Paljba po Kimovoj meri

Iran je minulog vikenda priredio malo iznenađenje, jedan signal koji je mnoge uznemirio i to ne bez razloga. Opet, prema navodima Foks njuza, testiranje rakete srednjeg dometa nije se ni desilo. Šta god bila istina, američki predsednik Tramp u svakom slučaju je osudio ovaj potez, a ovakav scenario mogao bi biti početak propasti sporazuma koji je nekako ipak uspeo da se sklopi pre dve godine. Ali to je bilo tada, sada je, po već ustaljenom običaju, Donald Tramp obznanio da dogovor koji je prethodna administracija donela nije dobar. Ovoga puta to je sporazum sa Iranom. Da ga treba menjati čulo se prilikom prvog nastupa američkog predsednika za govornicom UN. Iran je dakle „otpadnička država“ i „korumpirana diktatura“, koja podstiče nasilje. Tramp se iznenada setio i da je to zemlja koja podržava Bašara al Asada u Siriji, podstiče rat u Jemenu, izaziva haos, podriva mir i destabilizuje Bliski istok. Dojučerašnji američki uspeh na spoljnom planu, kojim se administracija Baraka Obame toliko ponosila, sada je loš posao ili kako je to sročio sadašnji američki predsednik „jedna od najgorih transakcija za SAD u koje je ikada ušla“. „Iskreno, nuklearni sporazum sa Iranom je sramotan za SAD. Verujete mi. Vreme je da nam se ceo svet pridruži u traženju od iranske vlade da okonča svoje težnje ka ubijanju i uništenju“, rekao je Tramp. Sporazum sa Teheranom je potpisan jula 2015, kada su ga, posle dugogodišnjih pregovora, konačno prihvatili SAD, Rusija, Kina, Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Dogovoreno je da se smanji program obogaćivanja uranijuma i da se dozvoli pristup međunarodnoj kontroli koja bi nadgledala sprovođenje dogovorenog. Istovremeno, bilo bi omogućeno korišćenje nuklearne energije u civilne svrhe, ali uz ograničenja koja bi sprečila eventualni razvoj nuklearnog oružja. Zauzvrat, međunarodne sankcije su polako počele da se ukidaju, tako su iranske vlasti dobile i pristup novcu (sto milijardi dolara) koji je bio zamrznut, očekivalo se skidanje embarga na izvoz nafte, a pre svega očekivalo se da to bude prvi korak na putu do stabilizacije odnosa u regionu. „U igri je mnogo više. Ova odluka može da otvori novo poglavlje u međunarodnim odnosima i pokaže da uz pomoć diplomatije i saradnje mogu da se prevaziđu napetosti“, rekla je tada Federika Mogerini, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku. Mnogo je nada polagano u taj sporazum, pa i da bi možda mogao da pomogne u borbi protiv Islamske države, tada na vrhuncu moći. Iako uz ograde i oprez, stizale su pohvale i očekivalo se olakšanje. Ali ne baš svuda. Izrael ga je dočekao sa negodovanjem i u strahu. Iz Tel Aviva je stiglo upozorenje da je napravljena „istorijska greška“, premijer Benjamin Netanijahu izjavio je tada i da je ovim potezom „ugrožen sam opstanak Izraela“. Jer za Izrael svi neprijatelji, od Hamasa i Hezbolaha do Sirije, biće pretnja sve dok imaju saveznika u Iranu, najjačem izraelskom neprijatelju. Omogućiti takvom Teheranu olakšice i pristup međunarodnoj sceni znači jačanje tih snaga i prilično neizvesnu budućnost za izraelske pozicije. Netanijahu se sada sastao sa Trampom, podržao njegove ideje o prekidu sporazuma i ponovio ono što govori već dugo - da je iranska pretnja mnogo veća i opasnija nego što je svet vidi. Svojevremeno je, još u vreme administracije DŽordža Buša, pokušao da to objasni ovako: „Ovo je 1938, a Iran je Nemačka“. Od tada se nije mnogo promenilo u stavovima, ali je bilo promena u Beloj kući. Tramp te argumente očigledno daleko bolje razume. Nije isključeno ni da zatraži od Kongresa da preispita navode da se Iran ne pridržava dogovora i tako sporazum stavi van snage. Ali izgleda da to neće biti baš jednostavno. Reks Tilerson, američki državni sekretar, uz svu dobru volju da nađe propuste koji bi to omogućili na kraju je ipak morao da izjavi da je Iran „tehnički usaglašen“, što bi se u nekim drugim okolnostima dalo shvatiti kao da ispunjava dogovorene uslove, ali ne i u ovim. Zamerku sporazumu Tilerson je našao u tome što ima ograničen rok trajanja, rokovi su dogovoreni završno sa 2030. godinom. Do tada je ipak moguće mnogo toga uraditi, prema sporazumu Iran bi trebalo da zatvori mnoge centrifuge, dva reaktora prebaci za upotrebu samo u mirnodopske svrhe, preda 97 odsto svog fisionog materijala, smanji program obogaćivanja uranijuma i sve što bi pokazalo da nema nameru da pravi atomsku bombu. Istina, posle deset godina Iranu se dozvoljava da poveća broj operativnih centrifuga, posle 15 i zalihe obogaćenog uranijuma, ali to je ono što je moglo da se dogovori. Kako je to definisala nemačka kancelarka Angela Merkel - bolje je imati takav sporazum nego nikakav. Berlin ostaje pri stavu drugih potpisnika da je u interesu svih da se ono što je postignuto ne ugrožava i da se sporazum ne poništava. Strahuje se i da bi poništavanje bilo ohrabrujuće i za Severnu Koreju. Novi vetar iz Vašingtona nije ostao bez iranskog odgovora. Kako je Vašington počeo da menja kurs, tako je i Teheran uzvratio - odmah je povećan budžet za odbranu i ispaljena raketa i, naravno, Hasan Rohani, iranski predsednik, poručio je da i Iran može da raskine sporazum, i da je sasvim spreman na to. I ne treba sumnjati u tu spremnost. Od Donalda Trampa se zasada čulo da je „doneo odluku“, kako je rekao, ali ona još nije saopštena. Ono što je do sada rekao radovalo je samo Tel Aviv, odatle je stigao i jedini aplauz prilikom govora u UN kojim je otvorio temu sporazuma i najavio da ga treba preispitati. Osim Vašingtona, drugi potpisnici nisu raspoloženi za nove tenzije i to usred pretnji koje stižu iz Severne Koreje. Kako je izjavila Federika Mogerini: „Već imamo jednu potencijalnu krizu. Definitivno nam nije potrebna druga“. Svakako nije potrebna, ali je na pomolu.