Novi mit ili konačno rešenje

Ovaj tekst trebalo je da počne odgovorima iz kabineta predsednika i premijerke Srbije na pitanja NIN-a o načinu, formi, temama, mestu i učesnicima širokog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, čiji početak je Aleksandar Vučić najavio već za oktobar. U prilog slobodi štampe za koju se vlast deklarativno zalaže, važno je da ostane zabeleženo da su odgovori NIN-u čak i u vezi s tim važnim pitanjem, kao i s većinom drugih, izostali. Ignorantski odnos vlasti prema najstarijem nedeljniku na Balkanu iznenađujućom brzinom nestaje samo kad je potrebno da se pet zvaničnika u jednom danu obruši na našu naslovnicu baš kao da tako praktikuju slobodu, a ne pritisak na medije. Svojevrstan mini-dijalog o dijalogu i o KiM pokazaće da su stavovi političkih aktera u tolikoj suprotnosti da je, za početak, nemoguće dovesti ih za sto pod njihovim dosad saopštenim uslovima. Dok jedni pristaju da razgovaraju isključivo u okvirima pregovaračkog poglavlja 35 (DS) za druge je dijalog upravo direktan povod za preispitivanje kandidature za članstvo u EU (DSS, Dveri). Jedni ne žele razgovor o mitovima, a drugi o promeni Ustava posle koje ne bi bilo preambule. O planovima, koje je Vučić podelio sa Anom Brnabić, u međuvremenu smo saznali tek onoliko koliko je premijerka htela da izgovori - da će biti osnovana radna grupa za unutrašnji dijalog i da će Vlada logistički, a punim kapacitetom, pomoći taj proces. Ali, nisu se svi predstavnici vladajuće stranke oglušili o NIN-ov poziv. Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za KiM, odgovara na najčešću zamerku opozicije - da je dijalog zakasneo i da je trebalo voditi ga pre potpisa na Briselski sporazum - procenom da je došao trenutak kada treba da se spreči konačno otcepljenje Kosova i članstvo južne pokrajine u UN. „Ne smemo dozvoliti da nam se te stvari događaju iznenada. Vreme je da postanemo subjekat, da aktivno učestvujemo u predlozima za rešenje i da osporimo Albancima tezu da je sve gotovo. Jer smo trenutno u poziciji u kojoj ne može da se napreduje i koja je loša po obe strane. Osim toga, međunarodni odnosi u ovom trenutku su takvi da se na Balkanu stvara hladnoratovska atmosfera u kojoj Kosovo može biti upotrebljeno. Mi nemamo vremena, moramo ponuditi rešenje koje će veliku snagu imati samo ako proistekne iz širokog društvenog konsenzusa“, objašnjava Drecun. Upitan, međutim, šta o samom kvalitetu dijaloga govori podatak da nam je vreme na isteku, odgovara da vremena ima, ali ne za gubljenje. „Konstruktivno rešenje pred međunarodnom zajednicom nam je neophodno, ali ni to ne znači da će biti prihvaćeno. Ovako smo u pat poziciji i pod velikim pritiskom. Odnos prema Kosovu se odražava na odnos prema RS, posredno i neposredno“, pomenuo je, kao nelagodnu klackalicu, pitanje na kome radije insistira opozicija čiji dobar deo je uveren da je jedan od zadataka ove vlasti da nakon Kosova „reši“ problem nefunkcionalnosti BiH revizijom Dejtonskog sporazuma na štetu entitetskih nadležnosti Srpske. Jedan od sumnjičavih je i lider Pokreta Dveri Boško Obradović, koji mogućnost da je sledeći cilj vlasti - utapanje RS u unitarnu BiH - vidi kao dodatni razlog za borbu za KiM. „Važan argument koji je u savremenoj srpskoj politici jedini upotrebio Zoran Đinđić, naša vlast ne sme da ponovi iako on najbolje govori protiv duplih aršina međunarodne zajednice, a svodi se na pitanja - ako je Kosovo nezavisno, zašto Republika Srpska nije i ako je BiH unitarna, zašto Srbija nije?“ Obradović je uveren da je Vučić preuzeo obavezu da konačno omogući nezavisnost Kosova i da „lažnim dijalogom“ želi da dobije saveznike u tome. „Ali pre nego što sa rešenjem izađe pred međunarodnu zajednicu, treba da izađe pred domaću javnost i Narodnu skupštinu, što izbegava već šest godina. Pravi dijalog koji oni izbegavaju je da tema KiM dođe na dnevni red Skupštine, što su Dveri zahtevale pre više od godinu dana. Predsednica Skupštine ignoriše taj zahtev, iako je u obavezi da jednom mesečno zakaže sednicu na aktuelne teme.“ Za Dveri postoje samo dva mesta na kojima se može voditi dijalog o KiM. „To su Narodna skupština i medijski javni servis. I naravno, nikakav dijalog se ne može voditi o izbacivanju preambule o KiM iz Ustava. Razgovarati se može samo o načinima na koje teritorijalni integritet Srbije može da se odbrani i kako naš narod na KiM bolje da živi. Osnova svega je, naravno, pitanje da li smo mi ucenjeni da se odreknemo Kosova zarad ulaska u EU, što nam poručuju evropski komesari, i da li i taj dijalog otvaramo po nalogu Brisela. Jer ako jesmo, onda to nije pitanje o kome odlučuje Vučić nego građani na referendumu.“ Odgovor na to potencijalno referendumsko pitanje već je poznat i opasan po strateško opredeljenje Vlade i predsednika. U prošlomesečnom istraživanju Nove srpske političke misli, na pitanje formulisano baš tako - ukoliko bi uslov za ulazak Srbije u EU bilo prihvatanje nezavisnosti Kosova, da li mislite da bi taj uslov trebalo prihvatiti - 70,6 odsto anketiranih odgovara sa „ne“, a 12,1 odsto sa „da“. Izričitih protivnika je toliko da neopredeljeni (17,3 procenta) ne otvaraju šansu za drugu opciju. Da Srbija zadrži to strateško opredeljenje, međutim, važan je razlog zašto je i Demokratska stranka, uz negodovanje partnerske opozicije, spremna da debatuje o KiM. Generalna sekretarka te stranke Gordana Čomić kaže da za DS mogućnost dijaloga postoji isključivo u okvirima poglavlja 35. „Sve o sadržini razgovora između Beograda i Prištine je u tom poglavlju. Sve obaveze koje je Srbija preuzela moraju se ispuniti. Može se, dakle, voditi dijalog o rokovima. A šire, u pogledu pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, na čije potpisivanje smo se takođe obavezali“, kratka je potpredsednica Narodne skupštine. Čak ni unutar vladajuće koalicije stavovi nisu pomireni. Ali možda samo naizgled. Vuk Drašković je objavio poziv na priznanje bez mnogo obrazlaganja. Lider SPO poziva na prihvatanje „stvarnosti“, izbacivanje preambule iz Ustava, potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa, sve odjednom, zarad budućnosti. Na budućnost dece pozvao se i Vučić dok je zvonio za početak još jednog časa srpskog suočavanja sa prošlošću, što govori o tome da se pre unutrašnjeg dijaloga neće voditi dijalog unutar koalicije na vlasti. Ali istovremeno se čini da za sučeljavanje stavova u vlasti ima mnogo razloga, a samo još jedan od njih je navodno samoinicijativna molba potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović SPC da ne pritiska predsednika unapred, a sve kao reakcija na nadanje patrijarha Irineja da će unutrašnji dijalog o KiM Vučić povesti u skladu sa narodnom voljom i uz pomoć Rusije. Oštro uho zapaziće da se crkva ne svrstava u red sagovornika u dijalogu ni kada ih nabrajaju drugi predstavnici vlasti. Ravnopravnim subjektima čiji predlozi treba da se čuju smatraju se uglavnom civilni sektor, stranke, akademska zajednica, mediji. S mogućnošću da crkva bude isključena iz dijaloga duboko se ne slaže predsednik Demokratske stranke Srbije, koji smatra da ona na to ima istorijsko pravo. Za Miloša Jovanovića se s političkim činiocima, SANU i SPC, taj spisak i završava. „Rasprava o sudbonosnoj temi pretvorila bi se u cirkus ako bi u njoj učestvovali, kako se najavljuje svi - dakle, lovačka društva, KUD-ovi i mesne zajednice. Građani se izjašnjavaju u institucionalnom obliku na referendumu, jer ne živimo u antičkoj Grčkoj pa da na trgovima donosimo odluke. U predstavničkoj demokratiji, za razliku od direktne, građani učestvuju u dijalogu preko svojih političkih predstavnika. Osim ako veliki vožd ne planira da menja sistem, a ta promena bi morala da počne sa njihovim ostavkama.“ I za DSS razgovor je moguć samo o najboljem načinu odbrane teritorijalne celovitosti Srbije. „Suprotno onome što tvrdi Dušan Kovačević, baš zarad budućnosti naše dece i njihove bezbednosti, bolji je čak i zamrznuti konflikt od priznanja. Ujedno, dijalog bi bio prilika da se započne razgovor o EU o kojoj se nikada nismo izjašnjavali.“ I baš na primeru jedne slične ideje - da je bolji i zamrznuti konflikt - bivša predsednica DSS, danas šefica poslaničke grupe Pokret za spas Srbije - Nova Srbija Sanda Rašković Ivić objašnjava zašto neće učestvovati u dijalogu. Kao i svi koji su to učešće odbili, ona ne veruje da je vlast u stanju da vodi dijalog. Rašković Ivić kaže da je bila provučena kroz blato i primila niz uvreda i da ne želi da se dijalog vodi tako što „mi predlažemo sve što je u skladu sa idejom koju podozrevamo da ima Vučić da ne bismo bili meta napada. Razgovor je moguć samo tako što će predsednik sa platformom o rešenju doći pred Skupštinu ili putem referendumskog izjašnjavanja.“ Bivši ministar za KiM, član SDS Goran Bogdanović pita se o čemu je još osim preambule i mesta u UN ostalo da se razgovara. „Žao mi je što građani ne mogu da vide da na KiM nema ni S od Srbije. Ne razgovara se nakon što ste sve potpisali, pa implementirali, i nakon što ste prihvatili da njihov ustav i zakoni važe na teritoriji celog Kosova, a da prethodno niste rešili probleme Srba - bezbednosne, ekonomske, imovinske“, pesimističan je Bogdanović, žitelj Leposavića. Zbog odnosa izvršne vlasti prema sasvim običnim pitanjima NIN-a, pesimizam bi mogao da obuzme i sve druge koji bi veruju da je preduslov za dijalog javnost tema i podataka. Zaključak u dijalogu, koji su podržali neki evropski ambasadori, kao i američki, kredibilnošću bi odgovarao svojoj istorijskoj ulozi samo ako bi, štaviše, pred celim društvom stajao i odgovor na pitanje - kakve mogu biti posledice tog procesa po ostale regione u Srbiji i po ostale Srbe u širem regionu. Još se ne znaju ni tehnički detalji Kako se razgovara Kancelarija za saradnju sa medijima Vlade Srbije dostavila je NIN-u odgovor, u ime te službe, a ne, naglasili su, u ime premijerke Ane Brnabić ili njenog kabineta, u kome piše da su prvi javni događaji planirani u oktobru, do kada se očekuje da svi detalji o tehničkom toku dijaloga budu precizno utvrđeni, a da već sada postoje jasni okviri. „Dijalog je zamišljen kao inkluzivna demokratska polemika, koja treba da bude transparentna i koja će se, uz očekivanu podršku medija, odvijati pred očima javnosti. Predsednik Vučić je već konkretizovao niz tema o kojima će se diskutovati.“ Profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka Miroljub Radojković objašnjava šta zapravo znači unutrašnji dijalog, u kakvom Srbija do sada nije imala prilike da se oproba, sumnjom da takav dijalog može da funkcioniše. „Svi već imaju svoje predstavnike, ne samo stranačke, nego i verske, manjinske i druge. Uprkos razvoju interaktivne, dvosmerne, digitalne komunikacije, do sada nisam video druge forme osim direktnog izjašnjavanja ukoliko se neka tema želi izložiti sudu javnosti. Komunikacija svih mogla bi da traje godinama i da se nikada ne završi“, kaže on. Radojković podseća da, ako se vodi dijalog, onda mora biti ravnopravan i podrazumevati isti rang svih koji u njemu učestvuju. „Dijalog ne sme da se pretvori u priču u zatvorenim sudovima, posle koje će se pojaviti neka forma saopštenja, koja će građane još više zbuniti. LJudi ne znaju ni kontekst ni genezu problema, a to bi bilo potrebno da bi se razumeo današnji položaj Srbije u vezi sa KiM.“