Kakve institucije, pa ja sam institucija

Levičar iz đakuzija. On bi da je Če. Legendarni Če, revolucionar, gerilski vođa, marksistički teoretičar, lekar i pisac. Žao mi je. Ipak, on je samo Aleksandar Vulin. Aparatčik. Pogodan svim sistemima. Levičar u izmišljenoj uniformi koji izranja iz saune koja isparava maglu u stubu totalitarnog režima nekada Mire Marković, danas Aleksandra Vučića. E, tom čoveku u nakaradnom sistemu vrednosti raportiraju generali, oficiri, ljudi sa ozbiljnim biografijama. Koliko li je uzdržanosti potrebno da bi se stajalo u stavu mirno pred tim samozadovoljnim poltronom, dok u sebi gutaš ono što on nikada nije znao da postoji, a zove se čast, integritet, ili jednostavno - lično dostojanstvo. Koliko poražen mora da si radnik kada ti on iz stana, za koji nema pokriće o legalnoj kupovini, diktira pravila sa najvišeg državnog mesta, kao bivši ministar rada i socijalne politike, pravdajući izopačeni sistem neolibaralizma koji ti nudi pelene umesto radnih prava. On bi da je, ali nije bio deo nikada nikakve revolucije, iako je u Srbiji imao prilike da zaigra i u toj ulozi. Igrao je svoju ulogu, birajući jedan pa drugi profil. Crni kožni mantil skida, polaže ga pažljivo za drugu upotrebu, pa se zagleda, izoštri pogled, pa oblači maskirnu uniformu ličnog dizajna, crne vojničke čizme, tamne košulje i tako. Radnja se odigrava isuviše dugo, ispred ogledala njegovog noćnog ormarića. Šta li misli dok budi se ujutru i posmatra taj spektar bogate kolekcije vojnih obeležja, pre no što stavi sočiva dioptrije veće od devet. Devet hiljada evra? Dvadeset tri puta po devet hiljada evra? Kako da opravdam to što sam slao tuđu decu u rat koji se nije vodio? „I ja bih, majke mi. Ali nisam služio vojsku“. Šta da kažem, šta da kažem? Taj stan. Pa i mi sirotinja moramo nešto da imamo. Aha. Dao mi Mitrović, ili ne, bolje tetka. I, kada kažem, ima da mi veruju. Kakve institucije. Pa ja sam taj. Ja sam institucija. To je taj veliki patriota koji je preskočio sve ratove, kojima su upravljali iz Beograda oni čiji legitimitet je podržavao, doručkujući zajedno sa romantičnom vilom sa cvetom u kosi na terasi njenoj i njenog muža tamo na Dedinju. Slao je tuđu decu u krvavu igru odakle su se vraćali u kovčezima, raspolućeni, bezglavi, bez imena, čak ni kao broj, jer ti ratovi nikada nisu vođeni. Iza suknje Mire Marković, skrivajući se godinama, nije imao sluha za one koji su bili snažni glas protiv. Naprotiv. Zalagao se za obračun s njima. Bili su to za njega narkomani, probisveti, strani plaćenici, državni neprijatelji. Glavu nije okrenuo za ratnim veteranima, niti onima koji su kao poraženi i izdati, krvavih stopala, jer kretali su se danima peške, čekali danima jer ih po naređenju para iz Tolstojeve dalje od granice na Rači nisu hteli u Srbiji. A on je prijatelj. Neprijatelj demokratije. Institucija. Legalnog sistema. Neprijatelj svake pravde, radničkih htenja, neprijatelj radnika koji nose pelene, koji ostaju bez posla ako odu na bolovanje pod dijagnozom - kancer. Ali jeste. Prijatelj je. Kum, zapravo. Dvostruki kum! LJudi tako uglednih poput Željka Mitrovića. I, šta on ima da se pravda ma kojoj instituciji. Za takve kao što su on ili Mitrović zakoni ne važe. U ovakvom rasporedu snaga, oni su institucija. Institucija zla. Slušajte. Reč je o ministru odbrane. I, nakon te priče o stanu, parama od tetke, unošenju novca, devet po devet, kada kaže da je mogao i da slaže i nikom ništa, morate da mu verujete. NJegova reč protiv reči Agencije za za borbu protiv korupcije? Hoćete da merimo čija je jača? Ta moć, koja veze nema sa demokratijom, Ustavom, i državom koja bi da je republika, na smenu puca po leđima radnika, pa oficira, pa malo novinara kao što je Stevan Dojčinović, pa malo zađe i na susedne republike, Hrvatsku, na primer. Pa, može mu se. Čovek nosi uniformu totalitarizma. A samo je hteo svoj odraz u ogledalu da vidi kao lik legendarne svetske ikone otpora, heroja, žrtve imperijalizma. Samo bi da je Če. Zato napada Soroša sve dok mu Vučić čak ni ne namigne, i zato okreće glavu da ne gleda stvarnost. Bliski susret radnika sa dubinskim siromaštvom on vidi kako on hoće. Kao i prženicu i šolju čaja za vojsku i policiju, kao obed u kasarnama na granici. NJegov vid vidi šta hoće vlast, a realnost ogoljeno otkriva strukturu njegove nakaradne levičarske ideologije. Ali, kao i kum mu, Vučićev propagndista, može sve. Šta ga je pozicioniralo na mesto ministra odbrane? Pamtite li išta što ima veze sa tako ozbiljnim i značajnim sistemom države za koji je aplicirao osim onoga kada je rekao: „To je ono što želim da kažem u ovom trenutku. Bratislav Gašić je dobar i čestit čovek i dobro vodi Ministarstvo odbrane. To je ono što mislim o svom kolegi i siguran sam da je u ovom trenutku njemu najteže“. Bio je to njegov odgovor na pitanje novinara da li Gašić treba da podnese ostavku. Eh. Društvene mreže su surove prema njemu. Pa, skočio je čovek padobranom sa 3.000 metara! A društvene mreže bruje samo o jednom te istom - službeni put u inostranstvo, plus devizne dnevnice. Možda je uzeo mesečnu kartu. Tetka mu platila put. Čak i da je rekao da je ukrao, ništa se ne bi desilo. Evrointegracije u stan ministra Vulina (Draža Petrović). Pa šta hoćete?! „Unosio sam devet po devet hiljada evra“, tako on kao ministar odbrane odgovara na pitanje KRIK-a kako je u Srbiju dospelo 205.000 evra potrebnih za kupovinu stana, a za koje tvrdi da je pozajmio od suprugine tetke iz Kanade. I bez ikakvog dokaza koji je Vulin morao da dostavi, tužilaštvo je odbacilo navode Agencije za borbu protiv korupcije. Da je istina to što je novinarki KRIK-a Bojani Pavlović ministar otkrio, praktično to bi značilo da je više od 22 puta unosio po 9.000 evra. I na takvu glupost, njegovu, sveti se novinaru KRIK-a Stevanu Dojčinoviću njegov Pokret socijalista, optužujući novinara da je narkoman. Šta li o tome misli njegov dvostruki kum Željko Mitrović? Jesu li zajedno plakali nad beživotnim telom Ivane Bodrožić, Mitrovićeve prijateljice, pronađenom u Interkontinentalu, nakon overdouza u noći dok se tri sprata ispod odigravalo kič slavlje estrade kojem je prisustvovao i sam Mitrović? Malo je tu činjenica koje je sud razotkrio, naravno. Ali ono što je neoborivo, uprkos svoj moći vlasti da zataška, jeste da je Agencija za borbu protiv korupcije u toku provere imovine ministra Vulina, utvrdila da nije jasno iz kojih sredstava i na koji način je platio stan od 107 metara kvadratnih u Beogradu, zbog čega je sačinila izveštaj i prosledila ga Tužilaštvu za organizovani kriminal. I taj izveštaj objavila je Mreža za istraživanje kriminala i korupcije. I zato se našla na meti vlasti. Ministar Vulin nije priložio niti jednu priznanicu o dospeću novca iz Kanade. A tadašnja direktorka Agencije Tatjana Babić obratila se Carini i Upravi za sprečavanje pranja novca gde joj je rečeno da je neko u zemlju uneo 205.000 evra u kešu, to ne bi moglo da prođe nezapaženo. Po zakonu je dozvoljeno da se preko granice neprijavljeno prenese maksimalno 10.000 evra, a za svaki veći iznos mora da se obavesti carina i da se objasni poreklo novca. Ne postoji, međutim, zabeležen podatak da je bilo ko od supružnika Vulin, kao ni tetka iz Kanade, uneo novac u Srbiju. Neće ga ni biti. Jer država to je jedan čovek. A on nije Če, već njegov prijatelj i prijatelj njegovog prijatelja.