Mislili su da ću da završim na robiji

U jednom restoranu, u San Francisku 1972. godine Čarls Simić sreo je pesnika Ričarda Hjuga. Tek se bio vratio u Ameriku iz Beograda; obišao ga je prvi put posle dve decenije. Čim je to čuo, Hjugo mu je saopštio da jasno vidi taj grad, i na stolnjaku, „između mrvica hleba i mrlja od vina“, nacrtao lokaciju glavne pošte, mostova, važnih orijentacionih tačaka. Svako bi prvo pomislio da ga je obišao turistički i da ima odlično pamćenje, ali radilo se o nečem drugom. Pilotirao je savezničkim bombarderom i bacao bombe. Potreslo ga je saznanje da je među mrvama na zemlji bio i dečak Dušan (kasnije Čarls) Simić. Dok smo poslednjih dana avgusta ulazili u izdavačku kuću Arhipelag, na konferenciju za štampu, i u pun Dom omladine na književno veče, tokom posete slavnog američkog pesnika rodnom gradu, penjući se za njim starim, kružnim stepeništem, teško je bilo ne setiti se tog odlomka iz Zastrašujućeg raja. I razgovora koji smo vodili pre deceniju, ovde izrezanog makazama. Da li je kasnije uvek sa sobom nosio te prizore? „Kad god sam video da bombe padaju na bilo koji grad u svetu, vraćale su mi se slike iz detinjstva. Znam kako izgleda skrivati se u podrumu, a onda izaći i videti da je nekoliko poznatih zgrada u susedstvu nestalo.“ Jutros sam malo prošetao - rečenica izgovorena na početku. U poeziji i esejistici Čarlsa Simića puno se šeta; usamljeni likovi lutaju, pešače, smucaju se. On je jedan od najvećih flanera u književnosti našeg doba. Zato je bilo zanimljivo pratiti ga barem nekoliko stopa. Ponoviti opis iz najnovije zbirke pod naslovom Ludak u kojoj se traži Reč za to kako rana svetlost / Sa slašću rasteruje tminu / Iz ulaza i izloga. Razmisliti kakav je Beograd - lavirint u piščevom svetu (kaže da lepo izgleda) i zamisliti mapu iz sećanja, koju bi, poput Ričarda Hjuga, mogao da skicira na stolnjaku. Napisao je da gradove volimo zato što oslobađaju imaginaciju. U proznoj knjizi o umetniku DŽozefu Kornelu opisuje kako je ovaj tumarao NJujorkom i celog života sakupljao požutele razglednice, zastarele vodiče, filmske trake, buđave grafike. Sve što bismo smatrali đubretom, s tim da je „među tim stvarčicama bilo i onih koje je podjednako lako mogao da odbaci Parižanin iz osamnaestog veka i Amerikanac iz dvadesetog“. Zagonetno je povezivao nađene predmete, skladištene u podrumu, i smeštao ih u staklene kutije, po kojima je danas slavan. Bio je usamljenik, nije napuštao kraj. „Ni u NJu DŽerzi nije otišao“, rekao je Čarls Simić pre neki dan na pres-konferenciji. „Po ulicama kojima je Kornel pre četrdeset godina koračao i dalje je bilo uličnih prodavaca pijavica“, piše u Alhemiji sitničarnice i zato smo mislili o stambenim blokovima, načinjenim od mrva i fleka, na neraspremljenom stolu. Dolazeći na promociju, zastao je kod zgrade. Tu je išao u školu. „Nisam bio dobar đak. Ponavljao sam drugi razred“, ispričao je publicistkinji i prevodiocu Vesni Roganović u Domu omladine. Bežao je iz škole i išao u bioskope. (Na 39. stranici dela o Kornelu napisaće: „Nekad je ovde bio bioskop. Prikazivao je neme filmove. Činilo vam se kao da posmatrate svet kroz tamne naočare u kišno veče.“) Prisetio se bioskopa Balkan iz dečačkog doba. „Pacovi su trčkarali salom tokom projekcije. Na kraju su iz gimnazije poslali policiju kod mojih roditelja.“ Boravio je puno na ulici dok je bio dečak. Svašta je video, pogotovo posle savezničkog bombardovanja. Komšije iz Majke Jevrosime, koje su ga se sećale prilikom prve posete, sreli bi ga i govorili: Jao, ta tvoja jadna majka, ceo Drugi svetski rat, haos, i ona što te viče: Duško, Duško! Našalio se: „Svi su u kraju mislili da ću da završim na robiji.“ Objasnio je da noću često ne može da spava, pa piše blogove i eseje, po porudžbini. Novac nije pokretač. „Ali i ja, kao moj otac, brzo spiskam pare.“ Iz nemačkih novina naručili su tekst o filmu koji ga je oduševio, toliko da nije umeo da objasni zašto. Pisao je o Kradljivcima bicikala. Na tren, pred publikom, pretvorio se u dečaka: stajao je s drugovima na ulici i pokušavao da objasni odakle dolazi oduševljenje. (Opisaće i sneni izraz dece što su se zaigrala.) Radnje s igračkama držale su minijaturna pozorišta od kartona. A igračke DŽozefa Kornela? „Možda je najidealnije da se te kutije posmatraju tako što se stave na pod i legne se dole pokraj njih.“ U novim pesmama - vreme se odmara tokom letnjih popodneva. Zaustavljeno je u zbirci Ludak i liči na tren tišine pre dvoboja u kaubojcima. Grad je prazan. Glavna ulica poredi se s napuštenim filmskim setom. Ulice ostaju puste pred dugi praznični vikend; ni žive duše na vidiku. „Videćete, ove su pesme drugačije i kraće“, napominje Čarls Simić. No, čitalac, naviknut na neobične usamljenike, ne treba da brine. Eto ubrzo dželatove kćeri, pa starice uzrujane zbog šačice sitniša pred trgovinom, uzgajivača crnih mačaka (Nosi svež okot / U džepovima kaputa), kralja besanih noći (izučavaoca plafona i zatvorenih vrata), novovenčanog para zaglavljenog u liftu. Naravno, vestern dvoboj računa i na pogrebnika. Ali kako se pisac igra u pastoralama (Da li je ono iščupani koren drveta / Ili stomatološka stolica na livadi?), tako se u pesmi O, proleće smeši poput frizera koji šamponira Kameron Dijaz. S puno snega i malo svetla, najčešće slabog, s prigušenom svetiljkom (Poput nekog ko je odveslao u čamcu / Van vidika kopna, / I spustio vesla / Da se odmori i pripali cigaretu). Pesnički svetovi liče na Kornelove kutije. Zato slažemo slike, motive i likove iz ranijih Simićevih knjiga, nalik starom umetniku koji sakuplja rasute komadiće po gradu. Posle novog izraza iza naslova U bakino vreme, sećamo se one babe koja pegla u starim stihovima; Simićeve priče o njoj. „Umrla je 1948. godine, ali nju jasno pamtim. Čuvala je mog brata i mene, roditelji su bili na poslu. Jadnica je bila razumnija od mnogih. Na radiju je slušala Musolinija, Hitlera, Staljina i druge ludake. Pošto je znala nekoliko jezika, razumela je o kakvim glupostima pričaju. Ono što ju je uznemiravalo više od njihovih gnusnih reči, bile su njihove pristalice. Tada nisam shvatao, ali kazala je nešto što i dan-danas pamtim: čuvaj se takozvanih lidera i kolektivnih euforija koje oni izazovu.“ Na susretu s novinarima primetio je da nestaje optimizma u Americi; da biznisu ne odgovara demokratija (biznis cveta kad je svađa). Misli da smo zaboravili prošlost jer smo suviše zauzeti novim tehnologijama. Šta će biti u Americi, u svetu? „U sosu smo!“, odgovara. Niko ne može da predvidi kuda ide svet; čini mu se da ni Tramp ne zna šta će ujutro reći. Poezija će preživeti, živi hiljadama godina, a još nikada nije bilo društva s povikom: „Više pesnika, više poezije!“ Sutradan se u mislima vratio u Pariz iz prvih dana emigracije, pre Amerike u kojoj će postati profesor, dobitnik Pulicerove nagrade, ali i otkriti džez klubove tri puta nedeljno, s dobrom muzikom, pićem i mnogo dima. Opisaće političke promene i život u emigraciji. „Lice kojeg se sećate iz starih novina kako potpisuje nekakav ugovor s Hitlerom ili Musolinijem, zatekli biste ovde u kuhinji kako secka salamu na listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i pričali gluposti kao svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene sledeće nedelje, ili najkasnije kroz nekoliko sedmica.“ Simićeva majka potiče iz stare beogradske porodice. Poznavala je članove drugih familija u emigraciji. „Išli smo im u posete, upoznali smo ministre, diplomate, krupnije zverke. Jednom sam igrao fudbal sa Dragišom Cvetkovićem u Bulonjskoj šumi. On ipak nije bio Pele.“