Dijalogom do konflikta

Poziv predsednika Srbije na unutrašnji dijalog o Kosovu inspirisao me je na razmišljanje o sudbini dijaloga balkanskih naroda - i unutrašnjih i između naroda i država. Celokupna novija istorija svedoči da umesto dijaloga imamo neprekidne konflikte, a demokratija često ustupa pred autoritarnim pristupom politici. U Srbiji umesto dijaloga često imamo isključivost, ostrašćenost, sukobe, prevrate i autoritarni sistem vladanja, koji se sintetizuje u rimskoj izreci „ jao pobeđenima“. U 20. vek Srbi ulaze sa brojnim otvorenim pitanjima unutrašnjeg uređenja i spoljnopolitičke orijentacije. Ta pitanja, nažalost, još nisu rešena. Tinjajući konflikti rezultiraju ne dijalogom, već krvavim dinastičkim prevratom 1903. i radikalnim unutrašnjim i spoljnim promenama. Nova dinastija posle kratkotrajnog uzleta demokratije i političkih sloboda ulazi u balkanske ratove i Prvi svetski rat u kome se stvara kraljevina SHS. Slabašni potencijal za unutrašnji dijalog dodatno se destruira međunacionalnim trvenjima, koje od samog stvaranja prate novu državu. Socijalni dijalog se guši (zabranjuju se sindikalne aktivnosti i KPJ), a međunacionalna trvenja pokušavaju se rešiti teritorijalnom reorganizacijom (banovine), afirmacijom nove (jugoslovenske) nacije i proglašavanjem kraljevine Jugoslavije. Na nespremnost nacionalnih oligarhija na dijalog kralj i vojska odgovaraju šestojanuarskom diktaturom. Protivnici Jugoslavije (ustaše, VMRO...) organizuju ubistvo kralja Aleksandra posle čega slede nagodbe oslabljene centralne vlasti i separatističkih pokreta inspirisanih iz Hrvatske. Put do kalvarije 1941. i komadanja Jugoslavije bio je širom otvoren. Građanski, bratoubilački i oslobodilački rat, koji je usledio, svakako nije ambijent za dijalog. Pobeda komunista nosi represiju prema građanskim slojevima i guši svako pojedinačno kritičko mišljenje. Javni život se svodi na obožavanje Tita i bespogovornu odanost Partiji. Pri radikalnim zaokretima (IB 1948) umesto dijaloga uvodi se prevaspitavanje na Golom otoku. Priručnik za dijalog komunista je poema Levi marš Majakovskog: „tiše govornici - ima reč naš drug mauzer“. Posle smrti Tita međunacionalne i socijalne tenzije eskaliraju. Komunističke elite vode „dijalog“ o budućnosti SFRJ, koji se završava krahom države i Partije, jer postojeći algoritam i međunarodno okruženje širom otvaraju vrata secesiji. Srbi su, nažalost, žrtvovali ionako mali demokratski potencijal u borbi za očuvanje SFRJ. Gušenje svake kritike komunizma i autoritarnih nacionalnih vođa, sve u ime velikih nacionalnih ciljeva, ostavilo je duboke ožiljke na javnom mnjenju, koje vidimo i danas. Ni ostali balkanski narodi ne mogu se pohvaliti velikim stepenom demokratskog dijaloga. Grci, koji su svetu dali pojmove demokratije i dijaloga, skoro čitav prošli vek su proveli pod vlašću vojne hunte, političke oligarhije uz široko rasprostranjeni klijentelizam. Turci tradicionalno optiraju autoritarni sistem, počevši od prosvećenog kemalizma do Erdogana, koji baš i ne obožava dijalog. Albanci su to vreme proveli u tiraniji kralja Zogua i komuniste Envera Hodže, a danas lutaju tranzicijom. Bugarima posle carske i komunističke diktature ni članstvo u EU nije pomoglo da uspostave pravi dijalog, dok Rumuni i Mađari klasičnu i komunističku despotiju nastavljaju u blažem obliku pod novim EU vladarima. Balkan je, dakle, mesto gde se teško prima demokratski algoritam, a široki konsenzus kroz dijalog je pre izuzetak nego pravilo. Ivo Andrić, jedan od najvećih poznavalaca Balkana, zapisao je: „Dođe tako vreme u kome pametni zaćute, budale se razgalame, a fukara obogati“. Nažalost, takva vremena i prečesto i predugo bivaju na Balkanu. Za svrsishodan i demokratski dijalog neophodno je nekoliko uslova. Prvi je pravna država sa nezavisnim sudstvom, koje u centru ima slobodnog građanina. Drugi su slobodni i nezavisni mediji, u kojima će pojedinci iznositi stavove bez straha od institucionalne i tabloidne represije. Građanin, a ne podanik je osnovni akter dijaloga. Upravo zbog straha od kritičkog mišljenja i nespremnosti na dijalog svaka vlast želi da ima punu medijsku kontrolu sa mogućnošću satanizacije drugačijeg mišljenja. Zbog toga je veliki Andrić retko javno govorio i kroz svog junaka poručio: „U ćutanju je sigurnost“. Praksa tipa „pusti knjigu, udri čoveka“ nadam se da će biti kao forma „dijaloga“ napuštena posle poziva predsednika. Uostalom, nada umire poslednja.