Simultanka u Zalivu

Pod vođstvom Saudijske Arabije, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), Bahrein i Egipat početkom leta su prekinuli diplomatske odnose sa Katarom, isključivši ga iz zalivske vojne koalicije. Rijad i njegovi saveznici optužili su Katar da daje podršku sunitskim „terorističkim grupama“ - uključujući Al kaidu, Islamsku državu (ID), Muslimansko bratstvo - ali i iranskim terorističkim organizacijama u saudijskoj pokrajini Katif. Sankcije su uvedene dve nedelje nakon posete Donalda Trampa Saudijskoj Arabiji, kada je pozvao države regiona da se bore protiv terorizma i preseku njegove izvore finansiranja. Kriza između zalivskih monarhija se posebno zaoštrila žestokim polemikama o izjavi pripisanoj emiru Katara, šeiku Tamimu bin Hamadu al Taniju, koji je navodno kritikovao odlučnost Rijada da diplomatski izoluje Iran, te branio stavove Hezbolaha i Muslimanskog bratstva. Katar je tvrdio da je njegova zvanična novinska agencija hakovana iz UAE. Međutim, uprkos demantiju iz Dohe, saudijski, egipatski i emiratski mediji naširoko su distribuirali te lažne vesti. Rijad i Abu Dabi su na svom tlu blokirali rad katarske televizije Al DŽazira. Tramp je izrazio zadovoljstvo efektima svoje posete i izjavio da novonastala kriza predstavlja početak kraja terorizma. Turski parlament je, pak, doneo odluku o slanju dodatnih vojnih snaga na teritoriju svog saveznika, Katara, a početkom avgusta su održali zajedničke vojne vežbe. Doha je sve optužbe odbacila kao neosnovane i okrivila susede da žele da stave Katar pod nadzor. Ministar spoljnih poslova izjavio je da Katar ima snage da se odupre političkim pritiscima i da može neograničeno da izdrži ekonomsku blokadu. Bilo kakvu mogućnost susreta Trampa i Al Tanija uslovio je prethodnim ukidanjem svih sankcija. Iako je na samom početku krize telefonirao ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, Moskva se još nije oglasila, verovatno pripremajući svoj sledeći geopolitički potez u regionu. Istorijski kontekst Katar, mali bogati emirat s ruba Arabijskog poluostrva, ima 2,6 miliona stanovnika, od čega su 80 odsto stranci s dozvolom boravka. Bivši britanski protektorat pliva u moru gasa i nafte, a od sticanja nezavisnosti 1971. njime upravlja dinastija Al Tani. NJegovi susedi su naftne monarhije koje su osnovala lokalna beduinska plemena ujedinjena istom verom - sunitskim islamom - i istom tradicijom. Godinama su se ti emirati upravljali prema svojim zajedničkim interesima, bez previše unutrašnjih trvenja. Nafte, pa samim tim i bogatstva, bilo je više nego dovoljno za sve. Dok im se Zapad udvarao, utrkujući se da im proda što više oružja i da maksimalno privuku njihove investicije, petromonarhije su se sa relativno bezbedne daljine prilagođavale burnim prevratima Arapskog proleća i suprotstavljenim ambicijama tri regionalna giganta: Egipta, Irana i Saudijske Arabije. Međutim, pre dva meseca, u roku od nekoliko dana, Katar se našao u vrtlogu nove regionalne krize. Na kormilo u Rijadu, Abu Dabiju i Dohi došli su mladi prinčevi koji konsoliduju svoju vlast. Tu je i Tramp, koji prestrojava američku politiku prema arapskom svetu, a tu su i Turska i Iran koji podržavajući Katar jasno stavljaju do znanja da se u regionu mora računati i na njih. Politički kontekst Tokom „arapskog proleća“ 2011. Katar je odigrao značajnu ulogu preko Al DŽazire, koja je pružila medijski prostor svim pobunjenicima. To je posebno iritiralo vladajuće porodice, najviše u Saudijskoj Arabiji i UAE. Tim pre što od ranije postoji neskrivena ljubomora i ljutnja suseda na Katar, koji igra u kategoriji znatno težoj nego što bi mu dozvoljavali veličina i broj stanovnika. Ali, zahvaljujući nafti i gasu Katarski suvereni fond raspolaže sa više od 333 milijarde dolara i veoma razumno koristi taj novac, mudro investirajući u jake kompanije, pripremajući se za budućnost mnogo veštije od komšija. Nema kontinenta ni važnije industrijske grane u koje Katar nije investirao. U Kataru je BDP po stanovniku skoro 66.500 dolara, dok je saudijski malo više od 20.000 dolara. Dolazak Trampa u Rijad, njegove izjave o finansiranju terorizma iz arapskih zemalja i novi tvrđi kurs prema Iranu, domaćini su verovatno protumačili kao zeleno svetlo da se krene u obračun s Katarom. Tim pre što im je bilo potrebno da nečim snažnim skrenu pažnju sa dvoipogodišnjeg preskupog angažovanja u Jemenu, koje ništa dobro nije donelo: Jemen je razbijeniji no ikad, građanski rat je odneo više od 10.000 civilnih žrtava, pozicije kako Huta - koji su šiiti - tako i Al kaide sve su jače. U javnost je procurila informacija da je saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman još u aprilu saopštio dvojici američkih zvaničnika da je spreman da povuče snage iz Jemena. U tom svetlu, optužbe da Katar podriva saudijske ratne napore u Jemenu deluju kao traženje dežurnog krivca. Uloga SAD Amerikance već dugo iritira neodređenost, pa i dvosmislenost katarske diplomatije. Međutim, sada su se i sami našli u paradoksalnom položaju - Bela kuća vuče na jednu, a Pentagon i Stejt department na drugu stranu. Veza za prvi Trampov kontakt s Bliskim bio je šeik Mohamed bin Zajed i to znatno pre izbora. Američka štampa spekuliše da je upravo prvi čovek Abu Dabija povezao Trampovu ekipu s Rusima. Na čelu UAE i Saudijske Arabije nalaze se ljudi koji su bili bliski Trampu i pre nego što je postao predsednik SAD. Bela kuća podržava Rijad, ali Pentagon ima najveću bazu baš u Kataru gde je i operativno sedište i komandni centar američke vojske za ceo Bliski istok (preko 10.000 stacioniranih vojnika). Tu je i aerodrom sa koga se izvode vazdušni napadi na ID. Donedavno je tom neprocenjivo važnom američkom bazom rukovodio general DŽejms Matis, danas šef Pentagona. Dakle, čak i ako Tramp nastavi da u tvitovima kritikuje Katar, lako će se razumeti da Stejt department i Pentagon šalju drugačije signale: to je onda jasna poruka, poziv na dijalog. Argument je sledeći: ako se delite i sukobljavate, od toga će imati koristi vaši neprijatelji - Iran, Al kaida i ID; sedite za sto i počnite da pregovarate. Taj poziv deluje ozbiljnije od Trampovih tvitova. Konačno, ne treba gubiti iz vida da je Tramp i tokom kampanje, u januaru 2016, kritikovao i Bušovu i Obaminu bliskoistočnu politiku. Bušovu administraciju je optužio da je svrgavanjem Sadama Huseina u Iraku direktno dovela na vlast šiite u toj zemlji, što je pojačalo uticaj Irana u regionu. Obamina administracija je, po njemu, katastrofalno pogrešila rušenjem Gadafija i sklapanjem sporazuma s Teheranom o nuklearnim pitanjima. Time je, smatrao je Tramp, Vašington - umesto da jača veze sa stvarnim saveznicima, Izraelom i Rijadom - praktično amnestirao Iran i dao mu vetar u leđa. Za Trampa, glavni američki neprijatelji na Bliskom i Srednjem istoku su islamski vehabijski radikalizam i Iran, protiv kojih se, po tom viđenju, treba svim sredstvima boriti. Naftni faktor Neusklađenost u američkom stavu posledica je proste činjenice da u ovom slučaju strateški interesi SAD nisu ugroženi. Uprkos krizi, cena nafte je i dalje veoma niska. Još od 2014. proizvodnja premašuje globalnu potrošnju i svetske zalihe nafte su na istorijskom maksimumu. Čak su i SAD posle 40 godina počele da je izvoze. Bliski i Srednji istok izgubili su dominantni geopolitički položaj, pa tako i uticaj na utvrđivanje globalne cene nafte. Ratuje se u Siriji, Jemenu, Iraku, Libiji, što bi sve trebalo imati za posledicu rast cene nafte - a ipak, uz sve to, pa i uz katarsku krizu, cene su čak u blagom padu. Kako se bude bližio kraj „naftne rente“, tako će napetosti u regionu rasti. Zalivske monarhije shvataju - ili bi barem trebalo da shvate - da neće moći još dugo da uživaju u naftnom blagostanju, ne baveći se ničim drugim. To je najbolje shvatio Katar, čije mudre investicije značajno smanjuju manevarski prostor za pritiske evropskih zemalja, jer im je jasno da mnogo rizikuju na unutrašnjem planu ako se zamere Dohi. To objašnjava izuzetan oprez Pariza i Berlina u odnosu prema malom emiratu. Kada su tako važni akcionari u pitanju (Katar je suvlasnik Folksvagena i vlasnik Pari Sen Žermena) i tako veliki interesi u igri - nema mnogo prostora za nepromišljenost. S druge strane, članice OPEK-a nisu bile u stanju da u protekle dve godine osiguraju bilo kakvu povišicu cene nafte, a neće još dugo izdržati sa cenom barela ispod 50 dolara. Ako se nastavi sadašnji trend smanjenja prihoda i eksponencijalni rast vojnih rashoda, Rijad ima pred sobom najviše pet do šest godina stabilnosti. Iako je finansijska situacija Saudijske Arabije na duži rok ugrožena, epilog rata u Jemenu neizvestan, unutrašnja situacija nestabilna, a nabavka novog američkog naoružanja basnoslovno skupa, izgleda da se, pored svih tih problema - ili možda baš zbog njih - kraljevina nije mogla odreći toga da još izaziva i Iran. Rijad je uzdigao „obuzdavanje“ Irana na nivo osnovnog spoljnopolitičkog cilja, strahujući da bi Iran mogao da poveća uticaj u regionu i destabilizuje zalivske režime podsticanjem pobuna šiitskog stanovništva. Katar, pak, održava redovne diplomatske odnose s Iranom - s kojim deli svoje najveće gasno polje - tako da njegov pomirljivi stav prema Teheranu ima sasvim racionalnu ekonomsku potku. Muslimansko bratstvo Iza antiterorističke retorike i optužbi na račun Katara za bliskost za Iranom u osnovi leži strah od Muslimanskog bratstva, koje još predstavlja glavni problem Saudijske Arabije, UAE i posebno Egipta. Ti režimi postaju sve autoritarniji i žele da prevrnu stranicu „arapskog proleća“, ako je ikako moguće, tako što će iskoreniti Bratstvo, čijim pripadnicima Katar i Turska još pružaju utočište. Istorijski gledano, pokret Muslimansko bratstvo je bitno uticao na emancipaciju i razvoj Katara. Taj emirat je još daleke 1954, dok je bio protektorat, počeo da pruža utočište egipatskoj braći, nakon dolaska Nasera na vlast. Primio je drugi talas pripadnika Bratstva iz Sirije 1982. Treći talas je stigao devedesetih godina iz Severne Afrike, Tunisa, Alžira i Libije. Konačno, nakon Sisijevog puča u Egiptu, stiže i poslednji talas Muslimanske braće. Jedna polovina prognanih pripadnika pokreta odlazi u Katar, a druga u Tursku. Pojedini pripadnici pokreta su odigrali vodeću ulogu u stvaranju katarskog državnog aparata i uspostavljanju javne administracije. Čak su u početku i novinari i urednici Al DŽazire uglavnom bili članovi Bratstva. Doha procenjuje da može imati višestruke koristi od dobrih veza s Muslimanskim bratstvom, a uslov te podrške su garancije da se pokret neće baviti subverzivnim aktivnostima u samom Kataru. Privilegovani odnos s pokretom može doprineti da se spolja poveća dubina strateškog uticaja ove male države na sve muslimanske zemlje. Osim toga, ako se jednom bude dogodilo da Muslimansko bratstvo - ili samo pojedini njegovi pripadnici - stupe na vlast u nekoj zemlji, ta investicija će se višestruko isplatiti. Konačno, Katar namerava, baš kao i Turska, da se postavi kao nezaobilazni posrednik između islamista i njihovih neprijatelja - uključujući i Zapad - što mu daje nesumnjivu geopolitičku prednost. U tom kontekstu, deo katarske „braće“ počeo je u poslednjih nekoliko godina da menja taktiku, negujući jedan blaži imidž cele organizacije. Ta strateška mutacija podrazumeva fokusiranje na meku moć i promovisanje ideje da Muslimansko bratstvo zapravo predstavlja „umeren“ i „demokratski“ tok razvoja islamske porodice, za razliku od radikalnog, antidemokratskog i islamističkog/džihadističkog toka. Pozicija Turske Kako se iskristalisala osovina Doha - Ankara? Katar je zaista povukao mudar potez kada je zaštitu potražio od Ankare. Turska je iz sadašnje perspektive mnogo pouzdaniji saveznik od Amerike. Doha ima sve racionalne razloge da se brine za buduće stavove Vašingtona prema Kataru. Turska je mnogo stabilniji, a izgleda i mnogo iskreniji saveznik u ovoj krizi. Ta iskrenost počiva na zajedničkoj ideološkoj bliskosti s Muslimanskim bratstvom. Turska je shvatila da može odigrati jaku kartu svojim pozicioniranjem u korist Katara i to je apsolutna blagodet za Dohu. Podrškom Ankare stvari su, naime, postale mnogo opasnije za ratoborne susede Katara, koji svakako nisu spremni da uđu u vojni sukob sa Turskom - sada već postoji ravnoteža snaga koju je na početku krize bilo teško zamisliti.