Etničko čišćenje na budistički način

Aung San Su Ći iznenada je zaćutala. Nekadašnja najglasnija pobornica promena, žena koja je ceo život posvetila borbi za demokratiju, više od dve decenije provela u kućnom pritvoru, dobitnica Nobelova nagrade za mir, sada nema šta da kaže. Dok broj žrtava u provinciji Rahine raste, a stotine hiljada izbeglica kreće se ka granici sa Bangladešom, od burmanske „lejdi“, kako je nazivaju, do sada se moglo čuti tek toliko da „vlada čini sve što može da zaštiti građane“, ali to nije donelo mnogo onima koji beže iz svojih kuća pred naletom vojske. Dok stalno pristižu vesti o broju poginulih (za sada oko 400) a broj izbeglih već dostiže 300.000, vlada krivicu baca na islamističu grupu ARSA (Vojska spasa Arakan Rohindža), koja je krajem avgusta izvršila nekoliko napada u kojima je život izgubilo dvanaest policajaca. Usledio je strašan odgovor. Ubistva, progoni, spaljivanje sela, postavljanje minskih polja na granici kako bi se sprečio povratak prognanih. Rohindža muslimani nalaze se na listi najugroženijih manjina na svetu, a sada prisustvujemo eskalaciji sukoba koji traje već šest godina. Prošle godine UN su optužile vladu u Mjanmaru da vrši etničko čišćenje. Isto se ponavlja i sada, visoki komesar za ljudska prava Zeid Rad al-Husein izjavio je da su akcije vlade „knjiški primer etničkog čišćenja“. I to je poslednja faza netrpeljivosti koja postoji od samog nastanka Burme (nekadašnje ime Mjanmara). Rohindže su strano telo u većinski budističkoj zemlji u kojoj muslimani ionako nisu dobrodošli, a Rohindže posebno. Za vladu oni u stvari i ne postoje. Razlikuju se od drugih muslimana u zemlji po jeziku, govore bengalskim narečjem i žive uglavnom u ruralnim krajevima severne provincije Rakajan. Ima ih oko dva miliona od čega većina, 1.300.000, živi u Mjanmaru. Za Burmance (većinski narod Bamar) oni su potomci muslimanskih pridošlica koje je britanska kolonijalna vlast naselila u 19. veku kao jeftinu radnu snagu. Nikada ih nisu želeli i nikada ih nisu prihvatili. A ni oni sami nisu želeli da budu deo Burme. U vreme kada su nekadašnje kolonije dobijale samostalnost nadali su se da bi mogli da postanu deo današnjeg Bangladeša (tadašnji deo Pakistana) ali do toga nije došlo. Ostali su tamo gde su i danas, a za budističku većinu predstavljaju stalnu pretnju da bi jednom možda mogli da zatraže samostalnost i zaključe da polažu pravo na tu zemlju. I to je ono što i danas plaši zvaničnike u Nejpjidu. Borba traje od prvog dana. Odmah posle proglašenja nezavisnosti 1948. godine donet je zakon prema kome je dokumenta mogao da dobije samo onaj ko dokaže da mu je porodica živela u Burmi bar dve generacije. Podeljene su lične karte koje su omogućile normalan život, posao, školovanje, čak i mesta u parlamentu. Ali Rohindže su bile na meti svaki put kada bi se u zemlji nešto dogodilo. Vojna vlast rešila je da to zapečati, 1962. dodeljene su im samo lične karte za strance koje su im ograničile mogućnost zapošljavanja i školovanja. Dve decenije kasnije došao je novi zakon o državljanstvu koji ih nije prepoznavao kao manjinu, nije ih bilo na spisku 136 drugih etničkih grupa. Opet je trebalo dokazati da je porodica živela tu pre 1948, ali i znanje nekog od priznatih jezika, što njihov nije. Rohindže nisu mogle da probiju birokratsku barijeru u kojoj su im dokumenta poništavana i oduzimana. A kada su ostali bez dokumenata bilo ih je lako proglasiti nepostojećima, njihov je boravak dakle bio ilegalan, te tako nisu više ni mogli da zatraže državljanstvo. Zapadni istoričari govore o podacima da je muslimanski narod sličnog imena postojao još u 18. veku, da je najverovatnije reč o arapskim ili persijskim potomcima, ali burmanski zvaničnici smatraju da je samo ime Rohindža stvoreno pedesetih godina kako bi muslimani poreklom iz Bangladeša proglasili sebe entitetom i potvrdili pravo na provinciju u kojoj žive. Zato se ni samo ime Rohindža ne koristi zvanično, štaviše ono toliko para uši zvaničnicima Mjanmara da je sama Aung San Su Ći zatražila od američkog ambasadora da ne koristi taj naziv. Oni su tek ilegalni imigranti, a u slučaju sukoba, kakav je upravo u toku, „teroristi“. Najprogonjeniji narod na svetu, kako ih nazivaju, ostaje u grupi od deset odsto stanovništva sveta koje nema državljanstvo. Vlasti im nude državljanstvo samo ako se izjasne kao Bengalci. Oni to ne žele, a nisu sigurni da čak i ako bi na tako nešto pristali ne bi bili proterani u Bangladeš. Većinski budistička država nije najsrećnije mesto za muslimansku manjinu, a posebno ne za Rohindže koje nemaju matičnu državu. Oni su najranjiviji, ali im to neće priznati Bamari koji se sami osećaju ugroženo kao jedina budistička zemlja u okruženju. Zato se neprijateljem smatraju posebno mulsimani na domaćoj teritoriji, koji, kako tvrdi ekstremna linija, „drže budiste pod opsadom”. U progonu muslimana učestvuju sada i ultranacionalističke grupe i budistički sveštenici. To je mesto na kome je rođen i budistički ekstremizam, nacionalistička grupa Ma-Ba-Ta koja je spremna na borbu sa muslimanima. Ali ni oni ne ostaju bez odgovora. Pre četiri godine, posle sukoba u kome je oko 200.000 izbeglica završilo u prihvatnim kampovima, organizovana je ARSA, koja je objavila da joj je zadatak da „brani, spase i zaštiti Rohindža zajednicu” i u to ime počela napade na policijske snage. U oktobru prošle godine u jednom napadu ubili su devet policajaca, posle čega je usledio odgovor vlasti i novi talas izbeglica. Za Nejpjido oni su teroristička organizacija. Oni, naravno, negiraju takve veze, ali u izveštajima Međunarodne krizne grupe može se pročitati da su borci povezani sa svojim sunarodnicima iz Saudijske Arabije, gde je i njihov vođa Ata Ulah proveo neko vreme. Nije potvrđeno kakve je kontakte tamo ostvario, niti su dokazane njegove veze sa talibanima u Pakistanu, gde je, kako tvrdi vlast, prošao obuku. Istovremeno, nobelovka Aung San Su Ći ne odgovara na pozive koji joj stižu sa svih strana od organizacija za ljudska prava preko dalaj-lame do Dezmonda Tutua i Malale Jusufzai, takođe dobitnice Nobelove nagrade za mir, da reaguje i zaustavi krvoproliće. Došlo je i do toga da više od 360.000 ljudi u svetu stavi svoj potpis na peticiju kojom se zahteva da joj se ta nagrada oduzme. Istina, njena pozicija nije nimalo laka, nije jednostavno deliti vlast sa vojskom, a kada su u pitanju Rohindže tu je i budistička većina, čiju bi podršku sasvim sigurno izgubila ako bi učinila ono što od nje traže potpisnici peticije. To bi ponovo ojačalo vojne strukture i njena životna borba završila bi se porazom. Velike nade polagane su u nju kada je dolazila na vlast, između ostalog i da će uspeti da smanji tenzije među etničkim zajednicama. Bila su to očigledno prevelika očekivanja za nju. A i za jednu zemlju koja je tako dugo vodila bitku za nešto slobode. Dobitnica najprestižnije nagrade za mir tako nije uspela da nađe način i da zaštiti Rohindže i da sačuva svoje pozicije. Otkako su počeli sukobi ona se retko oglašavala. Proletos je zabeležena njena izjava: „Ne mislim da je reč o etničkom čišćenju, etničko čišćenje je previše jak izraz za ono što se događa”. Poslednji događaji, međutim, pokazuju da je za ono što se trenutno događa baš taj izraz onaj pravi.