Crveno usijanje

Ne tako davno, u maju ove godine, američki predsednik Donald Tramp govoreći na Si-Bi-Es televiziji, dotakao se i predsednika Severne Koreje Kim DŽong Una. „LJudi se pitaju: Je li on normalan? Nemam pojma“, kazao je tada Tramp. Biće da mu je ovih dana odgovor na ovo pitanje mnogostruko komplikovaniji. Jer, kada neko za tek nešto više od nedelju dana najpre odapne raketu preko teritorije Japana, odmah zatim testira i hidrogensku bombu pet puta razornije moći od one koja je u Nagasakiju ubila više od 70.000 ljudi, i na kraju najavi lansiranje novog projektila - kako navodi južnokorejska agencija Jonhap, najverovatnije interkontinentalne balističke rakete - pitanje njegovog mentalnog zdravlja postaje legitimno, a odgovor nije ništa jasniji od onog koji je Tramp dao u maju. Neki će odgovor na ovo pitanje pronaći u bestijalnim i monstruoznim ubistvima najbližih saradnika, poput likvidacije ministra odbrane Hjon Jong Čola, Kimovog teče DŽang Song Teka i tetke Kim Kjong Hui. Iz ovih primera zaista bi se moglo štošta zaključiti, ali jednoznačan odgovor ne bi bio sasvim tačan. Naprosto, Kim zna da za ove zločine neće biti nikakvih konsekvenci, baš kao što tačno zna dokle sme da ide sa svojim drskim raketnim vatrometom a da ne prouzrokuje totalno uništenje sopstvene zemlje, nanoseći pritom ozbiljne traume američkim saveznicima Južnoj Koreji i Japanu i dovodeći u krajnje neprijatnu situaciju svog tradicionalnog zaštitnika, Kinu. S druge strane, i Amerika je svesna da na raspolaganju nema mnogo aduta, posebno ne vojnih opcija koje se ne bi završile katastrofalnim ishodom. O čemu govorimo? O tome da niko od vojnih analitičara ne veruje da bi prvi udar na Kima do te mere oštetio kapacitete Severne Koreje da ne bi bilo snage za odmazdu. To bi značilo da je ozbiljnom riziku izloženo oko 30.000 američkih vojnika razmeštenih u tom regionu i desetak miliona ljudi u Seulu i njegovoj okolini. To je cena koju čak ni nepredvidivi Tramp u ovom trenutku ne može da plati. U ovaj scenario treba svakako ukalkulisati i skoro neminovnu kinesku reakciju na udar na njenu odurnu tampon državu. Uostalom, nije bez razloga doskorašnji Trampov glavni strateg Stiven Benon izjavio da ne postoji vojno rešenje kao odgovor Severnoj Koreji. „Dok neko ne reši jednačinu koja će mi pokazati kako da 10 miliona ljudi u Seulu ne pogine u prvih pola sata od konvencionalnog oružja, nema vojnog rešenja”, poručio je Benon. Zato je Trampu, bar za sada, na raspologanju retorička paljba - od one po kojoj su sve opcije, pa i vojna na stolu, preko tvrdnji da je Severna Koreja odmetnička nacija koja je postala velika pretnja i sramota za Kinu, do daljeg pooštravanja sankcija Pjongjangu. Na ovom mestu, sasvim je smisleno zapitati se čemu onda decibeli ratnohuškačke buke Pjongjanga i Vašingtona, posebno ovih prvih. Jedini smislen odgovor na ovo pitanje je da će dve strane kad-tad morati da sednu za pregovarački sto. To znaju i jedni i drugi, a Kim pretnjama pokušava da obezbedi što povoljniji položaj ili da makar izbegne potpuno podređenu poziciju kada taj trenutak dođe. Nema nikakvog spora da priroda severnokrejskog režima daje za pravo ostatku sveta da strahuje od Kimovog nuklearnog arsenala. Baš kao što ne bi trebalo da bude spora da je jačanje tog arsenala, pogotovo kada je on u rukama čoveka Kimovog mentalnog sklopa, veliki problem za čitavu planetu. Krajnje uznemirujuće zvuče reči ruskog generala Viktora Jasina da je cilj Severne Koreje da napravi moćnu atomsku glavu koju bi mogle da nose njene balističke rakete srednjeg dometa. Prema Jasinovim predviđanjima, za tako nešto potrebno je još godinu dana, a tada će se pojaviti realna opasnost ne samo za Južnu Koreju i Japan, već i za američke vojnike koji se nalaze na Okinavi. Ali radi razumevanja čitave situacije, stvari je potrebno staviti i u savremeni istorijski kontekst, ma koliko režim u Pjongjangu delovao manijakalno. Najpre, poslednju deceniju, zapadne sile su - što vojno što indirektno - oborile niz režima koji se nisu uklapali u njihovu sliku globalnog poretka. Ali rušenje režima po sebi manje je zlo od stotina hiljada mrtvih koje je ovaj „izvoz demokratije“ ostavio za sobom. Ne treba puno pameti čak ni severnokorejskom vođi da zaključi da bi ga u slučaju popuštanja čekala sudbina sodomizovanog Moamera el Gadafija ili obešenog Sadama Huseina. Otuda on jačanjem nuklearnog arsenala smanjuje mogućnost kopnene invazije SAD u kojoj njegova armija ne bi imala nikakve šanse. Uostalom, Severna Koreja nije jedina koja pokušava svoju poziciju da održi pretnjom nuklearnim naoružanjem. Od kada je poznato - mada nikada i zvanično priznato - da je Izrael nuklearna sila, naglo su splasle i ambicije susednih arapskih zemalja za zapodevanje konflikta. Uzimajući u obzir i onaj širi istorijski kontekst koji je na Korejskom poluostrvu tokom 20. veka bio brutalan, treba konstatovati da je Pjongjang nakon pada Berlinskog zida učinio određene napore da popravi odnose sa SAD, Japanom i Južnom Korejom. Kao rezultat delovanja obe strane usledio je potpis Severne Koreje na dokument Ujedinjenih nacija o neširenju nuklearnog naoružanja. Ovo zatišje, međutim, potrajalo je relativno kratko jer 2003. Pjongjang odustaje od sporazuma, kao razlog navodeći to da SAD ne poštuju odredbe takozvanog Dogovorenog okvira iz 1994. godine. Suština ovog dokumenta svodila se na to da Severna Koreja prestane sa korišćenjem nuklearnog reaktora i dozvoli inspektorima UN-ove Međunarodne agencije za atomsku energiju nadzor nad tim procesom, a da se zauzvrat normalizuju ekonomski odnosi sa Amerikom i postepeno ukine embargo. Naizgled dobar dogovor i diplomatski uspeh brzo su postali mrtvo slovo na papiru. Još tokom devedesetih administracija predsednika Bila Klintona počela je da smanjuje dogovorene iznose, a obećano gorivo je sve češće kasnilo. A kada je nakon terorističkog napada na NJujork i Vašington 11. septembra 2001. DŽordž Buš Mlađi Severnu Koreju označio delom osovine zla, stvari su opet vraćene na početnu tačku. Na ovom mestu valja podsetiti i na činjenicu da je Severna Koreja 2005. obećala da će prekinuti nuklearni program u zamenu za pomoć u proizvodnji energije, a već naredne godine verolomno izvršila prvo podzemno testiranje nuklearne bombe. U narednoj deceniji Pjongjang je još četiri puta oprobao svoje nuklearne potencijale. Ostatak priče o paranoičnoj i brutalnoj dinastiji jedne porodice u zatvorenoj zemlji, te nastojanjima Vašingtona da bude svetski policajac, poznat je. Ili je bar takav bio dok Kim nije odnose detonirao do tačke kada bi sve osim pregovora bilo uvod u katastrofu nesagledivih razmera. Reakcije međunarodne zajednice u ovom trenutku su takve da je sasvim izvesno dalje pooštravanje sankcija prema Pjongjangu. Ova mera, međutim, neće bitno pogoršati stvari - jer situacija u Severnoj Koreji je ionako očajna - izuzev u jednom slučaju: embarga na uvoz nafte. To je resurs bez koga bi zemlja doživela potpuni kolaps, jer bi bilo pitanje trenutka kada bi počele da se gase fabrike i vojni pogoni. Iako se u razmatranju novih sankcija pominje i ova mera, malo je verovatno da će međunarodna zajednica rizikovati da nekog kao što je Kim stavi u poziciju očajnika. Naprosto, zato što očajnici posežu za istim takvim odgovorima. Zato i pregovori, ma kako to nemoguće u sadašnjoj situaciji delovalo, izgledaju kao realnija alternativa. Razume se da bi se oni prvo vodili skriveno od očiju javnosti. I upravo je bivši američki ambasador u UN DŽon Bolton nedavno izjavio da na Ist Riveru postoje „bočni kontakti“ SAD i Severne Koreje. Prema njegovim rečima, oni bi zapravo bili ustupak Kini, a podrazumevali bi povlačenje američkih snaga prema jugu, ali bi i dalje bili dovoljno blizu za urgentno razmeštanje u Aziji. Nije mali broj onih koji smatraju da je upravo kineska vlada kroz urednički komentar pekinškog Global tajmsa ponudila u ovom trenutku jedino optimalno rešenje. „Kina bi trebalo da stavi do znanja da će ostati neutralna ako Severna Koreja lansira rakete koje prete američkoj teritoriji, a SAD uzvrate. Ako pak SAD i Južna Koreja izvrše udare i pokušaju da zbace severnokorejski režim i promene političku matricu Korejskog poluostrva, Kina će ih u tome sprečiti”, stoji u uredničkom komentaru. Poruka je više nego jednoznačna za obe strane i ne treba je posebno razlagati. Niko u ovom trenutku pouzdano ne može prognozirati kako će se nuklearna kriza na poluostrvu okončati. Nije tajna da su najbolji stratezi Klintonove administracije bili uvereni da će se Severna Koreja raspasti nakon smrti Kim Il Sunga, a analitičari iz Obaminog kabineta da je kraj izvestan nakon odlaska Kim DŽong Ila. Pitanje je u šta veruje Tramp, osim u to, kako je rekao tokom izborne kampanje, da je Kim DŽong Un talentovan dečko kome se mora odati počast za jednu stvar. „Dečko je mlad, suočava se sa generalima, otac mu je umro, a on održava kontrolu. On je neverovatan, otarasio se teče, ovoga, onoga. Nešto se događa. Dečko se ne igra“, poručio je tada Tramp.