Pod senkom ekstremne desnice

Ne dešava se često da ključno pitanje nekih parlamentarnih izbora bude ko će na njima osvojiti treće mesto, ali je s onima koje se 24. septembra održavaju u Nemačkoj upravo takav slučaj. Zna se ko će na njima pobediti, zna se i ko će biti drugi; ne zna se, međutim, s kim će izborni pobednik morati da sastavlja vladu, jer to zavisi od toga kakav će redosled biti od trećeg mesta nadalje - i ta okolnost unosi neizvesnost u izbore čije bi osnovne karakteristike inače bile izrazito dosadna kampanja i zatupljujuća predvidljivost ishoda glasanja. Iako pređašnja iskustva i profesionalni oprez nalažu da se u ovakvim prilikama ne treba zaletati u procenama, realno ne postoji nikakva šansa da se nedeljno izjašnjavanje ne završi još jednom, četvrtom u nizu pobedom Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i njene bavarske emanacije Hrišćansko-socijalne unije (CSU); a to onda znači i potvrdom četvrtog mandata i dalje neprikosnovene kancelarke Angele Merkel. Kratkotrajni uzlet, prošle zime, popularnosti Socijaldemokratske partije (SPD), iniciran ulaskom u trku bivšeg predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca kao njenog kandidata za kancelara, istopio se još na prolećnom suncu posle tri neuspeha na pokrajinskom nivou. Najbolje čemu nekad moćna stranka, potpuno ispražnjena od suštine nakon što je dva od tri mandata Merkelove provela u tzv. velikoj koaliciji sa CDU/CSU, može da se nada, jeste ono što se eufemistički naziva časnim porazom. Drugo mesto im, dakle, ni ovaj put ne gine - mada nije nevažno s kolikim procentom glasova - ali od toga neće biti vajde. Ako u SPD još imalo drže do digniteta stranke, posle ovih izbora bi od novog saveza sa CDU trebalo da beže kao đavo od krsta; umesto toga, pametnije bi im bilo da pređu u opoziciju i odande se polako pripremaju za period posle odlaska Merkelove s vlasti, jer nju, to je više nego izvesno, nikad neće pobediti. Raspodela mandata u novom sazivu Bundestaga mogla bi, međutim, da bude takva da se velika koalicija ponovo nametne kao neminovnost - što bi bio najgori mogući epilog izbora. Zašto? Pre svega zbog političke učmalosti u koju je Nemačka zapala. To što su CDU i SPD od poslednjih 12 godina osam proveli kao koalicioni partneri neminovno je dovelo do izvesnog gubitka identiteta obe stranke (ovo se ne odnosi i na CSU; Bavarska je, kao i obično, posebna priča); samim tim, zemlji nedostaju nove političke ideje i svež pristup. Pošto se sve vreme pomeraju ka centru - Merkelova zato što seizmografski precizno meri raspoloženje birača i konstantno radi na tome da neutrališe konkurenciju; čelnici SPD, svi koji su se izređali, zato što ne znaju kako drugačije da pariraju njenoj strategiji - dve partije je po mnogim aspektima postalo teško razlikovati jednu od druge. To brisanje razlika u neku ruku jeste prirodno prilagođavanje dveju stranaka dominantnom političkom raspoloženju ogromne većine Nemaca: jedno panevropsko istraživanje javnog mnjenja Bertelsman fondacije pokazalo je da 80 odsto njih sebe opisuje kao pristalice levog ili desnog centra, u poređenju s prosekom od tek 66 odsto na nivou EU. Ali taj gubitak jasne distinkcije između CDU i SDP - ili onog što se kao razlike percipiraju - samo učvršćuje i među Nemcima sve raširenije uverenje o tome da su „svi isti“ (vidi okvir); i neminovno vodi tome da deo njihovih tradicionalnih birača, onih naglašenije desno, odnosno levo orijentisanih, počne da se okreće drugim političkim opcijama. Dok su se minulih godina kao te alternative nudili samo liberali (FDP), Zeleni, pa čak i inače izopštena Levica - s kojom, budući da jednim delom baštini nasleđe istočnonemačkih komunista, druge stranke ni dan danas neće ništa da imaju, ali koja nikad nije doživljavana kao pretnja ustaljenom poretku - većih razloga za brigu nije bilo. Okolnosti su se, međutim, u međuvremenu značajno izmenile: sada kao relevantna politička snaga, potencijalno čak i treća najjača stranka u novom sazivu parlamenta, figurira dosad vanparlamentarna, desničarska, ksenofobična Alternativa za Nemačku (AfD). Ta izvorno elitistička stranka grupe intelektualaca, okupljenih oko ideje izlaska Nemačke iz evrozone i ponovnog uvođenja marke, premetnula se u nešto mnogo poganije - otvoreno nacionalističku, latentno rasističku, a izgleda sad već i revizionističku partiju. NJeni istaknuti predstavnici, kad ne zapomažu zbog imigranata i ne raspiruju strah od muslimana, sve češće se ističu i istupima u kojima veličaju „dostignuća“ Vermahta, a Nemce, uključujući i ove današnje, predstavljaju kao žrtve međunarodnog poretka uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata. Pomenute ocene su, štaviše, tokom izborne kampanje stigle direktno od aktuelnog liderskog dvojca AfD, Aleksandera Golanda i Alis Vajdel - što govori da u vrhu stranke takve stavove vide kao legitiman način za privlačenje izvesnog broja (i profila) birača. A to, posmatrano u istorijskom kontekstu - od koga bi sve više Nemaca da pobegne, ali, eto, i dalje ne može - deluje prilično... Pa, znate već. U skladu s pomenutim opredeljenjem većine Nemaca, te s obzirom na stav svih ostalih partija da s njom ne prave nikakve dilove, AfD će i kao parlamentarna stranka - više niko ne sumnja da će po prvi put ući u Bundestag - u dobroj meri ostati na marginama nemačke politike, ali ne na način na koji je to dosad bio slučaj. Pogotovu ako se ostvari sad već realna mogućnost da, u do pre nekoliko sedmica izjednačenoj trci sa FDP, Zelenima i Levicom, osvoji više glasova od svake od njih, kao što nagoveštava većina poslednjih anketa. Jer, stvari bi se zakomplikovale ukoliko na izborima podbace liberali i Zeleni, pa CDU bude imala problema sa sastavljanjem preferirane nove vladajuće koalicije - idealno, samo s liberalima, u slučaju veće nužde i sa Zelenima. To ne samo što bi CDU i SPD nateralo da se jedna drugoj još jednom bace u neiskreni zagrljaj, ovde već apostrofiran kao najgore rešenje; nego bi takav rasplet od AfD, u slučaju da zbilja završi kao trećeplasirana, načinio glavnu opozicionu stranku. Budući da takav status donosi izvesne privilegije - najjačoj opozicionoj partiji, recimo, tradicionalno pripada mesto šefa parlamentarnog odbora za budžet - ostale stranke bi onda teško ili nikako mogle da izbegnu a da sa AfD ne uspostave neku vrstu političke komunikacije, i tako nevoljno učestvuju u procesu njenog uvlačenja u politički mejnstrim. Optimistička logika nalaže da to ne mora da bude loša stvar, i da se apsorbovanjem radikalnih elemenata oni obično postepeno pacifikuju; ali (ma koliko inače bilo neumesno praviti poređenja s Nemačkom) tako se i ovde verovalo da se od bivših radikala može napraviti normalna politička stranka, pa smo videli na šta je to izašlo. Osim toga, uspon AfD dolazi u vreme kada - ako se izuzmu (u međuvremenu amortizovani) potres koji je izazvala izbeglička kriza 2015. i trauma terorističkog napada u Berlinu prošlog decembra (uz niz manjih, ali podjednako uznemirujućih napada pre i posle toga) - Nemačkoj, u celini uzev, i dalje ide veoma dobro. Da, socijalne razlike se uvećavaju, politička atmosfera na istoku zemlje je zatrovana, korupcija raširenija nego što je moglo i da se zamisli, moćna automobilska industrija kompromitovana serijom skandala; ali ekonomski rezultati su odlični, rast kontinuiran, nezaposlenost nikad manja… Šta bi onda s popularnošću jedne takve, na resantimanima utemeljene stranke tek moglo da se desi ako, ili kad, naiđu loša vremena? Populističke tendencije u Nemačkoj Nije kao što izgleda Relativno slaba podrška populističkim partijama prikriva nezadovoljstvo koje u nemačkom društvu postoji, i koje je po mnogo čemu nalik gnevu koji je doprineo usponu antiestablišment stranaka u Evropi i drugde, piše Mihael Brening, šef Odseka za međunarodnu politiku u Fondaciji Fridrih Ebert, u tekstu za Project Syndicate. Prema jednoj anketi, 71 odsto Nemaca nema poverenja u svoju vladu, dok 70 odsto njih ne veruje mejnstrim medijima. Etablirane političke partije su u istraživanju prošle još gore: 80 odsto Nemaca u njih ima „malo ili nimalo“ poverenja, a skoro 60 procenata više ne veruje da one mogu da ponude rešenja za urgentna društvena pitanja. Osim toga, na listi „profesija od poverenja“, koju je lane sastavio Global Trust Report, nemački političari su zauzeli ubedljivo poslednje mesto - daleko iza agenata osiguranja i marketing stručnjaka. A broj napada na izabrane zvaničnike - od upućivanja uvreda, preko uništavanja imovine, do fizičkih napada - u 2016. je utrostručen. Čak se ni podrška nemačke javnosti demokratskom uređenju ne može uzimati zdravo za gotovo. Prema jednom istraživanju, samo 62 odsto mladih Nemaca se slaže da je demokratija najbolji oblik vladavine. Iza ovog skepticizma javnosti uočava se jasan i rastući jaz između pogleda običnih građana i političke elite. Ovo je posebno očigledno na primeru odnosa prema imigraciji: suprotno stavovima bukvalno kompletnog političkog establišmenta, većina Nemaca želi zatvaranje državnih granica za prijem izbeglica, a 70 odsto njih veruje da islamu „nema mesta u Nemačkoj“. Možda više od toga iznenađuje da sličan disparitet između birača i političkih lidera postoji i oko pojedinih ekonomskih pitanja. Samo 31 procenat nemačkih birača se aktivno protivi izbacivanju Grčke iz evrozone, a dve trećine njih podržava protekcionističke mere ukoliko će to pomoći da se sačuvaju radna mesta. S obzirom na široku raširenost ovakvih stavova, bilo bi prerano reći da je Nemačka nekako imuna na populizam, rezonuje Brening. Istina je da su istorijski tabui i dinamična ekonomija dosad sprečavali da nezadovoljstvo javnosti prodre u koridore moći. Ali to nezadovoljstvo nastavlja da bubri ispod površine - kao što se može videti na društvenim mrežama, te ogleda u apstinenciji od politike - i nema naznaka da će uskoro minuti. Stoga bi, umesto da se teši relativno slabim izbornim rezultatima populističkih partija, nemačka politička klasa trebalo da nešto preduzme po pitanju eliminisanja uzroka tog nezadovoljstva. Tu bi od posebnog značaja moglo da bude ono što će se dešavati posle izbora: iako možda politički posmatrano deluje da je opstanak aktuelne velike koalicije preporučljiv, to bi moglo da ojača zagovornike radikalne političke promene. Možda zvuči paradoksalno, ali borba protiv ekstremizma u Nemačkoj će verovatno zahtevati manje političkog centrizma, smatra Brening. Samo 62 odsto mladih Nemaca se slaže da je demokratija najbolji oblik vladavine