Taktika puža hiperaktivne vlasti

S obzirom na to da mediji koji podsećaju na slučaj Savamale nemaju rijalitije, pa tako ni goste iz vrha srpske vlasti, nema načina da im se lično postavi pitanje: zar 17 meseci nije bilo dovoljno da se bar iz predistražnog postupka pređe u istražni. Tačno 15 meseci bilo je potrebno Višem javnom tužilaštvu da utvrdi da u stvari i nije nadležno, a MUP-ovom sektoru unutrašnje kontrole ni proteklih 17 nije bilo dovoljno da napravi izveštaj o propustima u radu i kako je služba zaštitnika građana taj dokument izradila za 24 časa. Uz to je nadležni ministar Nebojša Stefanović, „gostujući“ pre 10 dana na sednici Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, bez pardona, izjavio da je „Sektor unutrašnje kontrole MUP već prvog jutra po tom događaju započeo prikupljanje određenih informacija“. Ali nikako da ih „skupi“ jer je još 10. avgusta Prvo osnovno javno tužilaštvo, na koje je prebačen postupak, zatražilo dopunu tog izveštaja i još ga čeka. I čekaće, imajući u vidu da je nedavno sa mesta v. d. načelnika Unutrašnje kontrole uklonjen Miloš Opanica (možda je istrošio sve argumente za opstrukciju slučaja) i na njegovo mesto doveden Dragan Kujundžić. Pritom je Kujundžić ne samo u poziciji da slučaj propusta u slučaju Savamala „otpočne iz početka“ pa omogući još 17 meseci praznog hoda, već i da donese podobnu političku odluku, onda kada vlasti odgovara, imajući u vidu da je još uvek aktivni pomoćnik ministra MUP-a. Na pitanje da li se svesno ide na zastarevanje, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić kaže: „Sasvim je logično da višemesečno postupanje, tačnije nepostupanje Višeg javnog tužilaštva, a potom prebacivanje ’vrućeg krompira’ u ruke Osnovnom javnom tužilaštvu, neminovno asocira na dalje `guranje pod tepih`, čiji krajnji ishod bi trebalo da bude zastarelost. To prebacivanje postupka u najniže tužilaštvo, svakako je višestruko kontroverzno. Naime, imajući u vidu neke nesporne okolnosti, kao što je činjenica da je reč o izvršenju više krivičnih dela od strane brojne, organizovane skupine, sa zajedničkim ciljem, na drzak način, uz upotrebu sile, još u formi organizovane logističke operacije, koja je podrazumevala i upotrebu teške građevinske mehanizacije, čini se da je neuporedivo logičnija nadležnost Tužilaštva za organizovani kriminal. Međutim, neko ko eventualno ima ideju da stvar odgura u zastarelost morao bi da računa s tim da realizacija te ideje nije baš jednostavna. Prosto, zastarelost krivičnog gonjenja u direktnoj je korelaciji sa težinom krivičnog dela zbog koga se postupak vodi, odnosno sa kaznom koja je za to delo zaprećena“. Naš sagovornik upozorava i na činjenicu da uz sve te silne „tajne“, tužilaštva odbijaju i da nam saopšte za koje krivično delo su „vodila“, odnosno vode postupak i da prebacivanje na nižu instancu sugeriše da su se opredelili za neka od lakših dela. Ali, u jednom trenutku svakako će se morati otvoreno razgovarati o čemu se zapravo radi, a nesporno je da su se u noći 24. na 25. april dogodile stvari koje predstavljaju osnove sumnje za izvršenje ne jednog, nego više krivičnih dela, od kojih su neka i veoma teška. Toliko da je za neka od njih zaprećena kazna od 10 ili više godina. Naravno, tako nešto ovog trenutka ne prolazi ni blizu svesti glavnih aktera te afere, jer očigledno i ne pomišljaju da bi se moglo dogoditi da jednom ne budu na vlasti ili da pravosuđe i policija ne budu pod njihovom kontrolom. Iako nam u pravilnim razmacima izlaze sa saopštenjem da smo „demokratska zemlja i da su institucije te koje vode postupak“, stiče se utisak da je Savamala jedina kojoj su dodelili tu „pravnu i demokratsku“ ulogu. Recimo, u trenutku dok su i ministar Nebojša Stefanović i zaštitnik građana Zoran Pašalić tvrdili da je „na nadležnima da odrade svoj posao“ i da ovo nije vreme da se oni umešaju, predsednik koji se čak četiri puta rukovao sa Trampom, bez ikakve je svesti o postojanju „nadležnih organa“, „tajnih podataka iz istrage“ ili „zabrani prejudiciranja krivice“, demonstrirao ništavnost svih tih kategorija. Za tek uhapšenog Zorana Marjanovića, osumnjičenog za ubistvo supruge, rekao je: „Da ste videli samo slike glave te nesrećne žene... Lobanja joj je bila probijena nekoliko puta. Takvi monstrumi zaslužuju najstrašniju kaznu.“ Ali, ako zanemarimo preterano pričljivog Vučića, pa i novoizabranog zaštitnika građana, bar do onog trenutka kada ne ispuni molbu Gordane Čomić i pročita Zakon o zaštitniku građana i utvrdi koje su mu ingerencije, i posvetimo se akterima iz MUP-a, videćemo svu silinu pravne države na delu. Ne samo da Stefanović vodi i vodiće resor bez čije saradnje bi bilo nemoguće sravniti Hercegovačku, već ga vodi uz podršku ljudi koji nemaju elementarni odnos prema profesionalizmu. Ni on ni njegovi saradnici „ne smeju da prejudiciraju istinu o Savamali”, ali i te kako smeju svaku drugu, posebno onu koju koriste u dnevnopolitičke svrhe. I to do te mere da je državna sekretarka MUP-a Biljana Popović Ivković, samo nekoliko sati nakon informacije sa društvenih mreža o tome da je pucano u Sašu Jankovića, izjavila za Studio B da se radi o vesti koju je sam plasirao i o njegovoj „manipulaciji“, „iživljavanju nad građanima i izazivanju netrpeljivosti“. Uz to nas nije obavestila koja služba MUP-a je tako brzo ustanovila sa čijeg naloga je krenula informacija, do kojih su sve operativnih podataka u vezi sa tom „manipulacijom“ stigli i kojem tužilaštvu je prosleđeno da ispita „izazivanje napetosti“ i širenje panike da „živimo u nebezbednoj državi“. A ponajmanje, kako je policija tako hitro reagovala u tako komplikovanoj stvari, a 17 meseci ne može da ustanovi ko je rušio centar prestonice uz pomoć teške mehanizacije i pod okriljem kamera. Ili se to možda već zna, samo spada u tajnu jer je to jedini zločin počinjen u vreme vlasti SNS-a za koji još uvek nisu smislili modus kako da ga pripišu opoziciji? Zbog toga i tolika tajnovitost, ali i zabrana odavanja bilo kakvih podataka, pa čak i onih na koje javnost ima zakonsko pravo, jer po broju zahteva u kojima su se novinari ili građani obraćali povereniku slučaj Savamala svakako spada u sam vrh. Podneto je 18 žalbi protiv Višeg i Osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, MUP-a, Republičkog geodetskog zavoda i grada Beograda, polovina postupaka je okončana, a druga polovina je još u toku. U dva slučaja su izrečene kazne u ukupnom iznosu od po 200.000 dinara, a nakon toga je poverenik u skladu sa zakonom zatražio od Vlade da ona, primenom prinude obezbedi izvršenje rešenja, ali Vlada to nije uradila. „Izuzetna `tajnovitost` u postupanju tužilaštava poprimala je, čak i za naše prilike, bizarne forme. Svoj doprinos tome dalo je i Republičko javno tužilaštvo. Kako drukčije, nego kao bizarno, okarakterisati to da je Republičko tužilaštvo na predlog Višeg podnelo Upravnom sudu tužbu radi poništaja poverenikovog rešenja kojim je naloženo da se učini javnom profesionalna biografija postupajućeg zamenika tužioca, s tezom da je takvim rešenjem poverenik povredio zakon i ugrozio javni interes“, kaže Šabić. Više nego bizarno, imajući u vidu da je tražena biografija, o čemu je NIN već pisao, bila javno izložena na sajtu Državnog veća tužilaca. Ali „nadležnim organima“ je i tada, baš kao i sada, bilo draže da tužakaju one koji se raspituju o slučaju Savamala, umesto one koji su je rušili.