Napušteno polje snova

Susretni plan filma i literature Stivena Kinga davao je u ne tako davnoj prošlosti nekoliko veoma dobrih rezultata. Čak toliko dobrih da danas, s ove vremenske distance, gledamo na De Palmin film Keri, Kjubrikovo Isijavanje, Ostani uz mene i Mizeri Roba Rajnera, Pobunu u Šošenku Frenka Derebonta kao na moderne klasike. Mračnoj kuli ne predstoji takva perspektiva. Ne samo zato što je ovaj Kingov roman-serijal bolji ili gori za ekranizaciju od ostalih, i ne samo zato što kreativni resursi u njemu nisu na nivou prethodnika. Nego prvenstveno zato što je Mračna kula nedorečen, konfuzan, neopredeljen i povremeno neubedljiv film. Ako u njemu neosporno i ima duha Stivena Kinga, to je pre uočljivo s obzirom na zastupljenost Kingovih toposa, no što se inherentno Kingova vizija ukazuje kao kompaktan sistem… Ratnik Roland Dešain (Idris Elba) pokušava da spreči Valtera Dimu (Metju Mekonahi) u uništenju Mračne kule, koja u ravnoteži održava čitav univerzum. U toj borbi pridružuje mu se dečak DŽejk, koji iz razloga svoje hiperinteligentne i kreativne prirode i odanosti ideji dobra, postaje takođe Valterov plen za uništenje … Mračna kula je žanrovski melanž (uostalom, tako je Stiven King i koncipirao Mračnu kulu) u kojoj postupak žanrovske hibridizacije isprva pleni i deluje zanimljivo. No, kako film odmiče, ovi žanrovski predznaci postaju žanrovska overdoziranja. Film Nikolaja Arkla ostaje sporan i na nekoliko drugih planova od kojih su najpre uočljivi odnosi među likovima: tako je DŽejkov odnos s ocem ili očuhom samo naznaka odnosa. Motivaciona ravan je takođe nešto od čega film trpi a ova primetna disharmoničnost možda i ne treba da čudi s obzirom na to da su film potpisala čak četvorica scenarista. To s jedne strane može da bude kvalitet u sažimanju kompleksne Kingove naracije, ali i prilična neusaglašenost narativnih prioriteta, s druge. Mračna kula je najzanimljivija u svojoj početnoj (kingovskoj) intenciji da samu Kulu instrumentalizuje na nivou simboličkog poretka u bodrijarovskom smislu reči. Najbolja u trenucima u kojima Revolveraš (Idris Elba) podseća na Čou Jun Feta i način na koji on koristi revolver u Ubici DŽona Vua. A daleko najveća vrednost filma je Metju Mekonahi u ulozi Valtera, Čoveka u crnom, čije je svako pojavljivanje glumački praznik. Za žaljenje je što Mračna kula nije razvio one svoje potencijale koji su, čak i ovako, u naznakama, dovoljno indikativni za dinamizaciju priče. Takvo je, na primer, napušteno polje snova, koje je u odnosu na svoju katalizatorsku funkciju najperspektivniji deo filma. Mračna kula manje govori o svom rediteljskom potpisniku, Nikolaju Arklu, ali i te kako o producentskom. Ovaj film po mnogim svojim aspektima pre ostaje film Rona Hauarda no ijednog drugog producentskog potpisnika. Sklonost ka žanrovskim rotacijama koja se u Hauarda odvija fazno, u Mračnoj kuli povremeno zapada u nepotrebnu agresivnost, što je prilično pleonastično s obzirom na prirodu same naracije. Mračna kula počinje kao horor a završava kao jedan od nastavaka televizijske serije Bonanca. Ako imamo u vidu da obojica junaka ostaju bez očeva i da početno prijateljstvo nagoveštava porodično fuzionisanje, poređenje ne bi trebalo da čudi.