Razmena u naturi (otkud mi tu)

Nije se Ani Brnabić na Bledu slučajno omaklo da su Srbi manjina na Kosovu i Metohiji. Ili, ako joj se i jeste omaklo, to sigurno nije slučajno. Jer premijerka Srbije je učesnik u planu prema kome će politički predstavnici Srba na KiM imati da se ponašaju kao manjinska partija u nezavisnoj državi. Nije se ni Ramušu Haradinaju omaklo onih nekoliko reči zahvalnosti na podršci i obećanja da će se jednako starati o svim građanima Kosova, ali na srpskom jeziku. Progovorio je pod pritiskom haških optužnica za zločine Oslobodilačke vojske Kosova, ponovljenih izbora posle kojih bi bio još mnogo dalje od premijerskog mesta, svestan prolaznosti svoje uloge i uprkos očekivanjima birača. Ana Brnabić zna da je nova javna histerija o saradnji Aleksandra Vučića sa Ramušem Haradinajem, koji je za srpsko pravosuđe ratni zločinac nad civilima, bezazlenija po rejting njenog šefa od mogućnosti da se Srpska lista - projekat od državnog interesa, što bi rekao šef Kancelarije za KiM Marko Đurić - ponaša kao iskusna manjinska stranka u manje ili više konsolidovanom suverenom državnom sistemu. Drugim rečima, Srpska se lista ponaša kao da Kosovo jeste nezavisno. A poseta poslanika te liste Beogradu, u danu kada je od njihove podrške zavisilo izglasavanje nove kosovske i Haradinajeve vlade, poslužila je upokojenju nemirnih duhova - onih koje bi umesto personifikacije zločina u Haradinaju pre morila sve manja moć Beograda da odlučuje o bilo čemu što dolazi ispod Preševske doline. Tako ni interes Srpske liste nije bio da onemogući formiranje kosovske vlade, što je veoma lako mogla i to sa izgovorom koji bi bilo teško osporiti sa moralnog stanovišta - jer ime novog kosovskog premijera kolokvijalno se koristi kao sinonim za brutalnost zločina nad Srbima, koji se ne moraju posebno ni dokazivati da bi se pamtili s obzirom na to da se Haradinaj njima voleo pohvaliti. Interes trenutnih srpskih predstavnika u skupštini i vladi Kosova bio je da se institucionalna kriza reši da bi se usvojio rebalans budžeta bez koga predstojeći lokalni izbori na Kosovu ne bi bili mogući. Otud, između ostalog, ucenjivački kapacitet kakav je malo kada karakterisao stranku nacionalne manjine. Srbi sa KiM ispregovarali su više od dva ministarstva koja im po tamošnjem ustavu pripadaju, i navodno formiranje dve nove srpske opštine od naselja koja su bila pod upravom većinski Albancima naseljenih opština. Ne zna se tačno ko je od čega sve odustao, a spekulisalo se da su se u korist Srpske nečega odrekli svi veliki partneri u koaliciji - osim DPK i Alijanse za budućnost Kosova, nju čine i Inicijativa za Kosovo Fatmira LJimaja, još devet manjih partija, a sada i stranka Bedžeta Pacolija. U svom drugom premijerskom mandatu (prvi put je izabran 2004, a već 2005. se uputio u Hag), Haradinaj će imati pet zamenika od kojih je jedan sa Srpske liste, kao i 21 ministra. Nadležnost nad poljoprivredom, povratkom i lokalnom samoupravom, ukupno tri resora, vodiće Srbi. S obzirom na to da je samo jedan glas presudio većinu - za Haradinajevu vladu glasala su 62 poslanika, a 61 je neophodni minimum - kao i uz težak kompromis sa Alijansom za novo Kosovo Bedžeta Pacolija, koji je izabran da bude ministar spoljnih poslova, jasno je da je i bez Srpske liste nova izvršna vlast na klimavim nogama. Svaka buduća odluka zavisiće od svakog poslanika, i s tim problemom Haradinaj se suočio već prvog dana kada mu je predstavnik Pacolijeve Alijanse za novo Kosova, Korb Sejdiu, uskratio podršku i napustio stranku „jer ne želi da vlada bude talac Beograda“. Zapravo, doprinos Srpske u nestabilnosti nove vlade neće biti ništa veći ni manji od doprinosa svih ostalih partnera u koaliciji, na čemu se, u foliji još jednog izgovora za stupanje u koaliciju sa Haradinajem, insistira u zvaničnom obrazlaganju Beograda. Kao i obično, ministar Aleksandar Vulin ponudiće jedno od najapsurdnijih obrazloženja: zar nije bolje da ucenjujemo mi njih nego oni nas; ali ovoga puta nije bio bolji od Marka Đurića, koji se od koalicije sa Haradinajem branio kazavši da su Srbi na KiM bili prinuđeni da biraju „između kuge i kolere“. Ko je kuga, a ko kolera, nije suštinski važno u uzajamnoj ljubavi sa novim predsednikom kosovske vlade, koji je u žaru predizborne kampanje baš za ovu dvojicu srpskih političara kazao da će biti uhapšeni čim kroče na Kosovo u kome je on, Haradinaj, vlast i da su agresori. Sve to naravno ne znači da Srpska lista nije pod uticajem Vlade Srbije. Naprotiv - ona joj obezbeđuje bar svu logističku podršku, a uzajamno se oslobađaju odgovornosti. Osim toga, ničeg novog nema u saradnji vlasti Aleksandra Vučića sa ratnim zločincem, za šta ga, paradoksalno, danas optužuje opozicija koja se navodno nikada nije služila Vučićevom retorikom i za koju je pitanje odgovornosti za zločine nad Srbima sporedna, ako ne i sasvim nebitna tema. Srpska lista, kojom Beograd upravlja, a ni jedni ni drugi to više ne kriju nego se time hvale (jer im tako trenutno odgovara), podržala je, podsećamo, i izbor Hašima Tačija za predsednika Kosova iako je malo pre toga od Dika Martija, švajcarskog poslanika u Savetu Evrope, kao uostalom i ceo svet, dobila dokaze o njegovom učešću u zločinima nad Srbima, poznatim kao slučaj „žuta kuća“. Izraz „Tačijevi Srbi“ zaboravljen je usput, jer su svi, koje Srbija priznaje, postali i Tačijevi i Haradinajevi. Malo pre glasanja o Haradinajevoj vladi, i to valja podsetiti, podršku Srba dobio je i novi predsednik skupštine Kosova Kadri Veselji, lider Demokratske partije Kosova i ne samo partijski nego i ratni prijatelj kosovskog predsednika. Nesporno je da je izbor ratne koalicije bio neophodan njenim liderima kao institucionalna zaštita od potencijalnih optužnica koje stižu iz suda za zločine OVK. NJihova slabost je logična prednost manjinskog partnera. Ali da se zbog istorijske pravde, nad kojom stalno kuka, odlučila da podrži onu drugu vladu, Vlada Srbije sa Srpskom listom ne bi izgubila šansu da insistira na rasvetljavanju zločina i odgovornosti. Lista bi dobila svega jedno ministarstvo manje. Ali bi Beograd izgubio mogućnost da pritiskom na taster sruši Vladu Kosova. Sada, da li je makar taj ucenjivački kapacitet bio merilo kada se Haradinaju i ortacima davao oprost od grehova, biće jasnije posle lokalnih izbora i nove runde razgovora u Briselu, glede kojih je Tači pretio uključivanjem SAD i skorim potpisivanjem „međudržavnog“ sporazuma. Ali to sve pre nego što je podrška Srpske koaliciji u kojoj je njegova stranka bila izvesna. Pravdajući se pomalo i pred sopstvenim biračima, predsednik Srpske liste Goran Rakić kazao je da će biti kamen u cipeli Prištine koji će je podsećati na preuzete obaveze, ali čak i taj maksimalizam obećanja bled je u poređenju s činjenicom da su se svi oni zakleli da će čuvati integritet i teritorijalnu celovitost Kosova (bez Metohije) i da će na predstojeće lokalne izbore u oktobru, za koje je Srpska spremna kao zapeta puška da i tamo, gde im je strateški najvažnije, osigura primat među Srbima, izaći i pozvati druge da glasaju na papirima sa simbolima kosovske državnosti.