In memoriam Milivoje Glišić (1943-2017)

Bio je učenik srednje škole kada je, kao veoma talentovan, počeo da piše u Studentu, na srednjoškolskim stranama. Nastavio je u ovom listu da bi ubrzo otišao u Večernje novosti. Upoznala sam ga kada sam došla u ovu redakciju kao mladi novinar Susreta, koji su Novosti preuzele. On je važio za dobrog znalca šaha, briljantnog reportera, a kao mnogi novinarski mangupi toga vremena, rado je sedeo u kafani. Zbližili smo se kada je postao urednik kulturne rubrike, veoma prilježan u tom poslu. Diplomirao je u Sarajevu na Filozofskom fakultetu (teatrologija, opšta književnost i umetnost), bio urednik lista Osmica i otišao u NIN. Bio je urednik kulturne rubrike, 1997. i 1998. i glavni urednik NIN-a, ali je novinarsku slavu stekao kao briljantni kolumnista ovog lista tokom devedesetih godina. Imali smo zajedničkog bliskog prijatelja, mog potonjeg kuma, pesnika i dramskog pisca Velimira Vecu Lukića, sa kojim smo provodili mnogo vremena pričajući o literaturi, filmu, pozorištu. Gliša je imao istančan ukus, bio je strog i precizan. Kada je počeo da piše tekstove pod nazivom „Junaci našeg doba“ (pozajmljeno od LJermontova), čitaoci su iščekivali NIN samo da bi videli ko je te nedelje bio na Glišinom „nišanu“. Pisao je portrete tadašnjih političara i ličnosti koji su krojili političku i javnu scenu Srbije, veoma hrabro, u prepoznatljivom, duhovitom i ciničnom maniru. Posle demokratskih promena 2000, ukazom tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, od 2002. do 2009. bio je ambasador SRJ, a potom Srbije u Australiji i Novom Zelandu. U prvom braku imao je sina Damjana koji je rano umro, u drugom ćerku Kseniju, a najduže je, do kraja, bio u trećem braku sa Vidom Rakić Glišić.