Uspon jednog čoveka i pad jedne zemlje

Danas će se sa tezom da je Jugoslaviji odzvonilo znatno ranije složiti i oni koji su u ta dva prevratnička dana – 23. i 24. septembra 1987. na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije bili bezuslovno na strani Ivana Stambolića, tada predsednika Predsedništva Srbije. Stvari su posve jednostavne, ne može se tek tako srušiti nešto što već prethodno nije bilo rasklimano. Tri decenije u istorijskom smislu svakako nije period nakon kog se mogu izricati definitivni sudovi o nekom događaju. Ali, svakako jeste vreme u kome se neke činjenice mogu redefinisati i učiniti razumljivijim u kontekstu vremena u kome su se dogodile, i jeste razdoblje u kome se mogu razvejati čaršijski stereotipi koji su protokog vremena bezmalo postali aksiom. Ništa drugačije nije ni sa famoznom Osmom sednicom Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije koja se uzima kao granični događaj koji je dalje funkcionisanje Jugoslavije učinio potpuno nemogućim i najavio krvavi raspad zemlje. Nemoguće je a ne zapitati se zašto se na ovim prostorima istorija ciklično ponavlja u svom najciničnijem i najbrutalnijem obliku, a to podrazumeva da političko razmimoilaženje nužno znači i fizičko uništenje protivnika, dojučerašnjeg bliskog prijatelja, kuma ili čak člana porodice… Istovremeno, nezaobilazno je i pitanje zašto je Srbija tako često pred izborom da mora da isporuči ono što ne može dati da joj se ne bi dogodilo ono što ne može preživeti. Jasno je da je tada baš kao i sada reč o Kosovu i da je u ove tri decenije proizvedeno toliko istorije da se bilo koje rešenje ne čini jednostavnim. Zato se priča o Osmoj sednici spaja u povest o sudbini jedne zemlje, srpskom nerazumevanju šireg konteksta istorijskih događaja, bestijalnosti jednog čoveka – Slobodana Miloševića i tragediji njegovog do tada najboljeg prijatelja, zaštitnika, mentora i protežea Ivana Stambolića. Za ove tri decenije naslušali smo se raznoraznih interpretacija Osme sednice, ali je činjenica da su pretpremijeru ove drame činile tri stvari: jedna metaforički izrečena kabinetska opaska predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Dragiše Pavlovića o „olako obećanoj brzini“ rešavanja kosovskog pitanja, jedna nasumično izgovorena rečenica koja je u Kosovu Polju 24. aprila te ’87. „izletela“ Slobodanu Miloševiću o tome kako Srbe više niko ne sme da bije, nakon čega će postati vernik kosovskog mita koji će mu na koncu doći glave i Stambolićevo pomalo naivno neshvatanje da je u srpskoj politici sve dozvoljeno, pa i ubistvo najboljeg prijatelja. Sve što se dogodilo nakon toga je uspon jednog čoveka i pad jedne zemlje. Politički uzlet Slobodana Miloševića postao je vertikalan, a pad Ivana Stambolića okomit. Razume se, većina beogradskih medija besomučno je ponavljajući frazu iz Kosova Polja obezbedila Miloševiću status navodno neprikosnovenog zaštitnika srpskih nacionalnih interesa. U ovakvom razvoju događaja u predvečerje Osme sednice koncepcija Ivana Stambolića, koji se zalagao za mekano rešenje kosovskog pitanja u koje bi bile uključene sve jugoslovenske republike, nije imala nikakve šanse. Istoričar LJubinka Trgovčević, u to vreme član Predsedništva Republike Srbije i učesnik Osme sednice, za NIN objašnjava da je Stambolićev hendikep bilo prijateljstvo sa Miloševićem i uverenje da mu njegov štićenik neće „zabiti nož u leđa“. Ivan je čitavo vreme verovao da će se situacija smiriti, da će na kraju doći do preokreta. Sredinom septembra postao je svestan da je sukob neizbežan, ali je u danima pred samu sednicu odavao utisak skrhanog i odsutnog čoveka. Bio je razapet između Dragiše Pavlovića i Slobodana Miloševića, pri čemu mu je ovaj drugi bio bliži, ali se nije slagao sa njegovim metodama“, kaže poznata istoričarka i dodaje da je uoči samog polaska na sednicu Stambolić saradnicima rekao da glasaju po sopstvenoj savesti. „Ivan je takođe bio za reintegraciju Srbije, ustavne promene, ali su se njegove metode dramatično razlikovale od Miloševićevih. Stambolić je čak dogovorio sa Azemom Vlasijem i Kaćušom Jašari ustavne promene koje je kosovsko rukovodstvo trebalo da objavi. Moj utisak je da je Milošević zbog toga ubrzao događaje, isforsirao Osmu sednicu kako bi sprečio takav scenario. Inače, raspad Jugoslavije je bio neminovan i da je Ivanova struja pobedila. Dezintegracioni procesi već su otišli predaleko, ali to bi bio dogovorni razlaz. Ubeđena sam da Stambolić ne bi dozvolio da dođe do rata, makar se Kosovo i Vojvodina odvojili“, kaže Trgovčevićeva. S druge strane, Radoš Smiljković, jedan od funkcionera CK SKS koji je podržavao Miloševićevu opciju, Stambolića vidi sasvim drugačijim očima. On za NIN kaže da je tadašnji predsednik Predsedništva Srbije isplivao kao kadar jedne komunističko-dinastičke porodice kojoj je imanentna bila antisrpska pozicija. „Tačno je da je i Ivan bio za reintegraciju Srbije, ali se onda postavlja pitanje zašto to nije uradio? Odgovor je jednostavan - nije imao snage. Uostalom, Stambolić je došao na talasu jedne politike kojoj je odzvonilo, koja nije primećivala da je Tito umro. Poznavao sam i Dragišu Pavlovića i mogu vam reći da se bar sa polovinom Ivanovih stavova nije slagao, ali je bio vezan za Stambolića i sledio je partijsku hijerarhiju. Moralo se raditi brzo kako bi se spaslo ono što se spasti može, a iskreno, nije se mnogo spaslo. Za to odgovornost snosi starija generacija srpskih komunista koja je ćutke prihvatala ideju razbijanja Jugoslavije. Da se nije desila Osma sednica, Srbija bi izgubila i Vojvodinu. I da nije bilo Miloševića atmosfera u društvu izbacila bi nekog drugog, a ishod bi bio isti”, smatra Smiljković. Još jedan od Miloševićevih prvoboraca, Borislav Jović, govoreći jednom prilikom za Radio slobodnu Evropu o Osmoj sednici, izneo je zanimljivo gledište. „Gde su Stambolić i Pavlović pogrešili? Pogrešili su što su pokušali rušenje Miloševića na kosovskom pitanju na kojem su oni imali vrlo tanak stav u odnosu na volju naroda. Da je to bilo neko drugo pitanje, možda bi oni balansirali i pobedili”, kazao je tada Jović. Miloševićeva greška, pokazaće vreme, bila je mnogo veća. Na talasu narastajućeg populizma njegova ambicija mnogostruko je nadilazila njegove sposobnosti, a položaj Srba i Crnogoraca na Kosovu rešavao je batinom. Sa ove vremenske distance reklo bi se da Stambolićev greh leži baš u tome što je svog prijatelja i štićenika još od vremena direktorovanja u Tehnogasu, tom inkubatoru partijskih kadrova, potpuno potcenio. Duboko uveren u Miloševićevu lojalnost koju je ovaj, istina, dugi niz godina ispoljavao, Stambolić je prevideo da za protivnika ima verolomnog, ambicioznog i u partijskim spletkarenjima vrlo operativnog Miloševića. Biće da je ova poslednja osobina Miloševiću pomogla da kao povod za obračun sa Stambolićem iskoristi ono što je Dragiša Pavlović izgovorio na konferenciji za novinare nakon Miloševićevog nastupa u Kosovu Polju. „Neuravnotežene reči samo stvaraju histeriju koja čini stvari samo lošijima, a ne rešava problem. Prostor za rešenje kosovskog problema sada je tako sužen da i najmanja greška može biti tragična za Srbe i Crnogorce, za srpski narod i celokupnu stabilnost u Jugoslaviji”, rekao je tada Pavlović, a Milošević je, nepogrešivo prepoznajući antialbansko raspoloženje i nataložene frustracije u Srbiji uzrokovane njenim zaista neodrživim i apsurdnim ustavnim položajem, zajahao talas koji je odneo sve koji su makar zaličili na kočničare „olako obećanoj brzini“. Takvo suprotstavljanje šefa beogradskih komunista politici CK SKS i njenom lideru Miloševiću bilo je tada nezamislivo i čist „zicer“ koji ovaj nije propustio. Novinar i publicist Slava Đukić za NIN kaže da krivicu za Miloševićev uspon snosi upravo Stambolić. „Ivan je izmislio Slobodana. Da ga nije podržavao i protežirao, Milošević bi ostao bankar ili u najboljem slučaju direktor nekog preduzeća.“ Sasvim je jasno da se Osma sednica nije dogodila preko noći. Danas bi se većina aktera ovog događaja možda mogla i složiti da njen zametak leži u Ustavu iz 1974. godine kada je Srbija dovedena u neravnopravan položaj, jer su autonomne pokrajine bezmalo dobile sve državne prerogative, a rukovodstvo Srbije ćutke prešlo preko toga. Opet, nevolja je što se u tih 13 godina i te kako moglo naći rešenje koje bi bivšu državu ne samo poštedelo brutalnog sukoba, već bi je, sasvim moguće, odvelo u porodicu razvijenijih zemalja Evrope. „Početkom osamdesetih raspravljalo se o mogućnosti da se Jugoslavija pridruži Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ – preteča EU) i to u paketu s Grčkom. Dolazili su ministri spoljnih poslova EEZ koji su Jugoslaviju videli kao trgovinski most prema Rusiji. Štaviše, prepisivali su neka naša rešenja s obzirom na to da smo bili federacija. Istina, bilo im je jasno da društvena svojina nije kompatibilna sa privatnom, ali su predlagali da preuzmemo ono što nam odgovara i budemo pridruženi član. Vodio sam Margaret Tačer u posetu Železari u Smederevu. Govorila je da treba da proizvodimo šrafove i eksere, čudila se što ne vidi krave na tako plodnoj zemlji, pričala o stočarskim krajevima u Velsu… Sve u svemu, mlađi kadrovi su bili za pridruženje EEZ, ali su prelomili stariji – Nikola LJubičić, Stane Dolanc, Veselin Đuranović, Fadilj Hodža i ostali koji su zaključili da je EEZ regionalna organizacija, a Jugoslavija kao lider nesvrstanih globalna sila“, svedoči za NIN Radoje Stefanović, koji je u vreme Osme sednice bio predsednik Privredne komore Srbije i jedan od onih koji je podržavao Stambolićevu opciju. On smatra da bi ulazak u EEZ u najmanju ruku doveo do mirne konfederalizacije države, te da se Jugoslavija u takvim okolnostima možda ne bi ni raspala. Zašto je ispuštena prilika koja bi čitavu jednu generaciju političara odvela u istoriju tema je za neku drugu raspravu, ali ostaje i činjenica da je ovakva mogućnost decenijama skrivana od javnosti. Može se lako zamisliti da je u tih 13 godina ispuštena bar još jedna kolosalna šansa, a verovatno nije ni bila jedina. Nije posebna pamet zaključiti da su u tih gotovo deceniju i po suprotnosti koje su nagrizale Jugoslaviju narasle do tačke kada su dramatični događaji počeli da dobijaju na ubrzanju i da su stvari po sebi krenule svojim putem bez obzira na nečije dobre ili loše namere. U takvim okolnostima Milošević je prepoznao značaj nekoliko faktora. Najpre, pripremajući konačni obračun, mnogo pre Stambolića počistio je medijsku scenu od nepodobnih i još u vreme dok je bio predsednik GK SKS, podjarmio jednu od glavnih poluga – Politiku. Medijski batleraj u službi jedne promašene ideje, koja nije bila u stanju da sagledava globalne događaje i dežurne nacionalne narikače, pretvorili su rubriku Odjeci i reagovanja u mesto gde su okončani profesionalni životi mnogih časnih ljudi. Mihajlo Erić, tadašnji glavni urednik informativnog programa Radio Televizije Beograd kaže da je, među ostalima, žrtva takve harange bio tadašnji direktor Politike Ivan Stojanović, častan čovek i izuzetan profesionalac. „Nisam bio ni Miloševićev ni Stambolićev čovek, urednik sam postao u vreme Draže Markovića. Stambolić se nikada nije mešao u uređivačku politiku televizije. Ivan je bio mekši, Slobodan mnogo žešći. Pritisak sam počeo da osećam posredno, kada nam je Nikola LJubičić zamerio da se mnogo bavimo privatlukom umesto da negujemo tekovine revolucije. Inače, svačega je bilo oko te Osme sednice. Jednom je Bora Jović zvao nas urednike i pitao šta mislimo da treba da radi. Rekao je da ga zovu da bude uz Slobodana, ali da mu to liči na staljinizam. S druge strane, kazao je, Ivan je previše mekan. Ne znam kako se opredelio, ali ispalo je da je izabrao pobednika. Negovali smo na televiziji dijalog i pravo na različito mišljenje. Puštali smo komentare Jelene Lovrić, ali smo i direktno prenosili događaj u Kosovu Polju jer smo mislili da je to stvar koja će biti gledana. Pritisci su bivali sve jači, redakcija se odupirala, ali su Mitević i Vico pokušavali da osude to što smo favorizovali politiku različitih mišljenja. Rasprava na jednom partijskom sastanku je trajala 130 sati. Na kraju su nam zamerena drugačija gledišta od onih koja je imao Centrali komitet. Vremenom redakciju su krenuli da napuštaju profesionalci, a Milošević je počeo da dovodi ljude kao što su Krste Bijelić, Mila Štula, Dragoljub Milanović… Što se mene tiče, Milošević je sprečio da budem ministar informisanja u vladi Ante Markovića”, priča Erić. Opet, Smiljković tvrdi da ni Stambolić nije bio bez ozbiljne logistike svojih ljudi na važnim funkcijama i da se i te kako pripremao za konačni obračun. „Tokom tog leta, dakle, uoči Osme sednice, pozvao me rođak da mi prenese poruku iz Stambolićevog okruženja da se povučem jer će biti hapšenja“, tvrdi Smiljković. Još jedna stvar koja će Miloševiću doneti prevagu je to što je moćnim ljudima čiji je politički život bio na izdisaju omogućio povratak na političku scenu. Konkretno, možda presudnu ulogu na Osmoj sednici odigrala su dva generala - Nikola LJubičić, čovek od najvećeg Titovog poverenja i Petar Gračanin koga će Milošević u naredne dve godine nagraditi baš pozicijom Ivana Stambolića – od 1987. do 1989. bio je predsednik Predsedništva Srbije. Upravo ova dvojica će na proširenoj sednici Predsedništva CK SK nekoliko dana uoči Osme sednice svojim autoritetom na Miloševićevu stranu prevući one neodlučne i omogućiti mu da tesnom većinom pobedi. Većina NIN-ovih sagovornika smatra da je na Osmoj sednici pred TV kamerama samo formalizovan rezultat upravo sa proširene sednice Predsedništva. Naposletku, značajnu ulogu odigrala je i Mira Marković koja je obezbedila podršku dela univerzitetske elite. „Pamtim da sam srela Slobodana Unkovića koji mi je rekao da mu je nezgodno da govori na Osmoj sednici jer želi da ostane rektor Beogradskog univerziteta“, seća se LJubinka Trgovčević. Na ovom mestu valja reći da je sama atmosfera na Osmoj sednici bila blago rečeno mučna. Potmuli tutanj dolazećeg sukoba sada je bio sasvim opipljiv, a većina je gledala kako da se iz svega izvuče neoprljeno. Ostaće zabeleženo da su se u proleće 1987. Milošević i Stambolić na jednoj sednici Aktiva SK ozbiljno posvađali oko niza tema. Iznervirani Stambolić tada je čak dao ostavku, koju je prema svedočenju učesnika Osme sednice, naknadno povukao i to na molbu upravo Miloševića. Bilo je jasno da se nerazdvojni tandem definitivno raspao. „Na samoj sednici osećao se užasan strah. LJudi kao da su tonuli u stolice u kojima su sedeli. Imali su po dva govora u džepovima sakoa. Jedan ako pobedi Milošević, drugi u slučaju da ipak ispliva Stambolić. Bio je to iskonski egzistencijalni strah, jer je dobar deo prisutnih živeo od funkcija. Mnogi od tih ljudi nisu imali profesije, a voleli su vlast“, svedoči LJubinka Trgovčević. A kako je to izgledalo u praksi objašnjava Radoje Stefanović: „Kao predsednik Komore mogao sam da govorim. Prišao mi je Milošević i sugerisao da ne uzimam reč: ’Nemoj da vršiš političko samoubistvo. Vidiš da smo pobedili, ćušnućemo te negde da budeš pomoćnik saveznog ministra i biće sve u redu’. Odgovorio sam da ću se, ipak, pridružiti poraženima.“ Milošević nakon Osme sednice, na kojoj je smenjen Dragiša Pavlović, nije žurio sa „likvidacijom“ poraženih. Ostavljao ih je formalno na mestima na kojima su i bili, ali potpuno usamljene i obezvlašćene. Prema rečima LJubinke Trgovčević, Stambolić ni nakon Osme sednice kao da nije shvatao šta se dešava i da još uvek postoji mogućnost da se bori. „Ubeđivala sam ga u Predsedništvu da se kao šef države nalazi na funkciji koja je iznad partije i da treba da ode na televiziju i ukaže na opasnosti koje dolaze od ovakvog partijskog rukovodstva. Odgovorio mi je da ne može protiv svoje partije.“ Ivan Stambolić razrešen je dužnosti predsednika Predsedništva Srbije u decembru ’87. godine, a LJubinka Trgovčević bila je jedina koja je glasala protiv njegove smene. Naposletku, tragični kraj Stambolićevog života i užasni zločin koji je isplanirao Milošević u ovdašnjem političkom iskustvu nije tek prethodnica njegovom padu, već bolna paradigma srpske istorije. Knjige života glavnih aktera Osme sednice odavno su već zatvorene, a Osma sednica još nije završena jer ni trideset godina kasnije kosovsko pitanje nije dobilo konačan odgovor. U tome su saglasni i Radoš Smiljković i LJubinka Trgovčević. Baš kao što će se učesnici Osme sednice složiti da danas nema mnogo ni Stambolićeve ni Miloševićeve zaostavštine, osim nauma ovog drugog da Jugoslaviju prekroji po meri sopstvenih interesa a ne interesa građana i postane Brozov naslednik. Ali bile su to prevelike čizme, a danas znamo i kome je isporučen račun za ovu megalomansku nameru i grandiozan poraz. Ako se saglasimo da je arhitektura Miloševićeve strategije prema Kosovu bila sazdana na uverenju da stvari može rešavati iza leđa ostatka sveta a da to niko ne primeti, te da je Stambolićeva ideja počivala na politici upornih, sistematskih pregovora, ostaje za upit ko će, kada i na koji način zaključiti Osmu sednicu? I što je najvažnije, sa kakvim ishodom?