Mali solunski proces

U prošli četvrtak zaputio sam se iz Vidova, zorom, veoma važnim poslom kod moje Jelke u Niš. NJena ćerka Sanja donela mi je arabijsku kafu iz Kuvajta. A za kilogram arabijske kafe izdao bih i državu, pa i mog Aleka. Ko je, bar jednom, pio arabijsku kafu zna o čemu govorim. E, sad, uvek kad stignem u Niš imam svoj ritual. Uživam da zveram po niškoj pijaci i da kupim jednu mekiku od pola metra za dvadeset i pet dinara. Onda svratim u nišku tvrđavu, u botaničku baštu kod mog pauna jer od njega uvek nešto pametno čujem. Ovog puta mi je rekao da treba da počnem da pišem bajke, recimo, bajke o lepotici Tari i zmaju Dragonu. Moj paun mi je, doslovce, rekao: „Shvati, Srbima su potrebne bajke, a ne romani, pogotovo ne postmoderni romani.“ Kod Jelke me, pak, pored arabijske kafe čekaju i srpske đakonije jer moja stara druga nije samo univerzitetski profesor u penziji već je i zmaj u kuhinji, a uz čiju sam pomoć i doneo zakon o zabrani atomskih centrala u onoj zaboravljenoj SFRJ. Elem, naždrao sam se podvarka od slatkog kupusa na niškoj vrućinštini, pa sam na Jelkinoj terasi uz crno vino čekao da zađe Nepobedivo Sunce u koga se i car Konstantin u samrtnom času kleo. Jelka me pita: „Da li ti nedostaje Bilja?“ A nju nisam video još od ranog proleća. Nego nemam snage da odem do Beograda koji je, čujem, tamo negde daleko na severu, na ušću dveju reka ispod Avale. Sutradan sam se od ranog jutra lečio uz arabijsku kafu i plivanjem po mokranskom vrelu, a sve pišući u glavi bajku o Tari i Dragonu. Izađem iz vrela preporođen, a Miki Lule me obaveštava da su Teši Tešanoviću upali u studio i oteli mu disketu na kojoj je izvesni Višekruna, inače, svojevremeno, bliski saradnik mog Aleka, pobegavši u Amsterdam ispričao za „Balkan infotop“ ko je sve peder u Vučićevom okruženju. I tu mi ništa nije bilo jasno; ako Ana Brnabić javno priznaje da je lezbijka zašto je onda državna tajna ko je sve peder u vrhu vlasti? K. G. Jung, moj guru iz Švice ovde se ubacuje: „Tu se nameće i jedno civilizacijsko pitanje. Sokrat, Platon, pa i Aristotel voleli su dečake. Dakle, pederastija je uzidana u temelje zapadne kulture. Vučićev kabinet samo je na tom tragu“. A dr Nebojša Ranđelović, pisac korisne knjige Srpski parlament na Krfu 1916 -1918. navodi mi niz primera da pederastija nije od juče u srpskoj politici. U tom društvu je Pera Todorović, osnivač Radikalne stranke i taj kontinuitet kod radikala vuče se sve do Veljka Guberine u posttitovska vremena. Pa, zatim general Petar Živković, „mozak“ Šestojanuarske diktature i intimus kralja Aleksandra je, kao pukovnik u Solunu, bio optužen za pederastiju. NJegovi gardisti su ga tužili da ih je terao da mu stavljaju flašu u dupe. Ali, na tzv. Malom solunskom procesu Živković je oslobođen optužbe, a gardistima je zaprećeno da „ne jedu više govna“. Tu moja Crna postavlja promućurno pitanje: „Ako je pederastija zastupljena oko Vučića u vrhu vlasti, da li je tako i u Beloj Palanci? Ali ti se mani ćorava posla. Bolje piši bajke o Tari i Dragonu“.