Sistemska grešnica

Šta su dve konstante političkog opusa potpredsednice Vlade i ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović? Spremnost da bez zadrške uđe u sukob sa kolegama iz stranke i vlade, čak i bivšim šefom države, kao i nespremnost predsednikaAleksandra Vučića da je smeni uprkos javnim pozivima iz SNS-a da „amputira gangrenozno tkivo“ u vladajućoj partiji. Šta se može zaključiti iz ovakvog poretka stvari? Da Zorana u ove okršaje ne ulazi bez jakog zaleđa i, što je važnije, da Vučić to zna. Baš kao što i Mihajlovićeva zna da je crvena linija do koje sme da ide u narušavanju partijskog monolitnog jednoumlja upravo Vučić, i na tu teritoriju ne zalazi. Poslednji u nizu sukoba - onaj sa novopečenim ministrom rada i negdašnjim ministrom odbrane Zoranom Đorđevićem - tiče se Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti na kojem je Mihajlovićeva radila pune tri godine i koji je usaglašen sa gotovo svim ministarstvima, lokalnim samoupravama, nezavisnim institucijama i nevladinim sektorom, a koji bi Đorđević sada da obori i piše novi koji će biti „moderan i sprovodiv“. Posebnu aromu ovom sukobu daje činjenica da bivši ministar vojni ima podršku aktuelnog Aleksandra Vulina. Šta, dakle, ujedinjuje bivšeg i sadašnjeg ministra odbrane? Da li je to činjenica da predlog zakona iza koga stoji Zorana Mihajlović predviđa najmanje 40 odsto žena na rukovodećim pozicijama u državnim ogranima, kao i zabranu poslodavcima da žene prilikom zapošljavanja pitaju o braku i planovima o trudnoći, ili je možda reč o zabrani da se prilikom konkursa za posao uz radnu biografiju prilaže fotografija? Nije se van pameti zapitati da li se Vulin uzentao da bi Zorana ili neko njoj sličan kao prvi ministar odbrane u suknji dobio mnogo više poštovanja, ili odbrambeni dvojac samo baštini zaostavštinu svog prethodnika Bratislava Gašića kome se sasvim slučajno jedna novinarka „namestila“ da pokaže šta zaista misli o ženama i rodnoj ravnopravnosti. Pri tome, stvari više nisu za zajebanciju. Evropska unija insistira na zakonu u zemlji u kojoj je parohijalni muški šovinizam endemska pojava. Kako će se sve završiti teško je predvideti. Jedino je izvesno da će poziv poslanika SNS Vladimira Đukanovića da se Mihajlovićeva smeni zato što je u ovoj stvari šurovala s opozicijom, ili da se prizna da je Zorana jača od sistema, ostati bez odgovora. Jednostavno je, da bi neko bio jači od sistema, on mora da postoji. Zato vicepremijerka, koja je često s one strane stranačkih stavova, više deluje kao neki slučajni naprednjački ogledni primerak partijskog pluralizma, a mnogo manje kao proizvod bilo kakvog sistema. Linije magistralnih puteva stižu nekim drugim koridorima. Zorana Mihajlović kao resorna ministarka to sigurno zna ili bi bar trebalo da pretpostavlja. Valjda je zato bez imalo zazora i stala na crtu dvojici Vučićevih univerzalnih vojnika. Ostatak biografije ministarke Mihajlović paradigma je tranzicione Srbije u kojoj etika političkih odnosa nalaže da se ima stati na stranu jačeg. Tako je vicepremijerka. koja je od 2004. do 2006. bila savetnica za energetiku potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, istovremeno bila i članica Upravnog odbora EPS. Nakon toga našla se na platnom spisku JP Aerodrom „Nikola Tesla“ kao savetnica direktora, a iste usluge, ali u svojstvu eksperta za energetiku, do 2010. naplaćivala je i premijeru Republike Srpske Miloradu Dodiku. Shvativši da DOS-ov režim troši poslednje zalihe strpljenja dobijenog na revers, baš te 2010. ulazi u SNS. Napredovala je brzo – za dve godine postala je potpredsednica stranke i ministarka energetike, da bi potom bila potpredsednica stranke, vicepremijerka i ministarka građevinarstva. Nakon izbora prošle godine ostala je bez potpredsedničkog mesta u partiji, što je čaršija razumela kao najavu njenog pada, rezonujući da se politička moć očitava pre svega u stranačkoj hijerarhiji. Ali, sukobi sa kolegama nisu bili jedino što je Mihajlovićevu izdvajalo iz obezličene, sledbeničke naprednjačke mase. NJeno otvoreno suprotstavljanje gasnom sporazumom sa Rusijom i to sa pozicije ministra energetike, dovelo je do toga da su potkraj 2012. tadašnji predsednik Nikolić i premijer Vučić morali Putinu na noge da gužvaju kapu i peglaju nesporazum. Zorana je tada, navodno, samoinicijativno izmenila određene odredbe ugovora o isporuci ruskog gasa Srbiji. U tom periodu, javnost se zabavljala i njenim sukobom sa direktorom Srbijagasa Dušanom Bajatovićem, ovlašćenim državnim tajkunom i kerberom ruskih energetskih interesa u Srbiji. Pod pritiskom Moskve, platila je to gubitkom resora, zadovoljivši se saobraćajem i građevinom uz dodatak protokolarne funkcije potpredsednice Vlade. I u takvim uslovima vicepremijerka je pokazala izvestan politički talenat koji je, doduše, u potpunoj nesrazmeri sa njenim ogromnim ambicijama. Prepoznajući dolazeći politički kraj Tomislava Nikolića, podrugljivo je komentarisala da predsedniku nedostaje energije, da je pasivan i da njegova „deklarativna podrška Vladi“ baš i ne znači mnogo. Brzina kojom je opovrgla glasine da sebe vidi kao predsedničkog kandidata uverila je Vučića da je iz trbuha svih vlada spremna da brani njegove lične ambicije. Zorana Mihajlović ima jednu osobinu koja trajno obesmišljava njene ambicije. NJena je želja da nakon godina provedenih daleko iza zavese, u svojstvu savetnika raznoraznim moćnicima koji drže monopol na dobre procene, postane i ostane vidljiva. Otuda i njeno „švrljanje“ po antirežimskim medijima ume da se pretvori u ozbiljno proklizavanje. Tako je svojevremeno na N1 televiziji, odgovarajući na pitanje da li podržava to što SNS radi u Skupštini, kazala: „Ne znam da li podržavam ili ne šta SNS radi. Možemo da se volimo ili ne volimo, ali moramo da se poštujemo i da naučimo da razgovaramo”. Ipak, dubinska tačka razlaza sa politikom vlade u kojoj sedi desila se 2015. kada je na sednici kabineta podržala britanski tekst rezolucije o Srebrenici koji je zvanični Beograd smatrao izrazito antisrpskim. Reč je o dokumentu koji nije usvojen na Savetu bezbednosti UN jer je Rusija uložila veto. Ni ovako dramatično razmimoilaženje sa državnom politikom nije nateralo Vučića da okonča karijeru Zorane Mihajlović, a takav razvoj događaja samo je podgrejao priče da kao članica moćne Trilateralne komisije, koja u Srbiji deluje pod imenom East-West Bridge, uživa zaštitu organizacije koju je osnovao Dejvid Rokfeler i kojoj se pripisuje ogroman uticaj na globalna kretanja, te da kao takva predstavlja onaj deo vlade koji je po meri Zapada. Sukob sa Nikolićem i Bajatovićem, u tom scenariju, lako je prepoznat kao sukob rusofila i zapadnjačkih snaga u ovdašnjem političkom establišmentu. Ako stvari zaista stoje tako, onda Zorana Mihajlović zaista ima neomeđen koridor za slobodno delovanje. Ma šta o tome mislio Vučić.