Usporavanje je najoštriji politički stav

Već na početku razgovora sa njima, jasno je da će ovo po svemu biti specifičan Bitef festival. Ivan Medenica, kao njegov umetnički direktor i Filip Vujošević kao dramaturg ushićeno govore o festivalu koji izgleda kao da ima mnogo više naslova nego što zapravo nudi. No u tome i jeste začkoljica, samo sedam predstava trajaće više od 40 sati. Poređenja radi, prošlogodišnjih 12, veli Medenica, trajalo je više nego duplo manje. „To nam jasno ukazuje na ključni umetnički fenomen koji se izdvaja u glavnom programu a to su predstave koje dugo traju“, i dodaje da nisu sve predstave u programu velike dužine, jer bi to bilo isuviše zahtevno za publiku, možda i egzibicionistički. Taj fenomen ponajpre artikuliše predstava Olimp Jana Fabra, ali i antologijska predstava Kvizula, britanske trupe Forced Entertainment. Ova trupa se fenomenom trajanja u pozorištu bavi dugi niz godina i ona problem vremena, koje je ujedno centralni ove godine, otvara na još jedan način, jer je sama predstava stara 21 godinu, što podrazumeva stalno apdejtovanje u skladu sa savremenim društvenim pojavama. Predstava Jerneja Lorencija Biblija prvi pokušaj nije ekstremnog trajanja, ali takođe je duga za naše prilike, dok će za njom uslediti domaća premijera koju isti autor sprema, ovog puta u koprodukciji sa Narodnim pozorištem, a sama činjenica da predstava počinje na sceni „Raša Plaović“ a završava u Bitef teatru, nagoveštava da će i ona prilično dugo trajati. Medenica dodaje da su dužina i trajanje u umetničkom smislu ključna okosnica ovogodišnjeg festivala. U tematskom smislu, fokus je na epsku i mitsku građu. Ivan Medenica: Ovo je opasno vreme, veoma `istorično`, za koje ni ne znamo u kom pravcu će krenuti. Iz tog razloga smo mislili da nema prostora više da se toliko bavimo identitetskim pitanjima kao političkim, nego da konstatujemo kako su se na svetsku scenu vratila politička pitanja za koja smo mislili da smo ih ostavili duboko u istoriji, kao što su ratovi, globalni terorizam, prirodne katastrofe za koje smo sami krivi, velike migracije, siromaštvo, divljanje neoliberalnog kapitalizma. Tako velika kriza savremene civilizacije motivisala nas je da se vratimo osnovnim epskim i mitskim narativima na kojima se naša civilizacija zasniva, da vidimo šta su njene bazične tekovine ili, možda, iluzije, da li smo mi izneverili nju ili ona nas. Filip Vujošević: Veoma je važno da pored predstava u glavnom programu, Bitef i u okviru pratećih programa takođe tretira trajanje u pozorištu. Organizujemo tribinu o predstavama dugog trajanja, a tradicionalni prateći program Bitefa, Bitef polifonija, takođe će na svoj način ispratiti ovaj fenomen. Da li je Bitef tako postao i najveća kulturno-društvena subverzija, ovako koncipiran? F. V.: Nama se učinilo da je ovo jedini mogući put. Kako su predstave bivale selektovane, shvatili smo da je zapravo ovo jedino što nas interesuje. Međutim, moram da istaknem da, iako ovako ispričano sve izgleda i zvuči veoma ozbiljno i teško, što s jedne strane i jeste jer Bitef ostaje festival koji je prevashodno namenjen kompetentnoj publici, ipak je glavni kvalitet ovogodišnje selekcije upravo to što su predstave izuzetno komunikativne. Bitef pripada svima, te se nadamo da se zbog ove naglašene komunikativnosti sada, zapravo, obraćamo široj publici. Komunikativnost predstava se ogleda i u drugim pojavama, zapravo polazišta i inspiracija nekih od tih predstava su i u popularnoj kulturi. Na primer Olimp često liči na rejv žurku više nego na pozorišnu predstavu. Montagove predstave teže treš estetici, koja može da komunicira sa svima. I. M.: Subverzija predstave Olimp je u njenom humanizmu. NJena subverzija se svodi na jedan nežan, neagresivan, prijateljski poziv na dvadesetčetvoročasovno iskustvo veoma posebnog zajedništva. Treba prevazići stege i predrasude koje nam nameće savremeni stil života, kao što su brzina i površnost, i treba dati sebi oduška. Kao kad odemo na godišnji odmor i hoćemo da se iskopčamo, tako se treba prepustiti tim ritmovima predstave i njenoj energiji. Kao u dobrom seksu koji treba dugo da traje, moramo mu dopustiti da trajanjem donosi zadovoljstvo. I umor radi za predstavu, jer nas oslobađa stega: za ljubav, umetnost i misao potrebno je vreme, a na to smo u ovom potrošačkom društvu zaboravili. Zato je usporavanje najveća subverzija i najoštriji politički stav u savremenom društvu. Šta oni testiraju dužinama trajanja, da li pročišćavaju publiku? I. M.: Apsolutno, jer jedan od fenomena koje interesuje Jana Fabrija u Olimpu jeste kako postići katarzu danas. A katarza jeste pročišćenje. Videćete završnu scenu i kako publika na nju reaguje. Tu nema probijanja rampe u smislu nekog koncepcijskog deziluzionizma, ali ima u smislu energetske razmene. Publika i glumci postaju jedno biće. Ako živimo u civilizaciji otuđenja, a, na primer, rijaliti programi tome daju posebno veliki i negativan doprinos, ova predstava je alternativa tome, jer se ide na stvaranje iskrenog, autentičnog i oslobađajućeg kontakta, razmene i zajedništva. Kako ste ubedili produkciju Bitefa da napravite takav program? F. V.: Postojao je taj momenat odluke da se skoči u hladnu vodu. Ali kada se to dogodilo, više nije bilo mnogo preispitivanja. Uzbuđenje je vremenom raslo. Posebno kako smo mi postojali svesni kakav će to festival biti. I. M.: Kad smo se konačno opredelili za Olimp jasno nam je bilo da ne možemo da imamo mnogo predstava pored nje i trebalo je sklopiti koncept s relativno malo predstava, a da one budu dobre i da pomoću njih festival priča svoju priču. To je bio najveći izazov. Imali smo sreće da uspemo da napravimo program u kojem svaka predstava odgovara sloganu epik trip, bilo da se epik referiše na dužinu trajanja, narativ, ili pripovedački modus. Pretpostavljam da su sve politične na neki način? Kojim tačkama današnjice su bliske? F. V.: Postoje predstave koje su bliske sadašnjem trenutku, a postoje i one koje, bazirajući se na osnovnim narativima naše civilizacije, pokušavaju da nam pruže odgovor iz tog, drugog ugla, pre svega preispitivanjem i revalorizovanjem nekih izgubljenih tekovina. Prošle godine akcenat je bio na minijaturama, sada su u fokusu duge forme. Šta bi bili trendovi koji bi obeležili Bitef iduće godine? I. M.: U savremenoj umetnosti ima toliko mnoštvo dešavanja, struja, fenomena, da je o tendencijama vrlo teško govoriti. Kada sam došao prošle godine pitao sam se kako Bitef i dalje da promoviše novo, uz punu svest da mi ne živimo u doba modernizma čija je jedna od glavnih odrednica bila upravo - novum. Ipak, smatram da Bitef i dalje treba da ulaže maksimalne napore da prepozna i markira neke pojedinačne, a karakteristične pojave savremenih izvođačkih umetnosti, kao što je ove godine dugo trajanje, koje se mogu odrediti ako ne kao nove, onda izvesno kao još uvek prevratničke, subverzivne, radikalne. Ja ne mogu da pobegnem od svoje profesorske prirode: dobro je ljudima prezentovati i kontekstualizovati relativno zaokružene pojave, uputiti ih u njih, omogućiti im da ih shvate... Za jubilarni 50. Bitef smo podvukli crtu i prikazali spektar različitih žanrova koji čine savremeno pozorište. Tu nam je akcenat bio na mnogostrukosti izvođačkih formi uz jednu za jubilej primerenu rekapitulaciju na temu - šta je danas uopšte pozorište. F. V.: Mislim da je važno reći još nešto. Postoji taj utisak da je Bitef poput nekog svemirskog broda koji sleti svakog septembra i onda ode i ništa. Ta vizija je pogrešna i lažna. Mi uporno pokušavamo da postanemo sastavni deo pozorišnog života. Nema poente da ovo radimo ukoliko nema našeg uticaja na publiku i obratno. Upravo je ove godine prilika da posle Lorencijeve slovenačke predstave, vidimo i jednu domaću predstavu koju takođe on režira.