Šta mi se dešava

Šporet Kupio sam šporet na drva. „Šporet na drva“ nije baš jezički usklađeno, ali tako se kaže. Može i ugalj, ali moj šporet ga izbegava. Svaka čast gospodi koja su već od sedamnaestog veka imali parno grejanje, ali meni se otac u detinjstvu grejao pored ognjišta. Još imam rođake, tamo na Kukutnjici, koji imaju kuće s ognjištem i verigama – kad odem, podložimo, ponekad. Znaju da ja to volim, dočim oni radije na elektriku. Dobro, nisam ni ja kupio šporet na drva iz nekih filosofsko-etnoloških pobuda, nego iz praktičnih razloga. Štedljiv sam čovek, a drugovi iz Elektrodistribucije prete bankrotom. A ispalo, bogme, kao u knjigama mudraca. Založim svoj šporet, a on plaminja i pucketa. S jedne strane plaminja i pucketa šporet, a s druge strane televizor. Milioni i milioni godina su između šporeta i televizora (šporet je samo korak od pećinske vatre koja je osvetljavala ruku mog genijalnog rođaka iz Altamire, a televizor je novo, neshvatljivo čudo čovekovog genija!), a evo ih na pet koraka, gledaju se, pucketaju i plaminjaju, pucketaju i plaminjaju. „Gasim“ televizor. Bar dok ne prođe ovo predizborno beščašće. (1. novembar 1996) Iscelitelj U Staroj Grčkoj bejaše se pojavio čovek koji govoraše da prostim dodirom, blagom masažom i energijom svog tela može izlečiti od raznih boleščina, čak i onih pred kojima je zvanična medicina nemoćna. Od tamošnjeg kralja zatražio je dozvolu za upražnjavanje svojih sposobnosti. Kralj ovako razmišljaše: Dodirom, masažom i energijom taj čovek ako i ne može izlečiti, neće ni naškoditi. Ali… Kralj je naredio da mu dovedu tog čoveka. Odobreno ti je, rekao je kralj, tom čoveku, da lečiš dodirom, masažom i toplinom tela. Ali samo pod uslovom da nikada u tim seansama ne izgovoriš ni jednu jedinu reč. Ako si i lažac, dodirom nećeš oštetiti drugog čoveka. Ali ako si lažac i ako nisi stručan, svaka tvoja reč može biti opasna. Svaka tvoja reč može ubiti čoveka. Bio je mudar taj kralj. Pesnik je ostavio poruku: Ubi me prejaka reč. Novinarstvo je, kao i književnost, umetnost reči. Zloupotreba reči ravna je zločinu. Klevetničko novinarstvo najteži je oblik kriminala. U rečima klevetnika reč je revolver. Oklevetati čoveka nije isto što i kritikovati. Kritika je demokratska tekovina. Kleveta je sušta podlost. Hitler je u svom štabu imao klevetnike profesionalce. I Staljin ih je plaćao. U rukama žurnalista-hulje reč je vrlo opasna. Reč, jedan od najvećih darova. Bio je mudar stari grčki kralj. (25. oktobar 1996) Pismenost Činjenice su neumoljive (ne iznosim ih da bih nervirao Engleze): uz Vizantince, svete učitelje, Srbi su prvi u Evropi primili darove pismenosti. Desetak hiljada godina posle Kineza, ali šta da se radi, takav je bio raspored snaga u svetu. Statistika je, međutim, takođe neumoljiva (ne iznosim je iz mržnje prema Srbima) – u novi milenijum, evo sutra, Srbija ulazi sa 48 posto nepismenih u svojoj populaciji (ako se računaju svetski standardi pismenosti po kojima nije dovoljno umeti se potpisati uz napor hirurške intervencije). S toliko svojih nepismenih punoletnih građana normalno je što Srbija ima velike poteškoće s Demokratijom. Demokratija je složeno (da ne rečemo komplikovano) društveno uređenje. Diktatura je mnogo jednostavnija. Diktatura je kao otisak prsta. Šta sam ono hteo da kažem? (13. novembar 1997) Prodaja Prodat je „Imperijal“, najslavnija ugostiteljska kuća prestonice. Kupljen je, dakle, „Imperijal“. Dlan o dlan i nek ti je sa srećom! Oko šarenog praseta na kraljevačkoj pijaci duže traje pogodba. O kravi i da ne govorimo. Ko je prodao „Imperijal“? Ko je kupio? Znam, a ne znam. Ne znam ni zbog kupca, još manje zbog prodavca. A Narodni muzej u Beogradu? Strogi centar, struja, voda, zasebni ulazi… (20. novembar 1992) Bombe Ravnodušje je početak smrti. Pojedinca, naroda, ljudske vrste. Slavimo Dejton, sve one nesporazume, dogovore, pritiske, poniženja svih vrsta, potpise, večere, obraćanja naciji, onaj kičeraj. Nije to ono kao kad je putovao Tito, ali ipak se radujemo kad S. Milošević, sa svitom trgovaca, mešetara, tezgaroša, policajaca, odlazi na daleke pute. Niti vodi glumce niti pisce i recitatore, kao Tito, a ipak nam lepo, kao da vodi, kao da smo na Galebu. Spremamo se za izbore, demokratija ili smrt. Duvali smo, baš nekako ovih dana prošle godine, u pištaljke: ispalo je da smo popušili. A gde smo do u mišjim rupama golog opstanka, na saznanje da su amerikanski moćnici na srpsku nejač i sirotinju, iz vazduha, s bezbednih visina, bacali ATOMSKE BOMBE. Dobro smo čuli: atomske bombe. Pale su bombe i na srpsku i na muslimansku i na hrvatsku sirotinju i nejač – sve je to tamo komšiluk, svi su pokusali radioaktivni čorbuljak. Gde si, Beograde, sa svojim slobodarskim ulicama? Zašto ćutiš pred tom strašnom nesrećom? Gde su ti trube, zvona i pištaljke, gde su tvoje oslobodilačke zastave? Znam da Vašington suzama ne veruje, kao što ni Moskva nije verovala, ali ako nam ništa drugo nije preostalo: plačimo. Primiće se ljudska suza. (27. novembar 1997) Puževi I puževe smo istrebili: ni za dečji crtež ni jedan nije ostao. Seoska jajara i gradski autsajder nemađahu milosti. I strašni nacionalni profiter koji plaćaše u kešu. Iz prepunih vagona i ogromnih kamiončina čuo sam njihovu nečujnu cvilež. Po drumovima i železničkim pragovima slivala se njihova suza. Evropska trbušina gutala ih je sve sa utrobom i kućicama, gutala i gutala – mnogo je nama bilo potrebno njihovog novca za naš slom. Za puževima je išao vrganj, za vrganjom borovina, za borovinom ruda – strašna je naša revnost da rasturimo sve što imamo. Kao da smo, bože prosti, poslednji na ovim prostorima. I ljude izvozimo, moj kneže, ali to ide gratis. Naš dobrovoljni prilog novom svetskom poretku. (4. decembar 1992) Knjige Citat: „Pisci se lasno uhvate u zamku da su `probuđeni deo naroda`“: iz te zamke se posle mnogo teško iskobeljati. U sredinama koje su na porazima gradile svoju slavu a na patnji dostojanstvo, i koje ni krajem ovog milenijuma nisu dosegle smirenost i slobodu, ta „romantičarska“ isprepletanost umetnosti (posebno književnosti) i narodnih interesa žilava je kao ukletost. Pisci nacionalnog prosedea baš kao vrači i sveštenici, proroci i pevači, vide sebe ispred naroda, ispred plemena, na tegobnom putu u neizvesnu budućnost. U bukvarima i čitankama i drugim govornim učilima oni su na prvim, središnjim i poslednjim stranicama. Mladi čovek je prinuđen da kao pesničku umetnost prisvoji najobičniju stihoklepačku trivijalnost samo zato što je kroz nju (tu dakle stihoklepačku skalameriju) „progovorio narod“, a da do suštastvenih pesničkih ozarenja ne dosegne nikada. Na Sajam knjiga idem tek sutra. A i ne moram: bio sam prošle godine. (27. oktobar 1995) Laparal Iznenada, u toku jutarnjeg treninga, uočih sličnost između LAPARAL i LARPURLAR (laparala i larpurlaristi). Nije u pitanju MUZE ĆUTE KAD TOPOVI GOVORE – tog daveža od izlizane kvazifilozofske poslovice mi je dosta – u pitanju je krhka mera ljudskosti. Na vas, skribomani, mislim. Stihoklepci na svaku ruku. Brbljivci podstrekači. Rimovana hrabrost, versifikatorsko junaštvo. Odlikaški pismeni zadaci koje nastavnica šalje na konkurs. Laparala, srski larpurlaristi. Politikantske hulje, o te zevzečke metafore. Humor u parlamentu – dođe mi da bijem a ne da se nasmejem, dođe mi da im isporučim psihijatra. Feljtonski pljuvači, slavne slugeranje. Kraaaaljaaaa! – urliče dripoš, onaj isti što je „milažio“ Brozu da se NJegovo veličanstvo pronađe, dovede i obesi. Niko ne sme da te bije, pa u pleksus. Trening za zlu ne trebalo. Patriotičeski stihotvor, potpis i baška žiro-račun. Ne da se Muza tako lasno pomu(s)ti. (22. maj 1992) Post skriptum Kad NIN s ovom beleškom izađe pred narod, znaće se rezultati Izbora. Ja ih priznajem jer ih je narod overio. Svi moramo s narodom, bez obzira na to šta nam naša pregolema pamet pametuje. Zar nije tako, o ti, moj filozofe? (25. decembar 1992)