Prva kruna carstva

U godini smo 1196, 25. mart. U prozračno jutro, obući će veliki župan Stefan Nemanja svečano ruho, i opasati županski mač, i staviti na grudi sveti, životvoreći krst, koji mu je toliko puta u životu bio spas i pružao ohrabrenje. Staviće na glavu venac kojim ga davno venča episkop. Zatim će uzeti vladarsko koplje, simbol vlasti raških vladara i krenuti sa pratnjom ka crkvi Svetih apostola da bi seo na presto velikih župana. Po poslednji put. Na zaravni ispred episkopske crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu (danas Crkve Sv. Petra kod Novog Pazara) okupio se sabor sve srpske zemlje. Kako kaže letopisac, Nemanja sabra „sve vlasti carstva svoga, velmože velike i male, desetnike i pedesetnike i satnike i tisućnike”. Tu su i crkvene starešine i crnorisci. Visoki, sedi starac Nemanja, iako poguren, još uvek za glavu viši i za rame širi od svoje pratnje, posmatra okupljene velmože i pribira u sećanju sve svoje sabore, sve svoje bitke, sva svoja osvajanja koja su ga učinila „samodršcem“, a Rašku državu nezavisnom. Seća se bitke u kojoj je porazio brata Tihomira; seća se borbi sa carem Vizantije; seća se krstaša i pohoda po vizantijskoj zemlji... Prebira Nemanja u sećanju imena osvojenih zemalja, ali zna da je „sve ljudsko, što posle smrti ne ostaje, samo sujeta... jer kad smrt dođe, sve ovo će uništiti...” Već u osmoj deceniji života, Stefan Nemanja se već duže spremao da se povuče sa prestola i da ode u manastir, kako ga je u svojim pismima iz Svete gore na to neprestano nagovarao sin Sava. „I odmah dozva svojega sina Stefana... Ovoga uzevši, otac samodržac, sa sveosvećenim Kalinikom, episkopom i sa svima blagorodnima uđe u crkvu svetih i prvoprestolnih apostola Petra i Pavla. Za vreme službe i molitve, samodržac otac i sveti episkop časnim krstom i polaganjem ruku obojice na glavu blagosloviše Stefana za velikog župana, vladara i samodršca sve srpske zemlje... I dok je trajao veliki pir i veliko veselje, izneseni su sjajni darovi... Sve su naslađivali, veselili i gostili”. Nakon predaje velikožupanskog koplja, od Nemanje će postati monah Simeon. Ostao je neko vreme u svome manastiru Studenici, a zatim je na poziv sina Save, „meseca oktobra, osmi dan“ 6706. godine od stvaranja sveta po vizantijskom kalendaru (tj. 1197) godine otišao u Svetu goru, da se više živ ne vrati u Srbiju. Stefan i Jevdokija Naslednik Nemanjin, njegov sin Stefan (koji je, kao i otac mu, takođe nosio narodno ime Nemanja) bio je mudar i darovit čovek, vaspitan u vizantijskom duhu, pritom okretan diplomata i obazriv vojskovođa, jedan od najdarovitijih ljudi među svim vladarima iz kuće Nemanjića. Teodosije Hilandarac o njemu napisa da je u svemu blagopohvaljen, u vojništvu vešt i hrabrošću slavan... Pravdom i istinom svetlo ukrašen, ljubavlju prema ništima bogoljubac izvrstan, a beše i Svetog pisma... učen tumač. Stefan je bio i jedan od prvih srpskih pisaca i jedini naš svetovni pisac u srednjem veku. Napisao je profinjenim stilom žitije svog oca Simeona - delo bogate emotivnosti, obrazovanja i promišljenosti. Stefan je rođen oko 1165. godine, a umro 1227. godine, kao monah Simon. Ostao nam je samo jedan njegov portret urađen za vreme dok je bio živ – iz priprate manastira Mileševa – oko 1223. godine. Portret pokazuje lepog čoveka od oko šezdeset godina, svetle puti i svetlosmeđe, skoro riđe kose i brade. Prvovenčani je prikazan sa posebnim vladarskim znacima. Odeven je u dalmatiku i plašt prikopčan na ramenu. Na glavi nosi nisku krunu koja oblikom podseća na prstenasti venac od zlata. Pored portreta je titula „kralj i sevastokrator“. Nije potpuno jasno zašto je Nemanja izabrao baš srednjega sina za naslednika. Neki smatraju da je to zbog veće sposobnosti Stefanove, ili zbog toga što je bio oženjen kćerkom vizantijskog cara Aleksija III, princezom Jevdokijom, ili možda što je rođen onda kad je Nemanja već postao vladar Srbije. Prve godine Stefanove vladavine, nisu, međutim bile lake, ni na državnom, niti na porodičnom planu. Posebno je morao da vodi računa o položaju i ponašanju svoga starijeg brata Vukana, koji je vladao u Duklji kao „kralj“, ali koji se osećao oštećenim očevom odlukom da za naslednika u Raškoj postavi mlađeg brata. Početkom XIII veka (1201), dvor velikog župana trese i bračna afera. Nakon decenije braka u kojoj je rođeno više dece (među njima su bili i budući naslednik kralj Radoslav i kćerka Komnina. Nije međutim sigurno iz kog Stefanovog braka su rođena njegova dva mlađa sina: budući kralj Vladislav i Predislav, kasniji arhiepiskop Sava II), Stefan i vizantijska carska kći Jevdokija počinju da se prepiru i uzajamno optužuju za neverstvo. U nastupu besa, Stefan naredi da se sa Jevdokije skinu sve haljine i otera je iz dvora tako skoro golu, samo u košulji. Jevdokija prvo ode kod devera Vukana, koji je lepo i sa počastima primi, a zatim je uputi u Carigrad, ocu Aleksiju III. Stefanov razvod je imao i političku pozadinu, jer su u to doba i brakovi vladara najčešće bili politički motivisani. Retki su Nemanjići koji su se samo po jednom ženili. Ali u slučaju razvoda od Jevdokije, vreme je pokazalo da je mudri Stefan Nemanjić dobro računao. Sa ubrzanim slabljenjem Vizantije krajem veka, on je shvatio da podršku mora tražiti na drugoj strani. Međutim, za Stefana su prave nevolje tek dolazile. Brat Vukan Čini se da je bilo suđeno da u svakoj generaciji raških vladara dođe do bratoubilačkog sukoba. Stariji brat, veliki knez Vukan, uspeo je oko 1202. godine da privremeno sruši vrhovnu vlast Stefana. To je postigao uz pomoć mađarskih trupa kralja Emerika, koji se tada prozva i srpskim kraljem. No Vukanova pobeda je bila kratkog daha. Bugarski car Kalojan je već u leto 1203. godine pustošio po Srbiji, što je Stefan verovatno iskoristio da bi povratio bar deo svoje vlasti. Već krajem 1204. ili 1205. godine, Stefan ponovo postaje veliki župan, a Vukan, koji će uskoro umreti, ostaje samo „veliki knez“. Borbe za vlast i pustošenja stranih vojski prouzrokovali su glad po Srbiji koju je nadahnuto opisao srednjovekovni pisac Domentijan: „Dođe drugi neprijatelj, glad, gori od ovih koji su prošli, i učini drugi, svoj plen... Ona je bez strele streljala i bez koplja bola i bez mača sekla i bez paloša ubijala, jednom rečju, bez nogu je gonila i bez ruku hvatala i bez noža klala...” Odbrana „otačestva“ Nakon pada Carigrada pod krstašku vlast i stvaranja Latinskog carstva, (1204. godine), sve se promenilo oko Srbije. Hiljadugodišnje Romejsko/Vizantijsko carstvo, koje je izgledalo besmrtno i toliko moćno, nestalo je u plamenu. Nedugo zatim, dva brata Stefan i Sava, preneli su 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu. Iz groba je počelo da teče miro, što je predstavljalo nesumnjivu potvrdu svetačkog karaktera bivšeg vladara, monaha Simeona. Na teritoriji Vizantijskog carstva na Balkanu, stvoreno je nekoliko novih latinskih i grčkih državica koje su bile u stalnom međusobnom ratu. Bugarska se komešala. Ugarska, donedavno verni saveznik Srbije, sada je postala neprijateljska sila koja je čekala svaku priliku da zagospodari Srbijom. Sve moćniji Mlečani su merkali celo primorje. Kao izgladnele zveri što se bacaju na plen, nevolje su ophrvale velikog župana Stefana, sina Nemanjina. Na koju god stranu da se okrene – neprijatelji. Proleće 1214: bugarski car Borilo i latinski car Henrik Flandrijski (koga Stefan u svojoj knjizi zove „Filandar“) sastaše se u Nišu, radi zajedničkog pohoda na Srbiju. Ali „u ponoć, bi vika”, kaže Stefan, i „Prepodobni rasu neprijatelje naše”. Nije poznato zašto su Bugari i Latini iznenada odustali od daljeg pohoda, što je Stefan Nemanjić pripisao natprirodnom delovanju Svetog Simeona. Godina 1215: Nekadašnji Stefanov saveznik i pobratim, zli Srez, gospodar Makedonije, pripremaše napad na Srbiju. Srez je vladao u visokom Proseku, tvrđavi izgrađenoj na vrhu kamene stene ispod koje huči reka Vardar (danas Demir-kapija). Voleo je da se zabavlja tako što bi za vreme pijanke bacao sa tvrđave svoje zarobljenike, u dubinu, u talase reke. Na gospodara Proseka čak ni monah Sava, koji mu je došao kao izaslanik svoga brata, srpskog vladara, nije mogao uticati. Ali, iste noći nakon što je srpski izaslanik napustio tvrđavu, snađe Sreza smrt, verovatno kao posledica zavere onih koji su bili za saradnju sa Srbijom. Godina 1215: Epirski despot Mihailo Anđel zauzeo je Skadar, i „podiže rat“ na velikog župana. Ali i njega uskoro zadesi iznenadna smrt, slično kao i Sreza – dok je ležao u postelji pored svoje žene, ubi ga jedan sluga. „I zlom smrću predade dušu svoju”. Godina 1216, po Uskrsu: Ugarski kralj Andrija II i latinski car Henrik su spremili pohod protiv Stefana da „zemlju otačestva moga razdele i zadrže za sebe”. Stefan se, međutim, prvo nagodio sa kraljem Andrijom sa kojim se sastao u mestu Ravni (danas Ćuprija) „na međi države moje”, gde su se gostili ravno 12 dana. Zatim se sastao i sa latinskim carem u „slavnom gradu Nišu”, odakle se vrati Henrik „posramljen”. U ovim zbivanjima, koja u biografiji svoga oca opisuje Stefan Nemanjić, ovi uspesi su pripisani delovanju svetog Simeona koji „ograđuje svoje otačestvo od svakoga zla”. Međutim, u svim ovim događajima provejava i politička sposobnost velikog župana i njegovog brata, tadašnjeg igumana studeničkog manastira Save, da i bez velikih bojeva postignu ono što im je bilo najvažnije: bezbednost i mir svoje domovine - „otačestva”. Nije Stefan samo pasivno čekao da ga neko napadne. Nakon pada Carigrada i promene međunarodnih okolnosti, osigurao je savezništvo sa tadašnjom najmoćnijom silom u istočnom Sredozemlju i nepomirljivim neprijateljem Ugarske – sa Mletačkom republikom. Stefan je u to doba sklopio i druga savezništva potvrđena porodičnim vezama: kćerku Komninu udao je za moćnog suseda – arbanaskog velikaša Dimitrija, sina Proganova. Jednu sestru je udao za epirskog despota Manojla Anđela. Najzad i sina, svog naslednika Radoslava oženio je kćerkom tada najmoćnijeg balkanskog vladara – solunskog cara Teodora Anđela. Stefan je delo svoga oca produžio i na planu teritorijalnog širenja Srbije: državu je proširio na istok i jugoistok, u oblasti Niša, Vranja i Prizrena. Sva ova dela i savezi ukazuju na značajan položaj i ugled koji je uživao srpski veliki župan, i na njegov nesumnjivi „veliki politički talenat”. Nastavak u sledećem broju