Prepoznati korak

Pisac treba da bude sam i to ne samo fizički. Da biste nešto opisali, morate da budete izvan toga – rekao je norveški književnik Karl Uve Knausgor za NIN, pričajući o šestotomnom hit romanu Moja borba. Pamtimo reči, jer najnoviju knjigu pod naslovom Jesen, o kojoj upravo sude književni kritičari u svetu, organizuje kao niz od šezdeset blago esejističkih poglavlja, s opisom svakodnevnih stvari i pojava oko sebe. Tekstove o licima, krevetima, jabukama ili kesama, ređa na dve, tri strane, nakon uvodnog pisma upućenog tada još uvek nerođenoj ćerki. Parul Segal, stalna (dnevna) kritičarka NJujork tajmsa, koja je na tom poslu upravo zamenila čuvenu Mičiko Kakutani (trideset osam godina staža!), skrenula je pažnju na drukčiji Knausgorov ton u novom, manje obimnom delu, napisanom s više opreza, nalik igri na sigurno. Kako je primetila, većina tekstova stoji na liniji gde prestaje telo, a počinje svet. Po njenom mišljenju, centralna preokupacija Jeseni jeste povratiti osećaj strahopoštovanja, učiniti svet ponovo čudnim i tajanstvenim, punim magije. Od ispalog zuba do gumenih čizama, zapisala je Segalova i skrenula pažnju na opis žvakaće gume, što onako siva, u obliku hemisfere, te mnogim sitnim zasecima, liči na smežurani mozak. Gardijan je štampao nekoliko proza, među njima onu o usamljenosti. „Dobro je biti sam“, piše Karl Uve Knausgor u prvoj rečenici, dajući nakratko glavnu ulogu svom ocu, valjda najtežem liku iz Moje borbe. Zaista prepoznajemo drugi glas u Jeseni, koja pred nas vraća detinju opčinjenost najobičnijim pojavama, momente kada smo otvarali četvore oči, prestajali da dišemo i bili zapanjeni danas dosadnom scenografijom svakodnevice. Drugačiji je, barem u odlomku, i otac, u svojoj usamljenosti, s kolekcijom poštanskih markica u podrumu. Posle njegove smrti, pronašli su dnevnik i otkrili da je puno razmišljao o samoći. Probao je da smisli reč sa suprotnim značenjem. „Uvek sam bio u stanju da prepoznam usamljenike“, citira Karl Uve Knausgor dnevničku belešku. „Oni ne hodaju kao drugi ljudi.“