Betmen na delu

Iako je ministar prosvete Mladen Šarčević uoči pregovora o štrajku prosvetnih radnika najavio da „nije Supermen ali će biti Betmen“, deluje da se nije baš proslavio u ulozi akcionog junaka. Sve što je nakon toga imao da kaže bilo je „da neće biti velike štete od štrajka“, dok je njegova partnerka u pregovorima, premijerka Ana Brnabić, pokazala malo više obećane razorne snage, pa su sindikalci dobili usmena obećanja da će „prvi saznati“ kolika im povišica sleduje od naredne budžetske godine. Dakle, radi se o istorijskom obećanju od fundamentalnog značaja za dostojanstvo prosvete, iako je ostalo nejasno da li će svi zaposleni u prosveti, u skladu sa muštulukom, morati premijerki da plate dobru vest koju im bude donela. Jednom, kada je i ako bude donela. Ono što zasada znamo jeste da će štrajka sigurno biti i da će ga Unija sindikata prosvetnih radnika otpočeti skraćivanjem časova već prvog septembra. Zbog lošeg materijalnog položaja imaju sva prava na to jer cifre ne lažu: prosečna plata u obrazovanju je 42.280 dinara, što znači da za srpskim prosekom zaostaju 17 odsto, a za policijom čak 23 (prosečna plata u policiji je 52.000) iako je u prosveti čak 80 odsto zaposlenih sa visokom stručnom spremom. Ako to sve prebacimo u malo pouzdaniju valutu onda dolazimo do još jednog podatka: godine 2006. prosečna plata u prosveti bila je 580 evra, a sada je oko 320. Obećanje premijerke Brnabić da će do kraja godine biti ukinut Zakon po kome je u javnim preduzećima smanjena zarada za 10 procenta, nije ostavio preteran utisak na Jasnu Janković, predsednicu Unije koja kaže: „To za nas ne znači ništa, jer smo mi tada bili 20 odsto ispod republičkog proseka“, baš kao ni predlog zakona kojim se ukidaju prinadležnosti za prosvetne radnike, poput prevoza, jubilarnih nagrada i drugih davanja kojim se „formalizuje činjenica da doktor nauka u prosveti ima manju platu od čistačice u EPS-u ili Srbijagasu“. Sa tim se slažu i ostala tri reprezentativna sindikata (Sindikat obrazovanja Srbije, Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“ i Sindikat radnika u prosveti Srbije), ali ne i sa štrajkom koji je zakazala Unija. Zbog toga su izabrali drugi termin - 4. septembar, uz obrazloženje da se tog dana u Beogradu održava javna rasprava o Zakonu o zaradama u javnom sektoru, protiv koga su se i te kako pobunili. Ne samo zato što se uvodi na „mala vrata“ i usred leta, već i zato, kako to objašnjava predsednica Sindikata obrazovanja Srbije Valentina Ilić, što bi „usvajanje zakona o platama zaposlenih u javnom sektoru derogiralo poseban kolektivni ugovor i ukinulo socijalni dijalog“. Da se ne lažemo, socijalni dijalog sa prosvetnim radnicima ukinut je pre četvrt veka i od tada teško da smo imali ijednu školsku godinu koju su učenici završili po planu. To što neko sa prosvetarima sedne za sto tek kada obustave nastavu i kada se objektivno pojavi problem da li će učenici koje očekuje matura ili prijemni zbilja maturirati i zbilja se upisati negde, ne može se baš svrstati u dijalog. Ali, obično ima kako-tako zadovoljavajući kraj – nastavnici dobiju koji procenat plate više, a učenicima se navrat-nanos, subotom ili tokom raspusta nadoknade časovi. Nažalost, taj i takav traljavi scenario, koji je bar imao neko polovično rešenje prekinut je 2015. kada je vlast odlučila da umesto nagodbe ponudi laž i obećala im povećanje plate kroz platne razrede kroz Zakon o platama u javnom sektoru čija je puna primena trebalo da otpočne prvog januara 2016. godine. I u čiju izradu je trebalo da budu uključeni sindikati. Od umanjenja plata 2014. godine prosvetnim radnicima se baš i nije radilo jer su i pre toga kaskali za prosekom, ali im je iz vlade poručeno da ćute i rade jer je „prosveta delatnost od opšteg interesa“. Nema sumnje da jeste, i da sve civilizovane zemlje imaju računicu da se svaki evro uložen u obrazovanje vrati kao deset, ali u našem slučaju to nije odbačeno zalaganjem prosvetnih radnika već aktuelne vlasti koja je zaključila da je ta cifra od deset veoma primenjiva i da je to pravi postotak da im se umanji plata. I nije se radilo o iznuđenom rešenju od strane MMF-a, kako je vlast tada tvrdila, jer MMF nije rekao – napravite od prosvetnih radnika socijalne slučajeve, a buduće generacije onepismenite, već je samo predložio štednju. Razumnu, koja nije podrazumevala da se 23 miliona evra potrebnih za plate nastavnika zadrže u državnoj kasi, a da se istog dana Srbijagasu uputi 200 miliona dolara. Sve je to bio razlog da duže od pet meseci više od 50.000 prosvetnih radnika u preko 700 škola štrajkuje. I da prekine štrajk samo zbog obećanja na „dugom štapu“ (kako je to tada ocenjeno) i svesti da 12 generacija trpi posledice takvog stanja. Svesti koju vlada nema iako tvrdi da ima, ali da je nemoćna jer para nema. Nema sumnje da je skupo plaćati tolike prosvetne radnike u trenutku kada je potrebno uvesti elektronske dnevnike i kompjutere za svakog profesora (divno, ali profesora neće biti ukoliko ih ne plate, pa će ti dnevnici biti suvišni), kada je prioritet prioriteta davati subvencije stranim investitorima, podizati „najsavremenije fontane“, graditi Abu Dabi usred Beograda i investirati u dualno obrazovanje. A kada se sav novac usmeri u otvaranje jeftinih radnih mesta za savremeno roblje ili u kafiće i butike, onda nam i ne treba školovan kadar. A ne treba nam ni ironija, ali nju vlada obilato nudi. Premijerka Ana Brnabić izjavila je, povodom štrajka 1. septembra, da Vlada razume tu odluku, ali je istakla da je situacija u prosveti danas bolja nego ranije. Takođe, da će plate biti vraćene na nivo iz 2014, što znači da će na do sada vraćenih 9,98 odsto vratiti i preostalih 0,02. „Tu izjavu teško više može da proguta i poslednji som u najdubljem mulju reke, koji slabo šta zna o položaju učitelja u Srbiji, ali valjda i on prepoznaje da profesor više ne može da kupi, ne samo čamac i dozvolu, nego ni mamac za pecanje i kao takav ne predstavlja nikakvu opasnost za podvodni svet riba. Ako je napredak u društvu takav kakvim se predstavlja, zbog čega on stalno zaobilazi prosvetu, ili je ovo, pak, još jedna udica za naivnu, poniženu i lakovernu prosvetnu sitnu ribu“, kaže Miloš Galetin iz Unije Banata. Teško da nekom nije jasno zašto se prosveta zaobilazi u vremenima kada su tabloidi jedino štivo koje vlast neguje i preporučuje svojim građanima, a kada se država sprema da od novih generacija napravi jeftinu a često i besplatnu radnu snagu putem ne baš cenjenih diploma koje nudi dualno obrazovanje. I do kojih se može stići i bez visokoobrazovnog i zadovoljnog prosvetnog kadra. A moć prosvetnih radnika je veoma mala da se u ovom trenutku tome odupru. Prošla su vremena kada su mogli da zaustave nastavu i primoraju državu da nešto učini jer je svaki dan štrajka postao preskup za njihove inače male plate. A štrajkom koji se vodi u zakonskom okviru, sa časovima od 30 minuta, nema šanse nešto da postignu. Uostalom, još pre dve godine im je tadašnji premijer Aleksandar Vučić poručio da će im pomoći kada bude mogao, a „to što štrajkujete 30 minuta – štrajkujte“. To znači da mogu tako i sledećih deset godina i da se niko oko toga neće uzbuditi. Za ono što je država namenila novim generacijama sasvim je dovoljna i nastava od 30 minuta.