drugo, kongresni lideri obe stranke treba da se saglase oko obuzdavanja Trampovih ratobornih sklonosti. Član prvi, odeljak 8 američkog Ustava propisuje da je Kongres taj koji odobrava stupanje u rat; Kongres treba odmah da iznova položi pravo na tu odluku, dok još nije kasno. Treće, vodeće svetske sile - u prvom redu američki NATO saveznici, Kina i Rusija - moraju jasno da stave do znanja da bi svaki unilateralni američki napad na Iran ili Severnu Koreju predstavljao teško i nelegalno narušavanje mira, i da se o pitanjima rata i mira mora odlučivati unutar Saveta bezbednosti UN. Da su SAD sledile kolektivnu mudrost Saveta bezbednosti u skorijoj prošlosti, izbegle bi nekoliko tekućih katastrofa, uključujući haos u Iraku, Libiji i Siriji, uštedele bilione dolara i na stotine hiljada života. Četvrta, dugoročna mera bila bi ustavna reforma kojom bi SAD sadašnji nepouzdani predsednički sistem zamenile parlamentarnim, ili barem mešavinom predsedničkog i parlamentarnog sistema, kao u Francuskoj. Moć predsednika - samim tim i opasnost nekontrolisanog predsednikovanja - jednostavno je prevelika. Još mnogo toga mora da se uradi kako bi se obnovio demokratski legitimitet SAD, uključujući uvođenje strožih ograničenja za finansiranje izbornih kampanja i lobiranje. Prvo i najvažnije, ipak, jeste da preživimo opasno Trampovo predsedavanje tako što ćemo sačuvati mir.