Repriziranje Prajda

Organizacija Parade ponosa je, čini se, konačno postala rutinski događaj, uobičajeni način kako se ovde sprovode masovne manifestacije. Zakrči se saobraćaj, budžet se optereti vanrednim angažmanom policije pod punom ratnom opremom, interesne grupacije se zavade, pažnja se fokusira na to ko je od zvaničnika došao, nekog spektakl zabavi, a nekog „smori“, a da se potpuno izgubi iz vida poenta upriličenog. Rekli bismo - hvala Bogu za tu rutinu - da akteri dešavanja nisu sa njom „posvađani“, bar kako tvrde određeni desni krugovi. Sekularno rečeno - sreća je što u devetom navratu Prajd neće izazvati nemire, a nemiri prouzrokovati žrtve i devastaciju Beograda. A koliko do juče, samo smo o tome i brinuli. Šetnja od Trga Slavija zakazana je za nedelju, 17 septembra, pod nazivom Promena, iako baš to ona neće doneti, po uverenju organizatora junske Parade ponosa – udruženja građana Egal, Loud&Queer i Gej lezbijskog info centra. „Indikator da li su prava LGBT populacije uznapredovala nije da li se Prajd dogodio, ni da li je Ana Brnabić (tada ministarka državne uprave i lokalne samouprave, sada premijerka) gej osoba, već koliko se stvarno uradilo na bezbednosti svih pa i LGBT građana“, istakle su vođe junske manifestacije. Aludirali su na činjenicu da u Srbiji nije doneta nijedna presuda na osnovu člana Krivičnog zakona o govoru mržnje, premda je praktikovanog kršenja bilo na pretek. Na slično ukazuju i organizatori „tradicionalnog“, septembarskog Prajda iz udruženja Civil Rights Defenders, ne videći ništa loše u tome što se Parada ponavlja. Ali, čisto da se zna, oni su jedini legitimni nosioci promena, budući jedini u članstvu evropskog i svetskog udruženja prajdova. I stoga zaslužni za organizaciju ostalih protesta, odnosno junske šetnje pod sloganom „Neka svi naši glasovi ore se“, koji se, u svetlu septembarskog Prajda dovodi u pitanje. Da je događaj početkom jeseni „glavniji“ od prolećnog, pokazala je lane i pomenuta ministarka svojim prisustvom. Ove godine viši položaj Brnabićevoj ili ne dozvoljava da zauzima strane u bilo kom pogledu, ili će stvarno imati važnija državnička posla, čime unapred opravdava potencijalno odsustvo. Ili samo sledi primer predsednika Vučića, koji se već Evropi dokazao u „slobodoumnosti“, plasirajući Brnabićevu na isturene pozicije. Međutim, on može sebi da dozvoli da kaže da bi „pre išao na svadbu sina (nekadašnjeg ministra odbrane) Bratislava Gašića, no na Paradu“, kao i da je to „njegova lična stvar“, kako su preneli neki mediji. Uostalom, na svadbi Batinog sina (kako mu tepa Vučić) očekivalo se „četiri-pet puta više zvanica“, no šetača u protestu, pa je i njegovo demokratsko pravo - pristajanje uz većinu. Što je bilo do njega, Vučić je omogućio: bezbednost svih građana. Istina, organizatori skorašnjeg Prajda očekuju znatno manje prisustvo policije no do sada, što bi značilo da se Parada tretira kao manifestacija pod sve manjim rizikom. Ne bez osnova, jer se ipak nešto, izgleda, promenilo. Pa dok se prvi Prajd (2001) završio prebijanjem učesnika od strane desničarskih grupacija, drugi (2004) osujećen martovskim paljenjem džamija u Nišu i Beogradu povodom godišnjice od pogroma Srba na Kosovu, treći (2009) otkazan jer organizatori nisu hteli da pristanu na bezbedniju, a skrajnutu lokaciju, već od 2010. sve štima kako treba. I sa desne strane se nešto pozitivno dešava. Od posrednog poziva na linč govorom mitropolita Amfilohija o Sodomi i Gomori, sažeženim zbog bluda (2010), preko tadašnjih i docnijih saopštenja Sinoda i patrijarha Irineja da Crkva nije za nasilje, ali je i protiv urušavanja kulta porodice, stigli smo do protesta šačica najradikalnijih. Lane je to bio vladika Akakije Utešiteljski, glava nepriznate Srpske istinski pravoslavne crkve, koji je ustao protiv „javne promocije i glorifikovanja polnog izopačeništva“. U junu su jedva primetni bili transparenti „Srpski dom nikad Sodom“, a u nedelju - videćemo.