Preživeće samo poslušni

Zvezda ovogodišnjeg medijskog okupljanja u Rovinju, vlasnik televizije Pink Željko Mitrović, izneo je u svom izlaganju mnogo šta za analizu. Od toga kako ga je prdež učesnika u rijaliti programu na drugoj televiziji inspirisao na enormna ulaganja u tu vrstu sadržaja do toga da je plan da zamajava javnost da će u rijaliti uvesti bebu, a uneo je majmuna, bio precizno razrađen. Za sliku medija u Srbiji najvažnija je rečenica koja nije izazvala pozornost društvenih mreža i javnosti sklone senzacionalizmu. „Ako nas to (negativni komentari na sadržinu rijalitija) bude vodilo, onda ćemo imati manji rejting. A za komercijalne televizije su jedino bitne brojke i rejtinzi“, zaključio je Mitrović. U istu vrstu zablude nebrojeno puta su javnost dovodili državni činovnici koji su se od neprofesionalizma medija, ne samo konkretnog, ograđivali njihovim tobožnjim pravom da rade šta im volja budući da njihov vlasnik nije država. Silogizam je u tome što osim Kodeksa novinara i prava javnosti na tačno i objektivno informisanje (i brojnih obaveza medijskih radnika prema javnom interesu) , televizija Pink je, kao i ostali radio i TV emiteri kojima je dodeljena nacionalna frekvencija, korisnik nacionalnog dobra. I kao takva ima obavezu da se kontinuirano stara o javnom interesu. Ali Željko Mitrović nije kriv što se od te obaveze odlepio toliko da bez zadrške priznaje da ga samo rejting i brojke zanimaju, jer je neko drugi zadužen za kontrolu njegovog raspolaganja javnim dobrom i kontrolu načina na koji narodu vraća ono što je od njega pozajmio. Slikovito, međutim, odnos kontrolora prema privatnim televizijama opisuje jedna priča stara dve godine. Tadašnji predsednik Saveta Regulatornog tela za elektronske medije Goran Karadžić bio je učesnik okruglog stola čija tema su bili dečji programi u Srbiji. Upitan koliko televizije sa nacionalnim frekvencijama poštuju obaveze u vezi sa tom vrstom programa i koliko im je opomena i koje vrste uputio Savet, Karadžić je u prisustvu desetak novinara kazao da on nema vremena da piše opomene. „Dok ja sledim proceduru neko dete je već iskočilo kroz prozor. Ja okrenem Željka Mitrovića i završim to odmah“, ilustrovao je svoj odnos prema korisnicima nacionalne frekvencije primerom Pinka. Procedure koje Karadžić ne priznaje bile su njegova zakonska obaveza, ali i jedini način da se utvrdi da li određeni emiter zaslužuje da ponovo dobije javno dobro na korišćenje i da li se uostalom pridržava elaborata koji je sam priložio kao dokaz da će to dobro koristiti u interesu svih građana. Da se država ne upliće u poslovanje privatnih, naročito ne lokalnih medija, očekivano je stava predsednica Vlade Srbije. Reagujući na vest koja je protekle nedelje uznemirila javnost između ostalih fizičkih i verbalnih napada na novinare - da se nedeljnik Vranjske gasi posle 23 godine postojanja - Brnabić je konstatovala da „država nema udeo u medijima, posebno ne u lokalnim. „U svakom slučaju, nisam osoba koja je najpozvanija da priča o tome“, zaključila je gošća Vranja tog dana. Ta dvostruka nezainteresovanost države - za jednu grupu medija ne zanima ih da li postoje, a za drugu ne bi da primete njihove propuste - naročito je vidljiva u malim redakcijama lokalnih medija, koje ne raspolažu velikim budžetima i koje samim tim gotovo u potpunosti zavise od projektnog finansiranja iz lokalnog nivoa vlasti, koji je u obavezi da za projekte medija izdvaja jedan odsto budžeta. Kad se taj, pokrajinski i republički novac uskrati medijima (tako što opština ne raspiše konkurs dve godine, kao što je bio slučaj u Kragujevcu, gde su se radnici RTK iznurivali dok sami ne napuste posao) onda su pritisci, otvorene pretnje uništenjem (TV Apatin), nasilje i privođenja (Kikindske novine) samo deo pratećeg folklora. Nakon predsedničkih izbora, regionalna TV Banat, inače u vlasništvu biznismena Milana Popovića, prestaje da dobija novac na konkursima za projektno sufinansiranje i istovremeno informacije od javnog značaja. NJihova pitanja, zahteve za intervju i dostupnost informacija, počeli su da ignorišu predstavnici lokalnih vlasti Vršca, Bele Crkve i Plandišta, ali i službenici javnih preduzeća, pa čak i glumci u lokalnom pozorištu. Novinari TV Banata nekoliko su puta bivali i fizički izbačeni sa javnih događaja i taj „zid ćutanja“ je ovaj medij, kako kaže direktor Dragan Đilas, uveo u nove finansijske probleme. „Čini se da je neki centar moći odlučio da smo nepodobni i oni se sada svojim metodama bore protiv nepodobnih. Mi, recimo, imamo ugovor sa RT Vojvodine kojoj zbog toga ne možemo da isporučimo onoliko sadržaja na koliko smo se obavezali. Zbog toga rizikujemo da sledeći put ne potpišemo ugovor sa njima, iako smo ovde jedina televizija sa regionalnom dozvolom. Lokalni mediji održivi su ako se iz lokalnog, pokrajinskog i republičkog nivoa finansiraju sa minimum pedeset odsto svog budžeta. U našem budžetu ta vrsta finansiranja ne učestvuje trenutno ni sa deset odsto. Opština Alibunar je, recimo, naš projekat odbila sa besmislenim obrazloženjem da tematski ne odgovara zahtevu i celokupan budžet dodelila portalima.” Iako je Zakonom o javnom informisanju diskriminacija medija zabranjena, ona je uobičajena metoda pritiska u manjim sredinama. Šesnaest radnika ove televizije i dalje prima plate redovno, jer minus zasad „pokriva“ vlasnik. Radnici sumnjaju da su sa gledaocima žrtve nekog političkog ili poslovnog (ako se ta dva pojma mogu odvojiti) kažnjavanja Popovića. Komisije koje odlučuju o dodeli sredstava su po definiciji nezavisne i lokalna samouprava bi trebalo da ih imenuje na predlog novinarskih udruženja. Osim nedovoljne obučenosti medijskih radnika za pisanje projekata i članova komisije da o njima odlučuju, Đilas kaže da je problem u tome što je komisija neki put stručna, neki put ne, a veoma često korumpirana. „Dokumenti i propisi su identični evropskim, ali taj detalj - da postignemo nezavisnost komisije, u praksi ne uspevamo.” Vladimir Radomirović, predsednik Udruženja novinara Srbije, podseća da iz ekonomskog statusa novinara proizlaze svi ostali problemi, „pa i nemoć da se odupru pritiscima s koje god strane dolazili, a naravno da oni najčešće dolaze od vlasti. U medijima nema ni dovoljno solidarnosti kad treba da se podrže mediji koji nisu dovoljno aktraktivni, a to su najčešće lokalni. Široka podrška za UNS-ovu ideju da se lokalne samouprave obavežu da za medije izdvajaju dva odsto budžeta je sada najvažnija. Zakon o javnom informisanju nije dobio našu podršku, jer smo znali da će bez obaveze na minimum davanja uslediti pomor lokalnih medija. Tome su, naravno, u dobroj meri doprinele i loše privatizacije.“ Sindikalnom organizovanju su mediji, paradoksalno, danas manje skloni nego druge privredne grane. Čak i oni mediji koji uspevaju da se odupru pritiscima vlasti slabo se odupiru odlukama vlasnika i menadžera kompanija čiji su deo. Da li je jurnjava za profitom, od medija, čak i za predsednicu Vlade, napravila preduzeća koja ne proizvode ništa esencijalno? „Honorarni saradnici i novinari bez ugovora ne mogu da budu korektiv vlasti ni na jednom nivou. Jer ako nisu u stanju da se izbore za svoja prava, oni ne mogu braniti ni tuđa“, kaže Radomirović. „Jačanje izveštavanja je u javnom interesu. A lokalni mediji su osnova demokratskog društva. Osim što informišu građane o osnovnim životnim pitanjima, oni su prvi nivo sprečavanja korupcije na lokalnom nivou. Tako bi se, zaustavljanjem zloupotreba, dva odsto budžeta mnogostruko vratilo lokalnoj zajednici.” Tek objavljena analiza informativnih emisija pet kanala sa nacionalnom frekvencijom i N1, koje je od sredine jula do sredine avgusta sproveo Biro za društvena istraživanja – BIRODI, pokazala je, zapravo, da na tim kanalima niko sem žitelja prestonice ne može u dovoljnoj meri da se informiše. Nekim regionima, poput Istočne Srbije, informativne emisije kanala sa nacionalnom frekvencijom bavile su se u svega 1,3 odsto svog vremena. Radomirović podseća da je u Vranju premijerka kazala i da je „o finansiranju i održivosti medija, koji su važni, razgovarala i sa predstavnicima Evropskog parlamenta i složili su se da je to svuda problem”. Privatizacija je medijima ostavila vlasnike nezainteresovane za profesionalizam i etički kodeks. Prednost se daje oglašivačima, nad svakim drugim elementom medijskog poslovanja. Politika je ovladala biznisom oglašavanja i tako se krug zatvara. Lokalni mediji od 2014. i 2015. ( od ukupno 73 u vlasništvu opština bila su 64) prodati su lokalnim biznismenima, zainteresovanim više za politiku, manje za medija, a najviše za profit ili kupovani radi gašenja. Pa se tako niotkud pojavi Radoica Milosavljević da usreći ukupno osam televizija, koje je kupio za manje od 300.000 evra, dok ga na mestu miljenika sadašnjeg direktora BIA Bratislava Gašića nije zamenio konkurent Velibor Jovanović. Sumnja se da je nekoliko lokalnih i regionalnih medija kupljeno javnim novcem koji im je uplaćen nekoliko sati pre prodaje putem projektnog sufinansiranja. „Potrebno nam je i sindikalno organizovanje“, kaže Radomirović. „Menadžeri u Srbiji, koji u dobroj meri odgovaraju vlasnicima sa Zapada, uveli su model da je novinar potrošna roba. NJima ne odgovara da on gradi ime, prepoznatljivost, autorstvo, jer to košta. Menadžeri su preplaćeni, a novinari potplaćeni. Jedini lek za taj problem je borba za radna prava novinara. Naš predlog za novu medijsku strategiju je da sredstva iz budžeta mogu da dobiju samo oni mediji koji imaju kolektivni ugovor ili dokaz da poštuju radna prava. Mi takođe treba da pokažemo društvu da smo mu potrebni i da su bez profesionalnog izveštavanja građani uskraćeni za prave informacije, ali i debate.” Ozbiljnih istraživanja, čak ni za medijsku strategiju koja je u pripremi, o lokalnim medijima i novinarima koji u njima rade, nema. NJihov težak položaj da se samo naslutiti kroz podatak da je u celini, uključujući, dakle, i medije u većim gradovima, polovina novinara spremna da prihvati bilo kakve uslove rada, a 61 odsto živi u zabrinjavajućoj prekarizovanosti uslova života i rada. Iz te kože autocenzura nije neprirodna reakcija, kao ni osećaj koji ima dve trećine zaposlenih u medijima - da država kontroliše većinu njihovih poslova.