Globalni vešeraj

Azerbejdžanske pare; danska banka; estonska ekspozitura; škotske fiktivne kompanije s ofšor vlasnicima; nemački i italijanski političari; bugarski ekspert. U zbiru: novi međunarodni korupcionaški skandal koji će - možda s jednim ili dva izuzetka - na kraju verovatno ostaviti traga koliko i kamen bačen u vodu. Tako bi, najšturije moguće, mogla da se sažme priča o otkriću još jednog internacionalnog lanca za pranje para i druge finansijske zloupotrebe, čije je postojanje obelodanio Projekat za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji (OCCRP), međunarodna novinarsko-istraživačka grupacija koja, u partnerstvu s nekim od vodećih evropskih listova - Gardijan, Zidojče cajtung, Mond, Novaja gazeta... - od 2006. radi na razotkrivanju organizovanog kriminala i korupcije širom sveta. Na tapetu OCCRP sada se našao Azerbejdžan, čiji autokratski režim autori dosijea optužuju da je od 2012. do 2014. iz zemlje ilegalno izneo 2,9 milijardi dolara. Jedan deo tog novca, navodi se, korišćen je za legalna plaćanja lobističkih usluga, troškove lečenja ili pohađanje kurseva stranih jezika u inostranstvu dece azerbejdžanskih funkcionera i poslovne elite; ali su značajne sume otišle i na nešto što, eufemistički rečeno, veoma liči na podmićivanje zapadnih političara, dok je najveći deo, tvrdi se, opran. Zato je čitava šema i nazvana „Azerbejdžanski vešeraj“. Vlasti energentima bogate zakavkaske zemlje, jasno, s indignacijom odbacuju ove i druge navode i tvrde da iza izveštaja, osim poslovične tendencioznosti zapadnih medija, stoje mračne namere britanske obaveštajne službe, jermenske dijaspore i, neizbežno, Sjedinjenih Država. Zasad se, istina, ne pominje mogućnost tužbi, od kakvih režim predsednika Ilhama Alijeva inače ne preza: baš prošle sedmice se dvoje novinara televizije Frans 2 našlo pred sudom u Parizu jer ih je vlada u Bakuu tužila za klevetu pošto su se usudili da Azerbejdžan nazovu diktaturom. Kako god, azerbejdžanski novac za specijalne namene je, prema izveštaju, s istoka na zapad tekao otprilike ovako. Uplaćivan je preko estonskog ogranka najveće danske banke, Danske bank; otud prosleđivan na račune četiri po škotskom zakonu osnovane firme registrovane u Velikoj Britaniji (o tome zašto baš po škotskom nešto kasnije), iza kojih su pak stajale anonimne ofšor kompanije; nadalje je, s računa tih firmi, uplaćivan kome je i gde već trebalo. Autori izveštaja, istina, priznaju da često nije bilo moguće ustanoviti ko je uplaćivao novac - dakle, ne mogu da tvrde kako su Alijev, članovi njegove porodice ili drugi pripadnici vladajuće klike bili direktno umešani u operaciju - ali nemaju nikakve dileme da jeste reč o pranju novca: u strogo kontrolisanom režimu kakav je azerbejdžanski tako nešto bi, sugeriše se, bilo nemoguće izvesti bez znanja, saglasnosti, pa i učešća državnog vrha. U opisanom lancu posebno zanimljivo mesto pripada pomenutim fiktivnim kompanijama ustrojenim po principu tzv. škotskih partnerstava s ograničenom odgovornošću (SLP). Reč je o organizacionoj strukturi preduzeća koja se pokazala idealnom za zloupotrebe, jer dopušta da identitet vlasnika ostane nepoznat. SLP kompanijama status pravnog lica omogućava da normalno raspolažu imovinom, dobijaju bankarske pozajmice i sklapaju ugovore, a da uopšte nemaju odgovorno lice, tj. direktora, već samo nominalne vlasnike u obliku partnerskih firmi registrovanih u poreskim rajevima - iza kojih, jasno, može da stoji bilo ko. Zato nije trebalo mnogo pa da belosvetski muvatori uoče prednosti ovog dubioznog zakonskog rešenja: u Škotskoj je tokom prošle decenije osnovano na hiljade SLP firmi, a njihov broj je naročito porastao nakon što je britanska vlada 2006. u ostatku zemlje izmenama zakona onemogućila osnivanje privatnih kompanija i kompanija s ograničenom odgovornošću ukoliko nemaju imenovano odgovorno lice. Štaviše, jedno istraživanje Transparensi internešnela je pokazalo da od SLP kompanija registrovanih između 2006. i 2017, čak 70 odsto njih ima adrese na samo deset lokacija u Škotskoj: ispostavilo se da istu adresu kao i dve od četiri SLP kompanije umešane u pranje azerbejdžanskih para deli još preko 800 muljatorskih firmi. Objavljivanje izveštaja OCCRP dolazi u posebno osetljivom trenutku za dve evropske institucije - Savet Evrope (SE) i Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD). Moralni integritet SE je, delom i zbog slučajeva koji imaju veze s ovom aferom, pod znakom pitanja: Pedro Agramunt, predsedavajući Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PSSE) - i sam umešan u drugi, s azerbejdžanskim slučajem nepovezan skandal - dugo se opirao otvaranju nezavisne istrage o korupciji u ovoj instituciji, u kojoj centralno mesto zasad zauzimaju upravo slučajevi navodnog azerbejdžanskog „podmazivanja“ njenih funkcionera. Na kraju je popustio, pa je zahtevana nezavisna istraga o slučajevima „neetičkog postupanja“ u ovom panevropskom telu u julu konačno i otvorena. Kao najsumnjivije kad su u pitanju azerbejdžanske pare OCCRP označava Luku Volontea, bivšeg šefa poslaničke grupe Evropske narodne partije (EPP) u PSSE; i Eduarda Lintnera, takođe bivšeg poslanika PSSE i člana Hrišćansko-socijalne unije (CSU), bavarske posestrime Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Procurili bankarski izveštaji pokazuju da su Italijan i Nemac u više navrata primali značajne sume nejasnog porekla i namene; obojica, naravno, negiraju da su išta zgrešili, ali u Volonteovom slučaju takvo vađenje zasad ne pomaže. Nakon što su prošle godine procurili detalji o sumnjivim uplatama na račun fondacije koju je osnovao, njemu se od ovog proleća pred sudom u Milanu sudi po optužnici koja ga tereti za pranje novca i korupciju: smatra se da je od azerbejdžanskih vlasti primio blizu 2,4 miliona evra kako bi uticao na to da se u PSSE spreči usvajanje dokumenta u kome se osuđuje kršenje ljudskih prava u Azerbejdžanu. PSSE 2013. zaista nije usvojio predlog izrazito kritički intoniranog izveštaja o stanju ljudskih prava u toj zemlji, što dopušta pretpostavku da je Volonte odradio posao za koji je bio plaćen; ali je onda blizu pameti i da, ako je zaista tako bilo, to nije postigao sam. Budući da Arif Mamadov, bivši azerbejdžanski diplomata a sada protivnik režima u Bakuu, tvrdi kako delegacija njegove zemlje u SE ima na raspolaganju 30 miliona evra samo za potrebe lobiranja u telima ove institucije, zaključak se nameće sam od sebe. Lintner, pak, u vreme obuhvaćeno istraživanjem OCCRP više nije bio u PSSE, ali je nastavio da održava ranije uspostavljene veze s Azerbejdžanom, na primer kroz osnivanje društva za unapređenje nemačko-azerbejdžanskih odnosa u Berlinu (na čiji račun se na kraju slilo blizu 820.000 evra nejasnog porekla), te koristi svaku priliku da vlasti u Bakuu predstavi u što boljem svetlu. Kao, recimo, posle predsedničkih izbora 2013, kada je izjavio da su oni održani u skladu sa „nemačkim standardima“. Ako se u slučaju bivših funkcionera SE, institucije bez realne političke moći, priča vrti pre svega oko narušenih etičkih standarda, u slučaju EBRD-a stvar je komplikovanija. Pod lupom se našao Kalin Mitrev, bugarski predstavnik pri toj banci, za koga se tvrdi da mu je na račune u Bugarskoj i Švajcarskoj uplaćeno najmanje 425.000 evra propranih u azerbejdžanskom vešeraju; on, međutim, insistira da je u pitanju nadoknada za konsultantske usluge obavljene u periodu kad nije bio angažovan u EBRD, gde je inače od 1996. naovamo proveo dvanaestak godina. Svejedno, protiv njega je u Sofiji promptno otvorena istraga, dok bugarska vlada i EBRD nastoje da odgovornost za odluku o budućem statusu Mitreva u banci prebace jedno na drugo. Ovaj slučaj ima i očigledne lične i porodične implikacije, jer je supruga Mitreva niko drugi do generalna direktorka Uneska Irina Bokova; Mitrev čak tvrdi da je prava meta ona, a ne on. Na drugoj strani, tu su potencijalne političke i finansijske reperkusije, s obzirom na to da je EBRD na korak do toga - odluka će pasti u oktobru - da Azerbejdžanu odobri 500 miliona dolara vredan kredit za gradnju deonice budućeg Transjadranskog gasovoda kojim bi azerbejdžanski gas trebalo da stiže do Italije, i dalje do zapadne Evrope. Odobravanje ovog zajma bi, stoga, u situaciji kad se na račun Azerbejdžana iznose nove ozbiljne optužbe - mimo onih odranije poznatih, a koje se tiču pre svega dugogodišnjih i sistematskih teških kršenja ljudskih prava i sloboda u toj zemlji - neminovno bilo shvaćeno kao amnestiranje režima u Bakuu za sve počinjene i buduće nepodoštine. Ono, jeste malo nezgodno... Ali, znate kako je: ni ljudska prava se ne sipaju u traktor.