Ko nadzire nadzirače

O bivšem ministru odbrane Bratislavu Gašiću se svašta može reći – da je izbegao političku i krivičnu odgovornost u „aferi helikopter“, da se đilkoški poneo prema novinarki Zlatiji Labović, pa i da je, prema proceni predsednika Vučića, kao naprednjački apartčik stoički podneo deprimirajućih godinu i po dana bez funkcije. Međutim, malo ko je mogao da pretpostavi da će, čak i samo formalno, od njegove volje zavisiti, ni manje ni više, sistematizacija radnih mesta u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Prema izmenama Zakona o BIA koji je po hitnom postupku ušao u skupštinsku proceduru, direktor Gašić će ubuduće bez raspisivanja konkursa odlučivati ko će po kom osnovu u BIA biti zaposlen, kolika će imati primanja, radi li dobro i sleduje li mu u tom slučaju nagrada. Naravno, biće mu neophodna prethodna saglasnost Vlade, a sluti se da premijerka Ana Brnabić, baš kao i Gašić, odgovaraju isključivo predsedniku Vučiću. Deo građana Srbije se s pravom uplašio da je hitno donošenje izmena Zakona o BIA još jedno u nizu nasilja vlasti nad državom i da BIA i zvanično postaje naprednjačka tajna služba. S druge strane, naši sagovornici smatraju da nema te izmene zakona koja će bitno promeniti dosadašnje netransparentno funkcionisanje službi bezbednosti, a hitnost usvajanja izmena zakona objašnjavaju ubrzanim zakonskim usklađivanjem s povezanom legislaturom i skretanjem pažnje s važnijih društvenih problema. Ukazali su i na nedoslednosti unutar predloga izmena, prevashodno u pogledu ovlašćenja direktora koje se ponegde sudaraju s postojećim zakonima i posledično Ustavom. Profesor prava na Univerzitetu Union Bogoljub Milosavljević ostavlja partijsko-političku dimenziju izmena Zakona o BIA po strani i u njima vidi normativno usaglašavanje postojećeg Zakona o BIA i Zakona o policiji iz januara 2016. Još otkako je nastankom BIA 2002. ukinut resor Državne bezbednosti, za zaposlene u toj službi su važila ista pravila kao i za zaposlene u MUP-u. Novi Zakon o policiji nije odgovarao zahtevima agencije, pa se pojavila potreba za menjanjem Zakona o BIA. „Iskreno, krivo mi je što nije napisan nov zakon koji bi bio više evropski i koji bi se više oslanjao na institucije, jer je stari tekst pregazilo vreme. Ovim izmenama se ovlašćenje direktora BIA poistovećuje s ovlašćenjima direktora drugih državnih organa. Jedina je razlika što prilikom zapošljavanja nije predviđen javni konkurs, ali su oni i ranije bili vrlo retki, čak i u inostranstvu. Sigurnosna provera zaposlenih je isto standardna procedura u službama bezbednosti, kao i u vojsci i u policiji. Nema, dakle, mnogo kontroverze. O svemu odlučuje direktor. E sad, što je to Bata Gašić, druga je stvar, naročito medijima zanimljiva“, kaže Milosavljević za NIN. Prema njegovim rečima, sistem unutrašnje kontrole je, kao i u drugim državnim organima, vazda podređen šefu, a skupštinski Odbor za kontrolu bezbednosti nikad nije bio predan svom poslu, iako su njegova ovlašćenja solidno uređena. Pitanje je koliko trenutno njegovi članovi imaju motiva, hrabrosti i volje da nadgledaju moćnu BIA. Tako je svuda u svetu, tvrdi naš sagovornik, i dodaje da smo tek nakon saznanja Edvarda Snoudena videli da ni američka Nacionalna agencija za bezbednost nije nevina ni naivna i da ju je vraški teško kontrolisati. Smatra da u našim okolnostima jedini pravi vid pritiska na bezbednosne službe može da dođe iz pravosuđa, ali i da je u tom slučaju politička volja upitna. S druge strane, advokat i bivši ministar policije Božo Prelević smatra da usvajanje izmena Zakona o BIA po hitnom postupku i bez javne rasprave služi da zaseni istinski goruća pitanja. S jedne strane, tvrdi on, građanima niko neće objasniti zašto je Vučić smenio pravnika Aleksandra Đorđevića i na njegovo mesto doveo dokazanog partijskog poslušnika. Takva bi odluka bila pogubna po svaku državu, pa i Srbiju, a Prelević je obrazlaže istorijski dokazanom istinom da se glavešina službe bezbednosti menja samo u slučaju sumnje u izdaju. Je li reč o čišćenju subverzivnih elemenata i, ako jeste, šta je bio uzrok? S druge strane, naš sagovornik veruje da je cilj ujdurme o Zakonu o BIA i da skrene pažnju javnosti s pitanja po kojem je to ustavnom ovlašćenju u Briselu obećano da će se srpsko pravosuđe utopiti u kosovsko pravosuđe. „Istu funkciju ima i optužba da Saša Janković planira ubistvo predsednika na osnovu tvita Sergeja Trifunovića u kojem se Vučić i ne pominje. Sada je aktuelna i glupost o presretanju kolone automobila na Topčiderskoj zvezdi. Ranije je to bilo oružje nađeno u Jajincima. Deo naših sugrađana koji glasa za SNS će u tim navodima videti hrabrog mučenika koji je na meti nekog moćnijeg. A istina je da Vučić siluje, menja i kreira javno mnjenje i da od njega pravi svinjac. Potom zove ostatak Srbije na gađanje blatom, u kojem pobeđuje zahvaljujući tabloidima koji objavljuju upravo operativna saznanja iz BIA na osnovu prisluškivanja koje sud nije odobrio. Onda to još nazove unutrašnjim dijalogom“, kaže Prelević za NIN. Kako navodi, BIA već ima ogromnu institucionalnu i vaninstitucionalnu moć, pa zakonska promena nije ni bila neophodna, izuzev kao ozvaničenje netransparentnosti rada Agencije. „Ako želite da u BIA zaposlite ljude s najboljim kvalifikacijama, zašto vam smeta raspisivanje konkursa? To je samo jedna u nizu nelogičnosti. Nijedan izveštaj unutrašnje kontrole BIA ne sadrži ni reč kritike njenog delovanja. Kako agencija može da radi odlično ako nije otkriveno ko je ostavio oružje u Jajincima ili ako se ne zna da li je i ko je od srpskih državljana učestvovao u tobožnjem pokušaju puča u Crnoj Gori? Dobar izveštaj bi trebalo da pokaže i koga je u BIA zvao njen oficir Goran Živaljević pre no što je ušao u makedonsko Sobranje za vreme upada nasilnika krajem aprila, a to nije slučaj“, zaključuje Prelević. Vučić je kao predsednik Srbije vrhovni komandant vojske i član Saveta za nacionalnu bezbednost, ali je nejasno kako je pride i sekretar Saveta otkako ga je bivši predsednik Tomislav Nikolić 2012. postavio na to mesto. Time se krši Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti. Sekretar Saveta je ujedno i prvi čovek biroa za operativno usklađivanje rada službi bezbednosti, što podrazumeva znanje potencijalno škakljivih informacija. NJegova upletenost u pitanja vojna i bezbednosna znači da ili ne veruje službama bezbednosti, ili nije zadovoljan njihovim radom, ili želi apsolutnu kontrolu. Izvesno je reč o kombinaciji tri elementa, a izvesnije je da je neuobičajeno, da ne kažemo nedemokratski da predsednik jedne države rukovodi bezmalo celokupnom njenom bezbednošću. Prelević smatra da je BIA izmenama zakona samo i faktički postala zavisna od vlasti, ako ne i glavne vladajuće partije. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić za NIN kaže da je od imenovanja Gašića za direktora BIA oko javnosti bilo budnije no inače, i to s pravom. Recimo, činjenicu da član 20 tog zakona predviđa da „pripadnici Agencije ne mogu biti članovi političkih stranaka“, Gašić je zaobišao ne baš elegantnim rešenjem – zamrzavanjem članstva u stranci, što mora da je presedan. Znači li to da će zamrzavanje članstva u stranci biti moguće i u slučaju drugih pripadnika agencije? Poverenik veruje da se pozitivan odgovor nameće, što dezavuiše koncept depolitizacije BIA. Izmene zakona nalažu i da će direktor moći da kreira akte koji će biti „tajni“, mimo odredaba Zakona o tajnosti podataka, čime se narušava hijerarhija pravnih akata, tj. Ustavom utvrđena obaveza da zakoni i drugi opšti akti budu skladu s Ustavom, a podzakonski akti u skladu sa zakonima. Direktoru je dozvoljeno i da sam određuje koji će se podaci o ličnosti obrađivati u postupku bezbednosnih provera, što već jeste predmet zakonskog regulisanja, te je jasno da će nova ovlašćenja direktora BIA biti neustavna. Primera radi, tzv. zadržani podaci koje mobilni operateri automatski generišu i na osnovu kojih stvaraju račune ne podrazumevaju sadržinu poziva i SMS poruka, ali nude odgovore na pitanja ko je, kako, kada, odakle, koliko dugo, kojim sredstvom i s kim komunicirao. Levitiraju nad granicom između tehničkih podataka i podataka o ličnosti, te se ustavne zaštite odnose i na njih. Šabić kaže da se „zadržani podaci“ svuda u svetu obrađuju više nego ranije, što ima veze s razvojem informacionih i komunikacionih tehnologija, ali i da osposobljeni analitičari na osnovu njih mogu saznati često i više nego iz same sadržine jednog ili dva razgovora. I, dok bezbednosne službe treba da efikasno prate komunikaciju kriminalnih grupa i terorista, postoji bojazan da se aktuelnom regulativom omogućuje praćenje svih građana. U tom svetlu, istraživanje SHARE fondacije prema kojem MUP, BIA i VBA godišnje ostvaruju više stotina hiljada pristupa zadržanim podacima ne uliva spokoj. Samo policija je prošle godina podnela 20.000 zahteva za pristup više nego u 2014. godini. „Kod nas je obrada podataka o elektronskoj komunikaciji dugo vršena zakonito, ali uz kršenje člana 41. Ustava prema kojem je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva i prema kojem su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda. Službe, Vlada i Skupština su ovu garanciju tumačile tako da se odnosi samo na sadržinu komunikacije i donosili su zakone po kojima je službama bezbednosti samo za to trebala odluka suda, dok su svim drugim podacima pristupali po sopstvenoj odluci. Zajedno sam sa zaštitnikom građana uspeo da je danas, makar na verbalnom nivou, za pristup podacima o komunikaciji uvek potrebna odluka suda. Prema Zakonu o elektronskim komunikacijama, i operateri i državni organi moraju voditi evidenciju pristupa, koja sadrži podatke o sudskoj odluci koja je pravni osnov za iste. Ako se ne vodi, čini se prekršaj, a ako se komunikacija presreće i zadržanim podacima pristupa bez sudske odluke, čini se krivično delo“, kaže Šabić za NIN. Međutim, službe putem svojim pristupnih aplikacija i dalje mogu neposredno pristupati bazama zadržanih podataka bez obaveštenja ili dozvole operatera. S obzirom na masovnost pristupa, nemoguće je utvrditi da li je za svaki pristup postojao sudski nalog. Od sva tri operatera, jedino je Telenor beležio sve neposredne pristupe zadržanim podacima zbog čega je kao druga najzastupljenija kompanija na tržištu prijavio čak 300.000 samostalnih pristupa zadržanim podacima. S druge strane, VIP i Telekom su prijavili samo one pristupe zadržanim podacima koji su prošli proceduru, pa je njihova evidencija za 2016. bila osetno manja – 114 i 684. Takvih pristupa u mrežu Telenora je bilo 356. Broj zahteva za pristup ne odražava broj korisnika čijim je podacima pristupljeno, već broj pristupa ukupnom saobraćaju na baznim stanicama čija je funkcija prenošenje i preuzimanje signala. Drugim rečima, ako ste se našli u blizini osobe čiji su zadržani podaci interesantni službama, u njihovim se rukama sigurno nalaze i vaši zadržani podaci, i to zauvek, što krši Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Recimo, dana kada je pokušano ubistvo Milana Beka, MUP je tražio podatke s četiri bazne stanice, čime su prikupljeni podaci 630 korisnika. U periodu kada je istraživano ubistvo Tijane Jurić, prikupljeni su podaci 390 korisnika. Kada je ubijen Velibor Dunjić, MUP je Telenoru uputio zahtev za podacima više od 300 korisnika. „Podsetiću da je sad gotovo zaboravljena zajednička inicijativa poverenika i zaštitnika građana sadržavala set od 14 preporuka za normativno i faktičko ustrojenje sistema za nadzor komunikacija. Svojevremeno je dobila podršku vlasti. Nažalost, samo verbalno“, zaključuje Šabić. Naposletku, Gašić je taj koji određuje jeste li bezbednosno interesantni ili ne. A zna se čije direktive prima, verbalno i pismeno.