Egzibicionizam ispod radara

Nije to baš bilo odmeravanje kao kada su, onomad, predsednici Francuske Emanuel Makron i SAD Donald Tramp „lomili“ ruke, pokazujući mišiće u novonastaloj geostrateškoj arhitekturi. Ono što je snašlo Trampa na tradicionalnom prijemu, koji američki predsednici organizuju paralelno sa zasedanjem Generalne skupštine UN, mnogo se tačnije može opisati kao domaći prazilučki rijaliti sa srpskim predsednikom u glavnoj ulozi. „Ja sam se četiri puta rukovao s njim, ne jedanput ili eventualno dvaput, u trenutku kada je on potvrdio da prihvata i da želi da dođe u Srbiju. Onda je rekao čovek ’da, dogovoreno je’ i poslednji put je tada pružio ruku“, pohvalio se Vučić na Tviteru. Možda je Makron jače stiskao, ali niko nikada nije bio blagosloven da četiri puta trese najmoćniju ruku sveta. Đavo će ga znati, možda se slični tipovi odmah prepoznaju, možda je reč o balkanskom sentimentu i činjenici da je prva dama Amerike rođena takoreći u komšiluku, pa još kad se na mešavini slovenačkog i srpskog prozbori sa Melanijom – pa, realno, i kamen bi omekšao, a kamoli Tramp koji je tek nešto ranije s govornice na Ist Riveru bljuvao vatru. I na tom mestu subjektivni doživljaj vremena dobija puni smisao, a taj jedan tren koji su imale i ostale delegacije Vučiću izgleda beskrajno dug. Zato je pomalo za čuđenje to što je srpski predsednik delovao pomalo isprepadano poručivši da se čulo mnogo teških reči i da je za nas kao brojčano i teritorijalno malu zemlju bolje da ostanemo tihi i „van svakog radara“, da čuvamo svoju zemlju i budućnost naše dece. I što bi nas Tramp stavljao na listu država koje želi da pošalje u pakao ako već namerava da nas poseti? I još važnije, kako ostati van radara na prostoru na kome već deluje doktrina američke „duboke države“ - što se najbolje videlo na slučaju Makedonije - i to u potpunom okruženju sadašnjih ili budućih članica NATO-a? Ovako, biće da se Vučić, nameran da najpre izigrava vođu nesvrstanih, shvativši ozbiljnost situacije dao u strateško povlačenje i tek povremeno provirivao iz svog rova uveren da ga je neko oklevetao i stavio Trampu na nišan. „Delovao je kao uplašeni dečko koji izlazi u veliki svet. Kao što je ne tako davno bio fasciniran ekonomijom, Vučić je sada impresioniran spoljnom politikom. U svom govoru usput pominje da Srbija neće priznati Kosovo, a ja ne vidim ništa važnije od lobiranja protiv prijema Kosova u Unesko. Moj utisak je da je kosovska delegacija koja je u NJujorku boravila nepozvana bila mnogo agilnija i mnogo više uradila. Još je čudnije što je odmah nakon nemačkih izbora i čestitki Angeli Merkel poručio da je Nemačka saveznik Srbije. Ako želiš da budeš ispod radara onda te nema nigde, posebno ako se zna da Tramp i Merkelova nisu bliski“, kaže za NIN politički analitičar Cvijetin Milivojević. Ono što Vučić ne oseća ili ne razume jeste činjenica da pritisak Vašingtona na Nemačku i zemlje koje joj gravitiraju postaje sve jači. Ali, na ovom mestu dolazimo do manipulativnog aspekta vlasti, odnosno činjenice da su ritualna škripa zubima i zavetničke izjave o nepriznavanju Kosova namenjene samo ovdašnjoj javnosti, dok na velikoj pozornici ova svojevrsna kasta funkcioniše samo u svojstvu izvršilaca naloga ili ne funkcioniše nikako. Zapravo, reč je o loše prikrivenoj klijentelističkoj kliki spremnoj da svima koji ne razumeju objašnjenja odgovori odvratnim diskvalifikacijama. Na kraju, Vučić i ne mora da prizna Kosovo, niti će mu to ko tražiti. Ali će morati da potpiše pravno obavezujući sporazum sa Kosovom, što mu dođe na isto. Ili ga neće biti. Uostalom, pitajte nešto o tome Borisa Tadića. Profesor FPN Zoran Stojiljković kaže za NIN da Vučić odnos prema velikim silama temelji na nekoliko postulata koji neodoljivo podsećaju na Tadićevu doktrinu o četiri stuba spoljne politike. „On omogućava širenje Rusije u energetskom sektoru, obezbeđuje kineska ulaganja i igra na kartu pacifikovanja Kosova. Na tome gradi odnos sa Zapadom, dok region drži u permanentnom poluincidentnom stanju. On se sve vreme zaigrava nudeći se svakome, kao seoska devojka. Vučić pokušava da u nedostatku bilo kakve strategije, pre svega privredne, sačeka relativno bolji spoljnopolitički momenat, da ne gubi izbore, pristajući da bude lokalni izvođač. Tada možeš samo da priželjkuješ otopljavanje odnosa Rusije i EU ili Vašingtona i Moskve. Mi nemamo nikakvu alternativu Svetskoj banci ili MMF-u i ovde je reč o pukoj kupovini vremena. Polako raste panika, nešto što je nekako plutalo po vlasti i građeno na populističkoj retorici o neviđenim uspesima, privrednom rastu, smanjenoj nezaposlenosti, sada se sudara sa stvarnošću i nedostatkom drugih rešenja“, objašnjava Stojiljković. A da jedina zvezda u NJujorku ne bude predsednik, pobrinuo se ministar spoljnih poslova. Dačićev desant na Trampa zaista je bio komičan. On sam kaže da nije prišao nenajavljeno, već da ga je Tramp pozvao, te da je sjajna vest to što je sa oduševljenjem prihvatio da dođe u Beograd. „Rekao sam mu da ga Srbi vole i da će ga s oduševljenjem dočekati. Setite se samo euforije u Srbiji kada je pobedio. On je moj stari prijatelj, a u NJujorku mi je napisao novi kontakt za dalju komunikaciju. Optimista sam kada je u pitanju budući odnos sa Amerikom“, pohvalio se Dačić. „Trampa nećete slagati tvrdnjom da ga građani Srbije vole. On vrlo dobro zna da je ova vlada podržala kandidaturu Hilari Klinton. Način na koji se prezentuje njegov eventualni dolazak je kladioničarski. Sve delegacije su imale pokoji minut sa američkim predsednikom. A najviši nivo razgovora do koga je Vučić stigao, jeste zamenica pomoćnika državnog sekretara. Sve u svemu, Srbija mora da se odrekne Kosova, uđe u NATO i EU, i to pod uslovima Berlina i Vašingtona, ali i da pokuša da pokvari rusku energetsku poziciju u Evropi“, smatra Milivojević. U svakom slučaju, ovdašnji medijski batleraj potrudio se da objasni kako je neviđeni uspeh srpske diplomatije odranije najavljeni dolazak turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, francuskog Emanuela Makrona i naravno Trampa. Ne sporeći da Srbija ima ekonomskih interesa u povezivanju s Turskom i da je na neki način geografska tačka na putu Ankare ka Evropi, te da signaliziranje Makronu da Merkelova nije neupitna opcija može imati i dobrih strana, ali ostaje pitanje koje su stvarni efekti tih poseta. „Ne bih padao od sreće zbog Erdogana, jer je u pitanju čovek koji teroriše čitav civilni sektor i sindikate, dakle reč je o lideru bez ikakvih demokratskih kapaciteta. Tom posetom samo šaljemo protivrečne signale. Moramo se zapitati šta smo imali od Putinovog dolaska na onu kišnu paradu? Imamo li od tada bolje odnose sa Rusijom? Dobro, je ako dođe do susreta sa Makronom i Trampom, ali mi nemamo platformu, nudimo obećanja, a posle burne noći u kafani kada treba platiti račun, postaje jasno zašto želimo da ostanemo ispod radara. Koji je naš odgovor kad Tramp zapita `ko je zapalio našu ambasadu`“, kaže Stojiljković. Ako stvari zaista stoje tako, onda se epoha koja je nasledila DOS-ovu vlast bliži kraju. Posebno zato što ta dva režima imaju zajednički imenitelj – nijedan ne valja. I tu dolazimo do tačke kada Vučićeva vlast može da bude relaksirana, do onog momenta kada građani više ništa ne očekuju od Vlade. Nevolja je u tome što ti isti građani prepoznaju da ih političari ogrezli u pravdu i dobar život preziru. I tada ne pomažu ni zažareni pogledi, ni pregrejane reči, ni pseudonaricanje nad nacionalnim interesima, a kamoli dolazak Trampa. Pa sve i čuda da se dese.