Na Balkanu se sukobljavaju svi svetski interesi

Kada je u aprilu 2016. godine prihvatila poziciju direktora od administracije Baraka Obame, Amanda Benet bila je puna entuzijazma i planova. Bio je to neočekivan potez za ženu koja je dugo izveštavala iz Kine za Volstrit žurnal, bivšu članicu borda Pulicerove nagrade, autorku šest knjiga i bivšu direktorku u agenciji Blumberg. Tri godine ranije, dala je otkaz u Blumbergu nakon tekstova o imovini porodice aktuelnog kineskog predsednika Si Đinpinga. Agencija je naišla na probleme u Kini zbog tih tekstova, pa je nekoliko urednika i novinara dalo otkaze nezadovoljno načinom na koji je Blumberg reagovao na pritiske iz Kine. Nakon toga se posvetila radu u dobrotvornoj fondaciji The Dream, koja finansira obrazovanje dece ilegalnih imigranata koja su maloletna došla u Ameriku, a o čijoj sudbini sada odlučuje administracija Donalda Trampa. Amerika 2017. godine je značajno drugačija od prošlogodišnje. Tranzicija u Bordu guvernera za radiodifuziju, instituciji nadređenoj Glasu Amerike, još uvek nije završena. Već mesecima su tamo dvojica predstavnika Trampove administracije - desničarski nastrojeni Metju Cipjelovski i Metju Šmuk, i čak ni sama Benetova ne zna koliko će još ostati na tom mestu direktora. „Volela bih da ostanem što je duže moguće jer nikada nisam radila u tako inspirativnoj organizaciji sa toliko potencijala i stvarno sam zavolela ovaj posao“, rekla je Benetova u intervjuu za NIN, prvom razgovoru koji je dala za neki medij sa Balkana. Još uvek vas drži isti entuzijazam? Apsolutno. Čak i više nego na početku. Tada još nisam razumela koliko je važan Glas Amerike, koliko je duboko ukorenjen u različitim zemljama. Imamo 26 procenata odraslih u Crnoj Gori i 12 procenata odraslih u Srbiji koji slušaju i gledaju Glas Amerike. To je zadivljujuće. Povezani smo sa ljudima širom sveta i to nisam razumela u početku, kao što nisam razumela kvalitet novinara koji ovde rade. Amerika se u međuvremenu dosta promenila. Uz sve što se dešava, sa imigrantima, Obamakerom, zidom ka Meksiku, neredima u Šarlotsvilu… Da li je ovo Amerika čiji glas želite da budete? U vremenima poput ovih, kada su tu konflikti, nevolje, brojna otvorena pitanja, tada je Glas Amerike najvažniji. Toliko je polarizovanih tema da je naša misija objašnjavanja svega - bez držanja neke strane, bez „padanja“ na nečiju retoriku, bez balansiranja, već izveštavanjem zasnovanim na činjenicama, bez dodavanja prideva. Ako se ljudi protive pojedinim političkim odlukama, mi ćemo to da kažemo, ali ćemo reći i koji su argumenti onih koji se zalažu za te odluke. Taj način rada je danas važniji nego ikad jer to povezuje jednu zemlju. Odlično znate, s obzirom na region iz kog dolazite, šta se dešava kada se društvo podeli oštrim linijama. Kako bilo kome možete da objasnite šta se dogodilo u Šarlotsvilu? Tako što kažete šta se tamo zaista desilo. Bez „ispiranja“ činjenica. To je naša misija, da kažemo šta se dešava u SAD, i dobro i loše, da objasnimo sve elemente našeg društva i onda da pokušamo da utvrdimo koje to unutrašnje sile u društvu dovode do događaja poput onog što se desilo u Šarlotsvilu. Radili smo to i ranije. To nam je misija. Šta je Kju-kluks klan? Nije moje da se bilo kome izvinjavam zbog postojanja KKK, ali jeste moje da opišem tu organizaciju najbolje što umem, da otkrijem njihovu istoriju, objasnim odakle dolaze. A šta će se desiti ako neko poput Stiva Benona dođe na mesto vašeg šefa i traži od vas da to pokrivate na drugi način? LJudi baš i ne veruju, ali činjenica je da je Povelja o Glasu Amerike pravno obavezujući dokument. Od svih agencija u SAD, samo smo mi zakonom zaštićeni od bilo kakvog mešanja sa strane. U ovoj zgradi, u Kongresu, u Stejt departmentu, ljudi to poštuju. U Americi još uvek važi vladavina prava i imamo zakon koji kaže da smo mi nezavisni od izvršne vlasti, da pokrivamo sve strane nekog pitanja, da ne služimo ničijoj političkoj agendi. Ne štitim ja Glas Amerike, već zakon. Četrdeset godina sam radila u privatnim medijima i pre nego što sam prihvatila ponudu za Glas Amerike zvala sam bivše direktore, sve do onih koji su radili tokom devedesetih i svi su me uverili da je to tačno, da se Povelja shvata ozbiljno na svim nivoima vlasti. Da, ali imali ste onu situaciju kada je Glas Amerike retvitovao Šona Spajsera koji je tvrdio da je inauguraciju Donalda Trampa pratilo najviše ljudi u istoriji. Tada su mnogi Glas Amerike optužili da širi propagandu. Ne možete nas optužiti za propagandu zbog toga što je neko u brzini zaboravio da jedan tvit stavi pod navodnike. Zbog toga da počnu da nas zovu „ministarstvom za informisanje“? Da li je to fer? Iako smo to odmah ispravili. Napetost je bila ogromna u tom momentu i svi kao da su samo tražili razlog da nas za nešto optuže. Ja jednako ozbiljno kao svi drugi u Americi shvatam bilo koji pokušaj uticaja na slobodu izražavanja. Ako se nešto dešava, dešava se, ali ako je neko nešto pogrešio zbog brzine događaja koji su se u tom momentu odvijali, nemojte to da pretvarate u nešto što nije. To je obesmišljavanje onoga što mi stvarno radimo. Kada ste prihvatili posao morali ste biti svesni da će vas optuživati za propagandu, s jedne ili druge strane. Ako vas neko optuži da širite propagandu, da li to odmah znači da je zaista širite? Naravno da ne. Onda? Nemam nikakvu želju da utičem na to kako će svet da misli. Moja obaveza je da obezbedim da ovo mesto funkcioniše na što je moguće više fer način. Kao novinar, ne smete se previše obazirati na kritike. Ali ako je kritika zaslužena i ako ste uradili nešto što nije u redu, ako ste pogrešili, objavili neizbalansiranu priču, to popravite, ali ako kritika nije na mestu, nastavite dalje. Bili ste na udaru kritika zbog prekida intervjua mandarinskog servisa Glasa Amerike sa kineskim biznismenom Guom Venguijem koji je veliki kritičar Komunističke partije Kine. Izdala sam saopštenje nakon prekida tog intervjua i dalje stojim kod toga: razlog za prekid intervjua nije imao nikakve veze sa spoljnim mešanjem i imao je svake veze sa željom Glasa Amerike da očuva najviše novinarske standarde. S obzirom na iskustvo u izveštavanju iz Kine i činjenicu da je čak i vaš odlazak s posla u Blumbergu povezan sa izveštavanjem o imovini Si Đinpinga, kako ste doživeli kritike da ste prekidom tog intervjua upravo zaštitili Si Đinpinga? Jedan od razloga zbog kog je moje izveštavanje o Si Đinpingu bilo tako uspešno je upravo zato što smo svaki korak ispratili sa najpreciznijim, najpravednijim i najpažljivijim novinarskim standardima. Sve je bilo zasnovano na javnim podacima, svima smo pružili priliku da daju svoj komentar, sve smo radili školski. Kada radite tako nešto, to morate da ispratite najvišim novinarskim standardima. Što je veći ulog, viši su novinarski standardi. Stejt department je u više navrata naglašavao da je jedan od najvažnijih američkih zadataka na Balkanu borba protiv ruske propagande. Koja je vaša procena? Da li dobijate tu bitku? Ne znam da li mogu to da procenim, ali mogu sigurno da kažem da se ruskoj propagandi suprotstavljamo našim prvim amandmanom i kredibilnim novinarstvom koje se zasniva na činjenicama. Ne borimo se propagandom protiv propagande. Ne želimo da se bavimo slanjem poruka. Mi kažemo „Šarlotsvil se desio, hajde da pokušamo to da objasnimo.“ Kažemo: „Hej, nekim ljudima se dopada ova administracija, nekima se ne dopada, daj da probamo da vidimo zašto je to tako.“ Mi se ne bavimo propagandom. Najbolji način da se borimo protiv propagande je da upražnjavamo naše demokratsko pravo na slobodu štampe. Da li dobijamo tu borbu? To ne mogu da kažem. Rekli ste da 12 odsto odraslih u Srbiji prati Glas Amerike, ali to se ne primećuje u srpskoj javnosti. Sputnjik ima redakciju u Beogradu, vode radio-stanicu, imaju razrađen sajt. Kada uporedite koliko puta se Sputnjik spominje u srpskim medijima, a koliko Glas Amerike, očigledno je da Rusi dobijaju tu bitku. To možda upravo pokazuje da treba da radimo više nego ikad, a ne da nismo potrebni. To pokazuje da mi kao država moramo čitavu tu situaciju da shvatimo mnogo ozbiljnije. Glas Amerike tu situaciju shvata ozbiljno, a sad mislim da je red na čitavu Ameriku da odluči šta je njen glas u svetu. Čini se, međutim, da je Sputnjik bolje prilagođen na novu realnost digitalnih medija, a da Glas Amerike još uvek živi u doba Hladnog rata. Upravo to je bio jedan od naših najvećih izazova za ovih godinu i po dana. Veoma kasno smo se uključili u digitalne medije i mislim da smo za kratko vreme veoma napredovali. Sjajna stvar kod digitalnih medija je u tome da vam nisu potrebni milioni za opremu. S tim možete brzo da uhvatite korak. Sada kada smo se fokusirali na to, jedan od najvažnijih izazova će nam biti da postanemo efikasniji u digitalnom svetu. Koji su vam izazovi u regionu Balkana? Iako sam radila u mnogim zemljama sveta, nikada nisam bila na Balkanu i upravo zato se radujem poseti. Naravno, kao i svi na svetu, znam opštu priču i opšte probleme regiona još od devedesetih, ali ne i probleme koji su iskrsli u skorije vreme. Ekstremizam u regionu, konflikt Istoka i Zapada, NATO i Rusije, lažne vesti koje su dolazile iz regiona tokom izbora u Americi... Balkan je veoma kompaktan region u kom se sukobljavaju svi svetski interesi. Uključujući i Kinu. Svi ti uticaji se ukrštaju na Balkanu i jedva čekam da dođem i vidim to iz prve ruke. Zašto ste prvi direktor Glasa Amerike koji dolazi na Balkan? Bila sam šokirana kada sam otkrila da nijedan direktor pre mene nije bio u regionu. Moji prethodnici su proputovali čitav svet, bilo je velikih stvari koje su se dešavale na drugim mestima, ali nikada nisu bili na Balkanu. Zato je to velika prilika za mene, da budem prvi direktor Glasa Amerike koji je posetio region jer mislim da Balkan zaslužuje pažnju zbog svega što se dešava. Videću se sa zvaničnicima više zemalja. Da li uopšte planirate s njima da razgovarate o medijskim slobodama u regionu? Znate li da su ocene o slobodi govora i slobodi štampe sve niže i niže? Novinarske slobode su u čitavom svetu pod pritiskom. Način na koji se kontrolišu mediji je kombinacija fenomena koji su u Americi prirodni a u drugim zemljama se dešavaju pod uticajem ekonomske sile. Ovde medijima upravlja tržište. Upravo sam se vratila iz nekoliko zemalja u Africi gde su mediji izloženi velikom ekonomskom pritisku. To očekujem da ću videti i na Balkanu.