Grmljavina

Po jednom istraživanju koje su svojevremeno objavili Amerikanci laž u proseku svakih pet minuta pređe preko naših usta. Od onih konvencionalnih, koje su već integrisane u lepo vaspitanje, preko takozvanih korisnih, belih laži, do onih razornijih koje dolaze iz sfere medija, politike, kriminala ili patologije. Kod nas, koliko znam, nije rađeno slično istraživanje. A da jeste, sigurno bismo oborili sve svetske rekorde i standarde u izvrtanju istine i laganju. Jer, odavno smo u javnom prostoru izašli iz faze benignog tabloidnog spletkarenja o vanbračnoj deci, tajnim ljubavima ili skrivenim podupiračima nečijeg uspeha, čiji je cilj bio da se nekome upropasti dan i ušli u napredniju verziju strašnog i opakog laganja kome je cilj da se nekome upropasti život. Kao što smo iz faze da šta god da kritički kažete o bilo kome to se u proširenom štabu za odbranu lika i dela Aleksandra Vučića odmah prevede kao direktan napad na njega i poziv na njegovo nelegitimno rušenje sa vlasti, došli do opasnih insinuacija o pozivu na njegovo ubistvo. U stilu, ako kažete da će danas posle podne padati kiša, nekom čudnom logikom u večernjem dnevniku može osvanuti da ste u stvari želeli da predsednika ubije grom ili da doživi saobraćajnu nesreću na klizavom i mokrom putu. Metodi koji se koriste za izvrtanje istine nisu više uopšte sofisticirani, nego su brutalno grubi. Informacije se direktno izmišljaju ili im se komentarisanjem daju potpuno nova značenja. Poslednji primer je konstruisana drama u slučaju bahatosti gradonačelnika Subotice koji je svom partijskom kolegi iz SNS pretio čupanjem grkljana i betonskim cipelama. Za novi scenario iskorištena je konferencija za medije Saše Jankovića na kojoj je reciklirana stara afera sa Tvitera Sergeja Trifunovića, učitan joj je novi sadržaj i udarna vest je postala maltene pokušaj ubistva Aleksandra Vučića na koju ne reaguju ni tužioci, ni novinarska udruženja ni „samozvani nezavisni intelektualci”. O tome se potom izjašnjavaju dežurni analitičari i prave specijalne emisije. Računajući valjda na podršku onih koji neće da shvate jer im, kako je to rekao Apton Sinkler, plata zavisi od toga da ne shvate. Ima li uopšte odbrane od ludila u koje smo svi zajedno ubačeni? Šta kad kažeš ili napišeš jedno a čuješ da si rekao ili mislio nešto sasvim drugo? Kad očiglednost nije smetnja da se izrečenom učita potpuno suprotno značenje? Kad čak ni laka proverljivost istinitosti nije prepreka da se slaže? Šta kad uopšte nije paranoja da ti svevideće oko stražari nad glavom dok pišeš tvitove ili se dopisuješ na društvenim mrežama? Šta sa podatkom da Telenor u 2016. godini beleži gotovo 300.000 pristupa podacima o komunikaciji građana, koje javne i tajne službe u Srbiji ostvaruju samostalno? Ili onim da je policija prošle godine uputila 97.000 zahteva za pristup zadržanim podacima, što je 20.000 više nego 2014. godine? Šta kad nema odbrane od vulgarnosti opsenara najrazličitijih predznaka, lažnih dušebrižnika, vulgarnih falsifikatora, mitomana i prevaranata koji su osvojili javni prostor? Gde je ta granica koja brani ljudsko pravo da misli drugačije od brutalne političke i medijske odmazde kojoj smo u javnom polju izloženi? To je ram za sliku u kojoj smo se našli kao zemlja koja sanja evropske vrednosti - da je celokupna naša stvarnost već satkana od potpuno lažnih predstava koje su se formirale oko svih tema, pa i oko svih ljudi koji su se našli u političkoj orbiti koju kontroliše aktuelna vlast. Za nju su, naravno, podjednako zaslužni vodeći srpski paramediji, parlament, političari. Združenim snagama oni su Srbiju pretvorili u vašarište netolerancije i bacili je u živo blato klevetanja i diskvalifikacija, verujući valjda da se tako, kao u kakvom rijaliti programu, najbolje konstruiše i kontroliše podrška građana. Velika verbalna zalaganja srpskog državnog vrha za evropske vrednosti nisu uopšte u saglasnosti sa njihovom unutrašnjom izvedbom. Kao što nikakva Deklaracija ne može pomoći očuvanju srpskog jezika i kulture nego dobri odnosi u regionu. Stvarnost je važna, a ne priča o njoj i potpisi na poglavljima o pristupanju EU ili deklaracijama. Ona se oseća čak i kad postoji opravdani strah da se o njoj kaže i jedna jedina reč.