Najskuplji smrad na svetu

Državna kasa Srbije je zbog samo pet izgubljenih sporova pred međunarodnim sudovima ostala bez više od 120 miliona evra. To praktično znači da je svakog od oko dva miliona zaposlenih nesposobna državna administracija, koja nije poštovala potpisane ugovore sa investitorima, koštalo 60 evra. Uskoro bi taj ceh, kako stoje stvari, mogao da poraste za još stotinak miliona evra. Poslednji u nizu sporova pred međunarodnim sudovima država je izgubila od grčkog Mitilineosa i moraće toj kompaniji da isplati 40 miliona dolara zbog toga što nije ispoštovan ugovor koji su imali sa RTB Borom. Pre toga država je izgubila i spor sa kompanijom ICN, bivšeg jugoslovenskog premijera Milana Panića, koji se žalio zato što mu je svojevremeno oduzeto vlasništvo u zemunskoj fabrici lekova Galenika. To je poreske obveznike Srbije koštalo 28 miliona evra. Kompaniji Imidžstar zbog afere „Satelit“ Srbija je morala da isplati 35 miliona, još 10 miliona je javno preduzeće Parking servis moralo da iskešira ofšor firmi Elektronikal end automejšn, dok je 12,1 miliona plus četiri miliona dolara naplatio američki Junivrld, čiji je vlasnik Srba Ilić poreklom sa ovih prostora, koji je državu tužio zato što je poništila ugovor o privatizaciji Putnika i Srbija-turista. Još nekoliko arbitraža je u toku, a jednu od tužbi protiv Srbije podnela je belgijska kompanija, koja je svojevremeno uložila 21,5 miliona evra da u Inđiji izgradi postrojenje za ekološku preradu životinjskog otpada Energo-zelena. Ta firma je, međutim, zbog odnosa Vlade, konkretnije zbog, kako navode, nelojalne konkurencije dve državne kafilerije iz Sombora i Ćuprije, pre skoro tri godine prestala da radi. Od tada je njen gubitak dostigao skoro 12 miliona evra, s tim što su joj lane poslovni rashodi bili 1.000 puta veći od prihoda – 2,5 miliona prema 2.500 evra – a neto gubitak 3,5 miliona evra. Belgijanci od arbitraže traže da im država Srbija osim 21,5 miliona evra, koliko su uložili, plati i izgubljenu dobit, što sa kamatama ceh povećava na više od 100 miliona evra. Pre zatvaranja fabrike Belgijanci su u martu 2014. pokušali da reše spor sa Vladom Srbije mirnim putem, ali na njihov predlog šest meseci, koliko je predviđeno za mirno rešavanje spora, niko iz Nemanjine 11 nije odgovorio, pa su u oktobru „duboko razočarani investicionom klimom u Srbiji, nespremnošću Vlade da poštuje zakone i prihvati dijalog sa ciljem da se pronađe rešenje“ tužili Srbiju pred Međunarodnim centrom za investicione sporove u Vašingtonu. „Zbog sistematskih propusta Republike Srbije da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada, naša investicija ozbiljno je ugrožena i naša kompanija posluje sa značajnim gubicima“, izjavio je tom prilikom direktor Energo-zelene Tom Hanson, optužujući državu da ne sprečava „nelojalnu konkurenciju i očiglednu diskriminaciju“, da ne primenjuje sopstvene propise o preradi životinjskog otpada. Time, rekao je Hanson, država nanosi štetu i kompaniji Energo-zelena, ali istovremeno i „ugrožava životnu sredinu i javno zdravlje svojih i građana drugih zemalja“. O čemu se zapravo radi? Predstavnici Energo-zelene tvrde da se od oko 250.000 tona životinjskog, od toga 110.000 tona opasnog otpada u Srbiji u skladu sa važećim zakonima godišnje sakupi i preradi manje od trećine, dok oko 180.000 tona volšebno „nestane“. Istraživanje NIN-a dokazuje da je pravo stanje mnogo gore. Jedna od dve državne kafilerije, Veterinarska ustanova Napredak iz Ćuprije 2014. uopšte nije radila, dok je druga, Proteinka iz Sombora, te godine preradila samo 13.000 tona uginulih životinja i drugog animalnog otpada! U planu za ovu godinu Proteinka predviđa preradu 14.500 tona, dok je u martu 2015, kada je Napredak ponovo počeo da radi, tadašnji direktor Đorđe Stevanović izjavio Tanjugu da dnevno 47 radnika u tri smene mogu da prerade 30 tona. Za celu godinu, dakle, bez minuta pauze, ne mogu da prerade više od 11.000 tona. Da zlo bude veće, stanje u tim državnim firmama je katastrofalno. Napredak je, prema podacima Poreske uprave, na spisku 500 najvećih poreskih dužnika i polovinom 2016. za poreze i doprinose dugovao je skoro 540.000 evra, a na sajtu NBS se može videti da je račun firme više od tri godine neprekidno blokiran zbog dospelih, a neplaćenih obaveza prema Unikredit i Kredit agrikol banci. Još čudnije je da obe ove firme i dalje „normalno“ posluju, iako se pretragom na sajtu Agencije za privredne registre može videti da su obe odavno - izbrisane iz registra privrednih društava! Napredak (matični broj 17366343) pre skoro sedam, a Proteinka (matični broj 08046786) pre više od tri i po godine. Uprkos tome, iako zvanično ne postoji, državna kafilerija iz Ćuprije nedavno je sa Javnim preduzećem za komunalnu infrastrukturu i usluge iz Kikinde, kao jedini ponuđač u procesu javne nabavke, zaključila 3,8 miliona vredan ugovor za odnošenje životinjskog otpada. Iako ni nje nema u APR-u, Proteinka iz Sombora je u februaru ove godine, takođe kao jedini ponuđač, zaključila 1,7 miliona dinara vredan ugovor za preradu i uništavanje uginulih životinja i drugog animalnog otpada sa drugim javno-komunalnim preduzećem Veterina iz Beograda. S obzirom na to da ih nema u APR-u nemoguće je proveriti finansijske rezultate poslovanja državnih kafilerija, pa za njih domaća javnost može čuti samo kada se desi neki skandal. Tako je pre godinu dana Pokrajinska inspekcija za zaštitu životne sredine uvela poseban nadzor u Proteinku, jer je kontrola ustanovila ozbiljne propuste u radu, između ostalog da se otpad prve i druge kategorije zakopava u zemlju u neposrednoj blizini preduzeća, a ni drugi, potencijalno veoma opasan otpad se nije uništavao na zakonom propisan način. Zbog toga je tadašnji pokrajinski sekretar Slobodan Puzović u avgustu 2015. izjavio da je „Proteinku neophodno odmah zatvoriti, jer ne ispunjava uslove EU i uporedo sa tim doneti odluku da li će fabrika biti rekonstruisana, zatvorena ili dislocirana“. Ništa od toga se, međutim, nije desilo. Umesto Proteinke sa radom je prestala Energo-zelena, a Puzović je posle promene vlasti u Vojvodini smenjen i na njegovo mesto je došao Vladimir Galić. Mediji su prošlog leta danima pisali kako se iz Proteinke šire neprijatni mirisi, da se smrad proširio i do samog centra Sombora, a preneli su i izjavu direktora Borislava Tomića da je oprema zastarela, da je za nabavku nove potrebno oko pet miliona evra, a da fabrika nema novca za to. Ništa lepše vesti nisu stizale ni iz Ćuprije. Naprotiv. Mediji su pre pola godine preneli upozorenje dela zaposlenih da je u krugu kafilerije zakopano „500 tona mrtvih životinja“. Mnoge uginule životinje i drugi animalni otpad završe u rekama, na nekom od brojnih nelegalnih otpada, bez ikakve kontrole, a ima i onih koji sumnjaju da se deo mesa uginulih životinja koristi i za ljudsku ishranu. Upravo zbog uverenja da Srbiji nedostaju kapaciteti za ekološko uništavanje uginulih životinja i animalnog otpada, belgijska kompanija je uložila 21,5 miliona evra da bi povećala kapacitet Energo-zelene sa 20.000 na 150.000 tona godišnje. Tadašnji direktor firme Serž Ame tvrdi da su za to dobili „punu podršku Vlade, ali onog momenta kada je pogon pokrenut, naišli smo na ogroman otpor i sprečavanje da dođemo do otpada na tržištu“. Samo nakratko Vlada Srbije i Energo-zelena su zakopali „ratne sekire“ da bi se u pogonima u Inđiji, posle majskih poplava 2014. preradilo oko 1.000 tona uginulih životinja u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Od tada obe strane čekaju da arbitraža u Vašingtonu odluči da li je Srbija prekršila međunarodne obaveze koje proističu iz deset godina starog sporazuma između Belgijsko-luksemburške ekonomske unije i Srbije i Crne Gore o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, ili je Energo-zelena, kao što je svojevremeno tvrdio direktor Uprave za veterinu Dejan Bugarski, tražila „uslove koji nisu prihvatljivi za Srbiju, odnosno subvencije koje bi ih stavile u monopolski položaj“. Nakon što je država izgubila spor od Mitilineosa zbog toga što RTB Bor nije ispunio svoje obaveze, ministar energetike Aleksandar Antić izjavio je da je taj slučaj „još jedan od skeleta koji je iskočio iz ormara i problema iz prošlosti sa kojima se ova i prethodna vlada suočavaju“. Nažalost, u ormarima je ostalo još takvih kostura. NIN saznaje da bi i gradsku vlast u Beogradu spor sa jednom izraelskom kompanijom mogao da košta oko 20 miliona dolara, jer je presuda već doneta, ali odšteta još nije plaćena, iako su i domaći sudovi potvrdili tu presudu. Poslednji slučaj je posebno zanimljiv jer su stranci od grada tražili odštetu nešto veću od 10 miliona dolara, a sada je ceh skoro udvostručen zato što se na taj dug sve vreme zaračunava zatezna kamata Nema sumnje da bi investitorima iz Belgije suma koju su tražili bila dovoljna nadoknada i za izgubljeni novac i za živce. Ako međunarodna arbitraža presudi u njihovu korist miris truleži osetiće se i stotinu kilometara dalje od kafilerija u Ćupriji i Somboru, do Nemanjine 11. Tamo će, međutim, samo zapušiti nos i nakon toga ovaj, kao i sve račune za do sada izgubljene arbitraže, ispostaviti poreskim obveznicima Srbije.