Metastaza zla

U trenutku kada se Islamska država povlači i pobedničke snage najavljuju njen kraj, stigla je vest o terorističkom napadu u Barseloni u kome je život izgubilo 16 ljudi, a preko sto je povređeno. Pripadnici ID, u trenutku kada svet slavi njihov poraz, slavili su ovaj događaj. Različite vojne snage koje su se okupile oko istog cilja osvojile su teritorije namenjene takozvanom kalifatu i to je trebalo da donese olakšanje. I donelo je, ali španska tragedije podsetila je sve da još uvek nije izvesno šta sada dolazi. Gde će otići svi koje je ideja o kalifatu okupila, svi ti borci, od članova raznih terorističkih frakcija do evropskih državljana koji su se priključili u vreme najvećeg entuzijazma i uspeha i obećavali da bi Islamska država mogla da zavlada? Šta uostalom teroristička organizacija koja je uspela da osvoji prilično veliku teritoriju i napravi svoju kvazidržavu, ostavlja za sobom? Kada je svojevremeno izvršena invazija na Avganistan bilo je to u ime borbe protiv terorizma i trebalo je da pokaže moć Zapada i uništi neprijatelje poput Osame bin Ladena. On je ubijen, ali Al kaida, uprkos tome što su se mnogi njeni borci povukli i više ih nije bilo moguće locirati, ne samo da nije nestala, ona je izrodila mnoge druge organizacije. Pa i samu Islamsku državu. Stvorena od ogranka Al kaide u Iraku (2006) kao još jedna od mnogih sličnih organizacija, koju godinu kasnije već je bila najozbiljnija teroristička organizacija do sada, koja je zauzela veliki deo iračke i sirijske teritorije. Juna 2014, na vrhuncu moći, proglasila je stvaranje kalifata. Bilo je to u trenutku kada je CIA objavila procene da se broj pripadnika ID gotovo utrostručio u odnosu na prvobitne procene i dostigao broj od 25.000 do 30.000. Više od polovine činili su stranci iz 80 država širom sveta, procenjeno je da je među njima oko 2.000 državljana zapadnih zemalja. U svojim najboljim danima kontrolisali su prostor od oko 55.000 kvadratnih kilometara. Šta se na tom prostoru događalo videlo se i na video-snimcima, koje je ID slala u svet na kojim je zabeleženo odrubljivanje glava talaca, hrišćana, Kurda, stranih radnika, novinara, humanitaraca, spaljivanje jordanskog pilota, mučenja, zverstva i uništavanja svakoga i svega što im se našlo na putu. Prema podacima UN, tokom 2015. oko 3.500 ljudi služilo je kao roblje, među njima veliki broj dece i žena. Do februara ove godine organizovali su 143 napada u 23 zemlje, u kojima je život izgubilo 2.043 ljudi. Uništavali su i kulturna dobra, spomenike, pa i čitave gradove, poput Palmire, svetog muslimanskog mesta u kome se nalazila grobnica stara 300 godina, za koju se smatralo da čuva telo potomka Muhamedovog rođaka. Ništa od toga nije ostalo. I uprkos svemu uspeli su da regrutuju desetine hiljada boraca sa svih kontinenata. Uključujući i Evropu. Šta su im to ponudili? Borbu protiv svake nemuslimanske vlasti na svetu, povratak islamske moći, stvaranje kalifata, okupljanje svih vernika pod jednu kapu. Te ideje mobilisale su sve one koji su se osećali ugroženo, ostavljeno, izolovano, a ispostavilo se da takvih nije malo. A Islamska država bila je veoma dobra u marketingu. DŽesika Stern, koautor knjige ISIS Država terora, napravila je presek propagandnih metoda Islamske države. Tu su veliku ulogu odigrali internet i socijalne mreže, a i način na koji je ID sebe predstavljala i pridobijala podršku. Pre svega projektovanjem slike nepobedive države, između ostalog i objavljivanjem snimaka najstrašnijih zločina i ekstremne brutalnosti - slika masakra nad šiitima i iračkim vojnicima, koji su istisnuli sunite (i mnoge od njih gurnuli pravo u ruke terorista). Zatim predstavljanjem pogodnosti koje nudi samoproglašena država, kao što je besplatno stanovanje i besplatno školovanje za decu. Svaka vojna akcija protiv ID proglašavana je atakom usmerenim protiv svih muslimana, naročito isticanjem sunitskih civilnih žrtava. Istovremeno, prećutkivani su masakri koje su oni sami vršili nad sunitskim plemenima koja nisu želela da sarađuju. Najzad, sve je to palo na plodno tlo, ideologija koju su iskoristili ima duboke korene, a okolnosti su joj pružile šansu. Ono u šta je Irak pretvoren posle invazije koalicionih snaga na čelu sa SAD 2003, bilo je mesto haosa i rasula. U svojoj knjizi ISIS Unutar vojske terora novinari Majkl Vajs i Hasan Hasan podsećaju na trenutak kada je Pol Bremer, američki administrator u Iraku, objavio 2003. da se raspušta iračka armija i zabranjuje članovima Baas partije, stranke Sadama Huseina, učešće u vlasti. To je stvorilo vojsku očajnih nezaposlenih Iračana, za koje više nije bilo mesta u sistemu. Procenjuje se da je više od 10.000 nekadašnjih partijskih kadrova pomereno sa svojih pozicija u državnom aparatu i u vojsci, a stotine hiljada na raznim dugim mestima. Iz redova onih koji su bili vodeći ljudi nekadašnje vojske i tajne službe Sadama Huseina mobilisaće se pristalice čuvenog Abu Musaba al-Zarkavija, najpoznatijeg teroriste čiji je nadimak bio „šeik klanja“, osnivača iračkog ogranka Al kaide. Isti ti ljudi zauzeće kasnije vodeća mesta u Islamskoj državi i u velikoj meri pomoći njenom usponu i opstanku. Onoliko koliko je trajala. Invazija koja je trebalo da oslobodi zemlju terora i donese slobodu dovela je do porasta nasilja i kasnije prelila tako formirane grupe i u Siriju. Apsurd na koji ukazuju Vajs i Hasan je da su se vodeći ljudi iz službi sekularne Sadamove partije, koji su isterani iz sistema, „vratili u Irak pod maskama islamskog fundamentalizma“. Sam Bremer kasnije će u svojim memoarima priznati da su američke snage umarširale u Irak bez strategije i da su, baveći se samo potragom za oružjem za masovno uništenje, potpuno previdele bezbednosnu situaciju i osnivanje pobunjeničkih formacija. Islamska država iskoristila je sve mogućnosti, ona je bila opcija za sve koji su osećali da su ugroženi, i za sunite koji su izgubili pozicije u Iraku, a zatim postali žrtve i u Siriji, ali i za sve gnevne mlade ljude širom sveta, koje je pozvala da se pridruže izgradnji novog muslimanskog društva koje će ih vratiti korenima i povratiti im izgubljeno dostojanstvo. Sada kada je poražena i njene se snage zadržale tek po manjim teritorijama sa izgledima da se ubrzo raspadnu, ostaje ogroman prostor oko koga tek predstoji bitka. Jer najrazličitije koalicije koje su se ujedinile nisu imale ništa zajedničko osim želje da poraze Islamsku državu. Sada su na redu nove bitke i stari sukobi. Pobednici su dojučerašnji neprijatelji koji su bili usred krvavog međusobnog rata, a i borbu protiv ID vodili su uz kalkulacije o posleratnim dobitima. Situacija je, istina, nešto drugačija, jer vladine snage prilično su popravile svoje pozicije, sirijske opozicione snage u međuvremenu su se raspale na više grupa, a Sirijske demokratske snage, koje okupljaju kurdske jedinice, imaju ozbiljne ambicije i računaju na zasluge stečene u borbi sa ID, kao i na teritorije koje su u toj borbi zauzele. Mir je još daleko, a Islamska država, iako teritorijalno pobeđena i u raspadu, nije završena priča. NJeni dojučerašnji borci, poraženi i nepoželjni, moraju negde da nađu svoje mesto. Deo će se sigurno rasuti po Bliskom istoku i priključiti nekim drugim, starim ili novim, terorističkim organizacijama, deo će pokušati da se pritaji, a deo će se vratiti kućama, ma gde one bile, pa, dakle i u Evropu. I to je za evropske vlade prilično ozbiljan zadatak - suočavanje sa borcima koji su regrutovani sa njihovih teritorije. Niko nije siguran šta je pravi odgovor na tu opasnost. Najviše boraca, u odnosu na broj stanovnika, regrutovano je iz Belgije i Danske. Brisel je učinio sve da ih evidentira, da utvrdi njihovo kretanje i da ih, ukoliko se vrate, izvede pred sud. Kopenhagen, pak, razvija programe socijalizacije, koji bi im pomogli da se opet uključe u društvo i rehabilituju. Nije ipak izvesno da li su zatvori mesta na kojima se militantni islamisti promene ili se baš tamo još više radikalizuju, ako je to uopšte moguće, niti da li je pristup koji pomaže prestupnicima u uređenom danskom društvu delotvoran u slučajevima povratnika sa ratišta kakvo je iračko ili sirijsko, pa još i sa idejama koje su ih regrutovale. Nema pravog odgovora na ono što dolazi sa novim frustracijama islamističkih boraca, koji su ostali bez sna o svojoj državi. Kraj Islamske države je pobedonosno proglašen, ali ono od čega se još uvek strepi jeste hoće li se ispostaviti da je jordanski kralj Abdulah II možda bio u pravu kada je, još pre dve godine, izjavio da će borba Islamske države biti „generacijska borba“. Jer pobeđene su snage koje su držale teritoriju, ali ne i njihova ideologija.