Neka me smene, neću se predati

Potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije, poznati profesor hirurgije Miroslav Milićević, jedan je od retkih članova ovog tela koji u svakom smislu uspeva da preživljava taj angažman već 16 godina. Predmet Saveta „Sartid“ nalazi se u fazi istražnih radnji u Tužilaštvu od 2003. NJegovu borbenost i entuzijazam ne remeti činjenica da od 2001, otkako je Savet osnovan, nema odgovor na pitanje koje samom sebi postavlja: Zašto sve vlade ignorišu Savet i odbijaju da razgovaraju s ljudima koji su tu da bi ih savetovali? Dok razgovaramo u njegovoj kancelariji u Nemanjinoj 11, dva sprata ispod kancelarija premijerke Ane Brnabić i potpredsednice Zorane Mihajlović, obezbeđenje zgrade nas obaveštava da je odbijena naša molba da slikamo profesora Milićevića na stepeništu, u hodniku ili u Sali za medije. Odluka je izričita - fotografisanje je dozvoljeno samo u kancelariji. Prethodnih godina u Sali za intervjue Savet je držao konferencije za štampu i intervjue bez ograničenja. Da li vas je neka vlada za sve ove godine bar poluuvažila? Sa Đinđićem smo na samom početku imali neslaganja oko razumevanja šta Savet treba da radi, on je mislio da bi težište trebalo da bude na teorijskim analizama korupcije, ali smo uspeli da se dogovorimo da se bavimo konkretnim slučajevima. Ubrzo posle toga je ubijen. Sa Koštuničinom vladom smo imali dobar početak, ali je vrlo brzo došlo do neprijatnih scena sa Labusom i Dinkićem. Labus nas je optužio da kvarimo odnose sa Amerikom zato što tamburamo po prodaji Sartida, a Dinkić nas je posle izveštaja o Poštanskoj štedionici nazvao „babama narikačama“ i prekinuo svaki kontakt sa Savetom. A Vučić? Imali smo jedan sastanak dok je Vučić bio prvi potpredsednik, tada smo mu predočili, između ostalog, šta se događa sa prodajom Vršačkih vinograda i on nas je podržao da to radimo, dogovorili smo se da ćemo se viđati, ali posle toga više nikakvog kontakta nije bilo. Ni danas ne znamo zašto! Verujete li da će takav isti dogovor, koji ste postigli sa premijerkom Brnabić, imati bolji ishod? Što se tiče gospođe Brnabić, mi smo tražili sastanak i moram reći da smo joj zahvalni što nas je primila. Ima li nešto neprirodno u tome što smo došli dotle da se članovi Vladinog saveta zahvaljuju predsednici Vlade što ih je primila? Nije to jedina neprirodna stvar u ovoj zemlji. U svakom slučaju, cenim taj gest, iako se nismo u svemu složili, imali smo civilizovan razgovor, dogovorili smo se da ćemo se viđati i da će Vlada razmatrati naše izveštaje. Meni to izgleda kao napredak. To uostalom stoji u akcionom planu za poglavlje 23. Dokle je stigao sudski proces koji se vodi protiv vas po krivičnoj prijavi bivšeg direktora EMS-a Nikole Petrovića? Proces je u toku i dok se ne završi o tome neću da govorim. Pomalo je bizarno da se privatne krivične prijave pokreću protiv potpisnika usvojenih izveštaja Saveta, a ne protiv onih koji se u njima nalaze – toliko ću vam reći. Je li i to vrsta pritiska na Savet? Podnošenje krivičnih prijava i činjenica da se te prijave, koje su često slabo utemeljene, prihvataju za procesuiranje jeste vrsta pritiska. Protiv Verice Barać podneseno ih je petnaest. Sve procese koji su vođeni za njenog života dobila je. Nemojmo zaboraviti da je bivša članica Saveta Miroslava Milenović bila napadnuta u svom haustoru, da je pre toga više puta tužilaštvo obaveštavala da je prate i da je imala svedoke, da su od tada prošle dve godine, da niko nije uhapšen. Protiv mene postoji nekoliko krivičnih prijava. Pritisak je i kad neki sudija traži od mene da mu dam imena ljudi koji su učestvovali u pisanju izveštaja dajući nam podatke. Meni to naravno ne pada na pamet, ali takvi budalasti pokušaji obeshrabrivanja svakako zabrinjavaju. Kada predsednik posle hapšenja muža ubijene pevačice kaže: „Ne mogu da verujem da neko nalazi simpatije za čoveka koji je probušio lobanju supruge na nekoliko mesta“, razumete li to kao pritisak na sud? Svako ubistvo je tragično, a ovaj konkretan slučaj je medijski doveden do neverovatnih razmera, mislim da je 750 naslovnih strana govorilo o ubistvu jedne neafirmisane pevačice. Šta je sa ubistvima svih ostalih osoba u Srbiji, jesu li ona manje važna? Tužilaštvo vodi istragu i jedino ono sme da govori o istrazi. Naravno da predsednik nema pravo da komentariše i presuđuje pre suda, kao što pre godinu i po dana nije smeo da preko medija traži da se rezultat istrage odloži „do ponedeljka“. Ali taj problem nije od juče, Dinkić je samo jedan od političara koji su mnogo pre Vučića uveli u običaj takvo ponašanje. Da li upotreba ubistva za dizanje tiraža i rejtinga, objavljivanje informacija iz policijskih izvora, ubacivanje osumnjičenog u rijaliti, obistinjena medijska najava da će tamo biti uhapšen – ukazuju na nedozvoljenu spregu policije i medija? Može li se to povezati sa sistemskom korupcijom? Za sistemsku korupcije je neophodno da su lice ili organ sa ovlašćenjima stvorili uslove za koruptivnu radnju (donesena uredba, zakon i sl.).. Curenje informacija iz policije je nadležnost drugih tela jer može prouzrokovati ozbiljne posledice. Po mom ličnom mišljenju, to je demonstracija ponašanja ljudi sa diskrecionim ovlašćenjima da prekoračuju svoja prava. Mi smo taoci pogubne tabloidizacije. Na Zapadu ima tabloida, ali se zovu tabloidi. Tamo niko ne očekuje od tabloida da ih informišu, a kod nas je nekom sinulo da napravi kompletnu inverziju vrednosti. Tabloidi su uvaženi kao najozbiljnija štampa, a kolgerle i sponzoruše koje se promovišu na stranicama tih listova su postale persone grate u našoj javnosti. Kako to deluje na omladinu? Nama se kao vest od prvorazrednog značaja nudi da Željko Mitrović slavi godišnjicu Pinka na Kalemegdanskoj terasi, a kao prvorazredna nacionalna briga kome su pukli fileri u zadnjici. Emisije kod Marića, u kojima se pojavljuju najbizarniji likovi sa neverovatnim teorijama zavere, kod nas beleže ogromnu gledanost. Kad jednom formirate ljudima osećaj da to treba da ih interesuje, da su to in, hit uspešni ljudi, onda u jednom momentu isti značaj za javnost ima da li je neko napravio preljubu ili je opljačkao neku firmu ili prekršio zakon. Sve je relativizovano. Tabloidi osim što ruše svest nacije služe i da ruše pojedinačne živote ljudi koje odaberu za odstrel. Nema te odbrane ni satisfakcije na sudu za čoveka koji biva osramoćen i obrukan najneverovatnijim izmišljotinama na naslovnim stranama. Gde je granica kad mediji, umesto da informišu, uznemiravaju javnost? Ja mislim da je uznemiravanje javnosti kada jedan novinar na televiziji sa nacionalnom frekvencijom najavi državni udar u zemlji koja je imala ratni sukob i videla tenkove na ulicama 9. marta. Tužilaštvo je na to moralo da reaguje, ali nije. Kao što je REM morao da reaguje na zloupotrebe nacionalnih frekvencija za prenošenje rođendana SNS-a, a nije, ma kako tumačio propise. Da REM radi svoj posao ne bi bilo moguće da Željko Mitrović upotrebljava nacionalno dobro za iznošenje svojih privatnih stavova. Da tužilaštvo radi svoj posao ne bi bilo moguće da Tanjug i dalje postoji. Medijska slika bi drugačije izgledala da ta vrsta reagovanja godinama ne izostaje. A kako vam izgleda sloboda medija? Često me predstavnici EU pitaju ima li u Srbiji cenzure, moj odgovor je uvek isti: Nema, ako pod cenzurom podrazumevate postojanje komiteta u kojem neki ljudi mlate pečatima zabranjujući ili odobravajaći određeni sadržaj. Ali ako se pogledaju naši izveštaji o vlasničkoj transformaciji medija, o načinu finansiranja medija i o mogućem uticaju javnih sredstava na medije, onda je jasno da u svakoj uređivačkoj sobi u vazduhu lebdi o čemu se ne sme pisati. Cenzura se poznaje po tome o čemu se ne piše, ali i po tome šta se piše da bi nam se skrenula pažnja da razmišljamo o stvarima o kojima se ne piše. Autocenzura je možda još opasnija pojava, zato što autocenzura u našoj zemlji nije psihološka kategorija, nego egzistencijalna. Mi ne možemo okrivljivati novinare da su kukavice kada država nije stvorila ambijent za nezavisno informisanje. Za razliku od bivšeg ministra za kulturu i informisanje Ivana Tasovca, ja sam uveren da je u zemlji gde imamo toliki broj nezaposlenih, autocenzura egzistencijalna kategorija. Da li je gašenje Vranjskih novina pitanje za Savet? Nije, to je posao za novinarska udruženja i NVO, pa onda za tužilaštvo ukoliko se zloupotrebila državna institucija. Savet je dao izjavu da se Poreska uprava ne sme instrumentalizovati i da njen rad mora biti javan. A da li je za Savet tema kako se desilo da se tužilaštvo proglasi nenadležnim u slučaju porekla novca kojim je Vulin kupio stan? Imovina funkcionera je pitanje Agencije za borbu protiv korupcije. Ono što je meni lično veoma zasmetalo i što mnogo govori o njemu je njegova izjava: „Mogao sam da kažem i da mi je pare dao moj dvostruki kum Željko Mitrović“. Ne znam kako je moguće da neko ko je na poziciji ministra izjavljuje „ja sam mogao da slažem“!? Kao ministar nisi mogao da slažeš, prema tome ta opcija nije postojala. To je sve što mogu da kažem. Način na koji se Vulin ruga javnosti govori o njemu ili o jednom sistemu ponašanja? Postavio bih ovo pitanje: da li nam o tome na kakvom smo putu mnogo govori „kadrovska politika“ po kojoj su danas na uticajnim pozicijama raspoređeni revitalizovani kadrovi iz prošlosti: Aleksandar Vulin, Željko Mitrović, Milorad Vučelić ,...? Moj odgovor bi bio - da. Ali, ostajem pri tome da ono što jedan ministar uradi i izjavi nije nužno sistemska korupcija, već lični čin za koji snosi odgovornost. Kada imamo gradonačelnika koji izjavi da mu je 60.000 evra za školovanje dece dao „prijatelj“, a sud oceni taj odgovor kao dovoljan, kada imamo predsednika kojeg godinama niko ne sme da pita kako plaća sve troškove s platom od sto i nešto hiljada dinara, pa kada Vulin konačno izjavi da je donosio 22 puta po 9.000 evra iz Kanade, a to ne postaje zanimljivo za tužilaštvo - zar to ne ukazuje na neki sistem? Kako god da postavite pitanje, ponoviću vam da svako treba da radi svoj posao - neka se Agencija bavi tim stvarima i neka vidi odakle nekome pare da plaća ovo i ono. Agencija za to ima instrumente. Naš posao je, između ostalog, da dođemo do podataka kako se sklapaju ugovori od državnog interesa i da vidimo zašto određene državne firme i institucije neće da nam daju svoje podatke nego plaćaju kazne parama građana. Savet zahteva promptnu smenu tih direktora. U životu mnogih ministara tetke su odigrale važnu ulogu. Mnogi su otišli sa funkcije bogatiji nego što su bili. Onda ću vas zamoliti da odgovorite na pitanje koje nije posao Saveta, ali se odnosi na vaš posao. Da li za vas kao lekara ima nešto neobično u odluci da doktor medijima predstavlja zdravstveno stanje povređenih novinarki televizije Pink? Ono što znam jeste da je, dok sam ja bio u Kliničkom centru, postojao portparol čiji je to bio posao. Ne znam kada se to promenilo. U svakom slučaju, Savet čvrsto stoji na stanovištu da novinari moraju biti zaštićeni u vršenju svoje profesije nezavisno od toga šta mi mislili, slagali se ili ne slagali sa njima. Nasilje nad novinarima se reperkutuje na sve naše živote, to mora da se shvati. Svaki čovek ima pravo na profilisano mišljenje o pojedinim novinarima, imam ga i ja, ali nijedan čovek ne sme da pokaže razumevanje za to da novinar zbog mišljenja bude podvrgnut nasilju. Da li je nasilje nad novinarima i kada Pokret socijalista izda saopštenje u kome se uz gomilu uvreda kaže da je novinar KRIK-a narkoman? To je više od nasilja. Nedopustivo je da bilo koji ministar i bilo koja stranka koriste takav rečnik i da se novinari tako žigošu. To bi moralo da bude kažnjivo. Koliko je zabrinjavajaća izjava premijerke da razume tu „emotivnu reakciju“? Da li je za Savet priča o „tetki“ sukob Vulina i nekog portala ili pitanje od interesa za javnost? Da li su tenderi na kojima pobeđuje firma brata Ane Brnabić tema za Savet za borbu protiv korupcije? Ispitivanje sukoba interesa je ekskluzivno pravo Agencije za borbu protiv korupcije. Agencija ima blizu 100 stručnjaka koji se bave time, to je njihova sfera delokruga. Pitanje je šta biva sa izveštajima Agencije kad se proslede nadležnim institucijama? A za sve nas je važno da ne zaboravimo reformu Snežane Malović, koja je razorila pravni sistem, i da je u tome suština zašto sva ova pitanja o kojima govorimo ostaju otvorena. Urušavanje pravnog sistema nije završeno, niko nije sagledao rezultate i troškove reforme pravosuđa. Svi su deklarativno za borbu protiv korupcije. Politička volja mora da obezbedi da struka bira sudije i tužioce, da struka raspolaže sredstvima, da su svi građani jednaki pred sudom i da se na osnovu relevantnih činjenica donose očekivane presude. U tim uslovima korupciji bi se zadao snažan udarac. A ko je razorio zdravstvo? Moj stav je tu veoma jasan, ministar zdravlja ne može biti partijska ličnost. Mi smo imali prof. Tomicu Milosavljevića koji je devet i po godina bio ministar zdravlja!? Da li je to normalno? Nije. Ne može biti normalno da ministar bude član partije jer onda oni koji su ga na to mesto postavili čine sve da brane njegove greške i propuste, da bi odbranili sopstvenu partiju. NJegova smena postaje nemoguća jer se identifikuje kao atak na stranku. Jedan od ključnih problema zdravstva je što mi nikada nismo imali situaciju da stručnjaci sami biraju svoje rukovodioce. Sada se neko setio da se buni što će ministar školstva postavljati sve direktore, a što se niko nije bunio što ministar zdravlja postavlja sve direktore bolnica u Srbiji? Da li vi mislite da u Londonu ministar može da postavi direktora klinike? Nedostatak profesionalizma razara svaki segment našeg društva, pa i zdravstvo. Kakva je veza između vaše profesije i rada u Savetu? Ja sam uporni borac, hirurgija me je naučila da se sve radi do kraja. Znate, kada radite veliku operaciju i kada ste „crkli“ posle sedmog sata ili osmog sata, vi shvatite da opcija odustajanja nije opcija. Ja apsolutno nemam ništa protiv, neka me smene. Neka me oteraju, neka mi urade šta god hoće, ali ja ovu operaciju neću prekinuti. Sa kojom operacijom u hirurškoj sali biste mogli da uporedite borbu koju vodite? Sa operacijom mozga. Mi se suštinski borimo za promenu mišljenja. Nema ozdravljenja ako se odstrani samo ruka ili noga, mora da se izleči oboleli mozak koji sve pokreće. Korupcija se definiše i percepcijom korupcije građana. Da li vam pada na pamet da posle 17 godina dignete ruke i kažete: predajem se, ovo nema nikakvog smisla? Naš motiv da se borimo protiv korupcije je isti kao motiv svih građana koji žele napredak i vole svoju zemlju. Sa korupcijom nema napretka. Razvoj korupcije će dovesti do toga da će naša školovana deca bežati u inostranstvo makar tamo bili baštovani. Mi dugujemo našoj deci bespoštednu borbu protiv korupcije. Ja znam da korupcija ne može biti iskorenjena, ali mora da se svede na racionalnu meru. To je naš cilj. Ne pada mi na pamet da se predajem ni pod kojim uslovima, neka me najure, ali do tada ću savesno raditi svoj posao. Olja Bećković