Film treba da uznemiri

Velike šanse sa oskarovsku trku ima i velikan američkog filma Pol Šreder, legendarni reditelj i scenarista antologijskih dela Taksista, Razjareni bik, LJudi mačke, Poslednje Hristovo iskušenje... Iskusni veteran inteligentno je spojio svet religije i terorizma u filmu Prva reformisana. Šta vas je motivisalo da se vratite staroj temi i snimite svoj film o duhovnom životu? Pre nego što sam postao scenarista, bio sam kritičar i napisao sam knjigu o duhovnosti u filmovima. Ali nikad nisam mislio da ću jedan takav i snimiti. Nije me to posebno zanimalo, interesovali su me akcija, nasilje, osećanja. Nisam išao u tom pravcu. A onda sam, pre dve i po godine, večerao sa Pavelom Pavlikovskim, koji je napravio Idu, film o opatici. Otišao sam sa te večere oduševljen i rekao sam sebi „vreme ti je“. Vreme je da snimiš jedan takav film. Imaš sedamdeset godina. I tako je sve počelo. Kad sam odlučio da snimim film o duhovnom životu, sve je počelo da izlazi iz mene. Kako ste pristupili estetici filma da bi bio svež i inovativan? Jedna od interesantnih stvari u filmu trenutno jeste da sve ide veoma brzo. Svi rade više poslova, montira se brzo. Ali sad je i lakše usporiti nego nekad. I ja sam u ovom filmu usporio. Sve sam usporio. Snimio sam film koji se suzdržava, odmiče se od vas. Postaješ svesniji filma koji se odmiče od tebe, kad ti se toliko mnogo filmova primiče. Jednom ste rekli kako umetnici treba da uznemire ljude. Da li je iz tog razloga nasilje na centralnom mestu u vašim filmovima? Da, to je jedan od razloga. Filmovi treba da uznemire gledaoce na dobar način. Da ih pokrenu intelektualno i emotivno. Više intelektualno nego emotivno, emocijama se vrlo lako manipuliše. Ali pokrenuti im um i duh je vrhunski izazov za pripovedača. Da li vas četiri decenije Taksiste podstiču na razmišljanje o prošlosti? Teško je to ne raditi, to je sastavni deo starenja. Dok sam montirao film Prva reformisana, montažer mi je skrenuo pažnju kako u njemu ima mnogo od Taksiste. I bio je u pravu! Koji su, po vama, izazovi modernog filmskog stvaralaštva? Da film bude gledan. I tačka. Ima toliko toga. Petsto TV serija snima se samo u SAD, da ne pominjem ostatak sveta. Kako da gledaju tvoj film kad stojiš na Pjaci San Marko s još pet hiljada ljudi? Kako da se istakneš? Ovo je jedan način. Nadaš se da ćeš biti pozvan na filmski festival. Kako se vi kao titan američkog filma borite da ostanete relevantni? Svi se za to borimo, ne moraš biti, što rekoste, titan. Ovaj svet se vrlo brzo menja. Možeš se ili odmaći ili angažovati. Zabavnije je biti angažovan, mada to ponekad frustrira. Mislite li da je danas moguće snimiti ozbiljan film? Mejnstrim više i ne postoji. Bioskopski film je na zalasku. Ima različitih vrsta filma. „Tentpol“ filmovi, porodični filmovi, butik filmovi... Viđenje filma iz dvadesetog veka je zastarelo. To je bio drugi vek. Koji su vaši izvori nadahnuća? Običan život? Trava. Sve. Vi. Kakve filmove volite da gledate? Ja gledam sve. Ne gledam sve do kraja. Ali imam vrlo istančan ukus. Mogu da gledam bilo koji film iz istorije filma, bilo koju nacionalnu kinematografiju – ako hoću da gledam malezijski film mesec dana, mogu ga gledati mesec dana. Činjenica da možeš gledati sve otežava ti da odgledaš bilo šta.