Deklaracijom ću te deklaracijom ćeš me

Čim se Ramuš Haradinaj dokazao i pokazao kao osoba od poverenja kojoj se može prepustiti briga o srpskom nasleđu, jeziku i kulturi, predsednik SNS-a i ostalih građana duboko se zamislio nad sudbinom sopstvenog naroda. Ne žive baš svi pod patronatom tako miroljubivih vođa, mnogi Srbi su smešteni u veoma problematične sredine poput BiH, Hrvatske i nadasve Crne Gore, a vođa mora da nađe rešenje i za njih. A kako bi drugačije nego deklaracijom, izumom kog se doduše nije prvi setio u istoriji, ali koji će svojom originalnošću nadvisiti sve prethodne slične pokušaje. Bar imenom jer se ne radi ni o teško izgovorljivom „Načertaniju“ Ilije Garašanina, ni o Memorandumu SANU već, ni manje ni više, o Deklaraciji o opstanku Srba. U skladu sa tim je i najavio ono što zaboga nikada do sada nismo čuli: deklaracija će obuhvatiti pravo na upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, pravo na izučavanje i negovanje srpske kulture, pravo na izučavanje srpske istorije i negovanje srpske slobodarske tradicije, očuvanje nacionalne geografije, srpskog kulturno-istorijskog nasleđa i pravo na informisanje na srpskom jeziku. A da su te reči potekle direktno od Aleksandra Vučića i nikog drugog demonstrirao nam je sebi svojstvenim načinom: „To su sfere koje će biti obuhvaćene, u skladu sa svim međunarodnim javno-pravnim aktima, da dužebrižnici koji se plaše svake pomisli ili reči kada neko izgovori Srbi ili srpske…” Kao što se iz citata vidi, napad nije preciziran i rečenica nije završena, ali tu je ton koji omogućava čitanje između redova. Ako izuzmemo „dušebrižnike“, ne samo da smo sve već čuli već je i zapisano u deklaraciji koja je doneta pre sedam godina „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu” koja spada u važeće dokumente. U njoj su sadržani svi ciljevi o kojima Vučić govori i formulisani su na gotovo identičan način: „Ovom strategijom Republika Srbija nastoji da obezbedi adekvatne materijalne, socijalne i političke uslove za uspešan razvoj i očuvanje srpskog jezika, ćiriličkog pisma, kulture i identiteta naših državljana i sunarodnika koji žive i rade izvan granica Republike Srbije.“ Ona, takođe, obuhvata i „prava u domenu školstva koja se ne svode samo na nastavu na svom jeziku, odnosno na mogućnost učenja tog jezika, već i na pravo na sticanje znanja o istoriji, geografiji, elementima kulture određenog naroda“ i na „očuvanje nacionalnog identiteta i unapređenje informisanja na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu“. Dakle, davno je već sve rečeno od onoga što nam je Vučić najavio kao projekat veći i impozantniji od otvaranja još 30 kilometara auto-puta. Doduše, postoji problem, idejni tvorac je bio Boris Tadić a realizator njegova administracija, ali su u njegovu izradu ipak bili uključeni mnogi: od dijaspore do civilnog društva, održane su brojne javne rasprave, a čak se i tokom usvajanja dokumenta izašlo u susret zahtevima Crne Gore i Hrvatske da se revidiraju stavovi oko zalaganja da Srbi u tim zemljama dobiju status konstitutivnog naroda. To ipak bolje zvuči od najave koju smo dobili od Vučića i njegovog glavnog partnera u najavljenom poduhvatu Milorada Dodika da su formirali tim od nekoliko ljudi koji će učestvovati u pisanju deklaracije i da će ceo posao biti gotov do 25. ili 26. novembra, „kada ulazimo u stotu godišnjicu prisajedinjenja Srema, Banata i Bačke Kraljevini Srbiji, ili 1. decembra povodom formiranja Kraljevine SHS.“ Naravno, za tako značajan praznik bilo bi neprikladno ponuditi Tadićev zaboravljeni dokument, ali ništa bolje ne zvuči ni ponuda nekog sličnog koji je izradilo nekoliko ljudi za nekoliko dana. Imajući u vidu da je Vučić pozvao sve i svakog da učestvuje u dijalogu o Kosovu, da je ubedio čak i međunarodnu zajednicu da mu je ovog puta bitno šta imaju da kažu čak i „osvedočeni dosovski lopovi i lažovi“, „pripadnici žutog kartela“ i „zastupnici Envera Hodže i velikoalbanskog koncepta“, deluje nelogično da želi samo u uskom krugu prijatelja da donese dokument koji će garantovati, ni manje ni više nego „opstanak“ srpskog naroda. Možda je jedan od razloga očekivanje da će takav dokument biti razumljiviji njegovim biračima i da će uspešnije od prethodnih precizirati šta u stvari želi. A želi, kako je rekao, „Žikinu šarenicu“ u Banjaluci, da bismo „jedni više znali o drugima“. To zbilja ne piše u dokumentu iz Tadićevog vremena, a nejasno je i što bi pisalo – „Žikina šarenica“ je i bez deklaracije već tamo snimana. Međutim, za Srđana Šušnicu, kulturologa iz Banjaluke, najava nove deklaracije nije samo projekat u okviru uskog kruga prijatelja koji bi trebalo da skrene pažnju sa politike pristajanja na kosovsku nezavisnost i državnost jer uvek postoji mogućnost „vatrene obrade na terenu“. I nju je neophodno posmatrati u kontekstu povezanih političkih spektakala u režiji Vučićevog ali i Dodikovog režima, od skorašnjeg stadionskog molebana žrtvama Oluje u Veterniku, preko heroizacije ratnih zločinaca, pa do otvaranja Andrićgrada za Vidovdan 2014. „Iako ne učestvuju direktno, smatram da su i SPC i SANU u proteklih četvrt vijeka toliko kontaminirali društveno-politički i obrazovni prostor i diktirali ideološko-politički sunovrat Srbije da će njihovi etno-ekskluzivni i velikodržavni stavovi nezaobilazno i uvijek biti dio ovakve jedne deklaracije. Tu će se neminovno ponoviti ako ne i prepisati mnogi mitovi i laži iz Memoranduma SANU. Tako da nije tačno da u njoj neće biti i ova dva stuba pansrpskog nacionalizma. Nije tačno i da nema dijaloga o deklaraciji. Vučić svakodnevno opšti sa 'narodom' o temama kojima će se baviti deklaracija. On konstantno vodi dijalog o tome, sa samim sobom, sa Briselom i diplomatskim korom, sa Dodikom i Srbima iz regije, sa Rusima, sa ultradesničarskim organizacijama i krugovima. Jedino sa kim ne razgovara to je tzv. Simina 9, jer njih više i nema, ali nemojte misliti da njihovi tragovi nisu trasirali put kako do Memoranduma SANU i genocida u Srebrenici, tako i do ove deklaracije. Vučićeva retorika o položaju Srba u regionu je na rubu vanrednog stanja, na rubu konflikta, jedna stalna predizborna kampanja, jedno raspamećivanje građana preko žutih medija. Tačno da civilnog društva Srbije nema u toj raspravi, ali to je posljedica činjenice da jedan ovakav populistički manifest za široke narodne mase ne trpi postojanje a kamoli učešće nečega što se zove civilno društvo“, kaže Šušnica. Postoji još jedan problem: svaka javna rasprava bi morala da podseti ne samo na slične ili iste deklaracije koje su već donete, već i na one koje su u potpunoj suprotnosti sa najavljenom. Jedna ima više moralni nego zakonski karakter, a odnosi se na Deklaraciju o zajedničkom jeziku, koju je više od 200 lingvista sa područja Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH potpisalo u martu ove godine, sa ciljem da se podigne svest o zajedničkom jeziku i da se prestane sa nacionalističkom jezičkom praksom. Neke druge su više obavezujuće, jer su poput Istanbulske deklaracije, koja garantuje da Srbija nikada neće štetiti integritetu i suverenitetu BiH, potpisane od strane tadašnjih predsednika Srbije, BiH i Turske. A ona je u direktnom sukobu sa najavom Dodika da je u pisanje nove deklaracije ugrađen i njegov san koga se nikada neće odreći, da „RS i Srbija budu jedno“. A taj san nije bezazlen, smatra Šušnica: „Najveću opasnost od ove deklaracije vidim u njenim efektima koje će imati u Republici Srpskoj, i cijeloj Bosni. Deklaracija će još više zamaha dati Dodikovim nacionalistima i njihovoj politici negiranja i rasturanja bosanske istorije, državnosti i suverenosti. Deklaracija će dati novu snagu rusifikaciji RS i generalno zamah novom ujedinjavanju i rusifikaciji pansrpskog nacionalizma u regiji“. Dakle, da bi projekat Vučić - Dodik uspeo trebalo bi zaboraviti na još nekoliko deklaracija poput one o osudi zločina u Srebrenici, na isti način na koji je zaboravljena i deklaracija o „istorijskom“ pomirenju između DS i SPS. I trebalo bi pomiriti gotovo nepomirljivo dva potpuno oprečna stava koja je Vučić doveo u istu ravan: da rešenje ne leži sa jedne strane u „našim mitovima i sukobima“, ali sa druge „ne leži ni u odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa“. Takva konfuzna najava je zbunjujuća i za američkog sociologa kulture Erika Gordija koji ističe da mu nije baš najjasnije šta će se naći u najavljenoj deklaraciji, ali da ne sumnja da će predstavljati „nastavak postkonfliktne propagande“ i „promocije vlastitog pogleda na ratove devedesetih“. Takođe, da je politička garnitura koja je „proizvela prethodna stradanja Srba“ verovatno „najmanje pozvana od svih ljudi na svetu“ da bilo šta „deklariše“. Pa, deklarisaće. A na koji način i nije mnogo bitno, po mišljenju istoričarke Dubravke Stojanović, koja ističe da Vučić nema potrebe toliko da se trudi, jer od Memoranduma naovamo ima sličnih dokumenata „koliko vole“ i mogu bilo koji da uzmu, jer su svi suštinski isti. Podseća i na jedan veoma delotvoran, Miloševićev, koji se zvao „Svi Srbi u jednoj državi“ i zbog koga se ratovalo. A na pitanje NIN-a zašto onda Vučić insistira na novom pored toliko „upotrebljivog materijala“, kaže: „On to radi jer neprekidno šalje međusobno suprotne poruke. To je osnovna odlika populizma: mora uz sebe da ima čitav tzv. narod, 100 odsto naroda ili kao u Miloševićevo vreme 104 odsto. I tom fantazmom mora sve da 'zavodi', Evropljane i one koji su protiv, one koji sanjaju Karlobag i one kojima je dosta toga. Koji su, kako je rekao, protiv mitova, za nove pristupe, unutrašnji dijalog. Dakle, sve istovremeno, a posebno ono što je međusobno suprotno. A mi se onda zabavljamo čuvenom luzerskom igrom: gde je loptica? On to radi jer zna da njegovi glasači tačno razumeju da su Evropa ili unutrašnji dijalozi tu da bi nekog prevarili, a zna se šta je prava politika. Ona se zove 'odbrana srpskog naroda'. To je uvek bilo opasno jer je uvek značilo jedino i samo tu ekspanzionističku politiku. Ne zaboravimo jezičke vratolomije devedesetih: branitelji Dalja oslobodili Tenju!”. Na prvi pogled izgleda da se i ovde radi o jednoj malo široj „jezičkoj vratolomiji“ najavljenoj kao nova tema za skretanje razgovora na sigurniju stranu. Umesto da se izrazito nacionalistički opredeljeno Vučićevo biračko telo bavi priznavanjem Kosova, tj. rešenjem koje će to značiti a za koje se još uvek smišlja populistički naziv, bolje da se hrani pričama o novom nacionalnom interesu. I to bi mogao da bude benigni gimnastički trik da nismo videli kako su se prethodni okončali. Recimo, kada je SANU najavljivao donošenje Memoranduma, tadašnji predsednik Dušan Kanazir je to objavio rečima: „Četrdeset godina mira na Balkanu predstavlja do sada najduži period mira u ovom delu sveta. U tom miru postignuti su značajni rezultati u materijalnom, privredno-tehnološkom i duhovnom razvitku zemlje.“ Iz današnjeg ugla gledano, samo je još nedostajala rečenica: „Da nam se ne sloši od tolikog mira i napretka, smislili smo genijalni plan.“ Ali tada se još uvek nije znalo gde vode takvi planovi, a danas se i te kako zna i to ne na nivou teorije već na nivou dramatičnih iskustava u raspadu jedne zemlje. Da li nam je baš potrebna repriza?