Žiri na ledu

Šta mislite o književnim priznanjima? „Mislim da su sasvim pouzdan pokazatelj zasluge, ako pobedim. Ukoliko izgubim, one su krajnje i neizmerno netačan ustupak našoj takmičarskoj, materijalističkoj kulturi“, našalio se američki pisac DŽordž Sonders u ranijem razgovoru za NIN. NJegov prvi roman, posle zapaženih zbirki pripovedaka, upravo se našao u najužem izboru za Bukerovu nagradu. Lincoln in the Bardo počinje 22. februara 1862: dva dana posle smrti, dečak Vili Linkoln biva položen u grobnicu od mermera. Slomljen bolom, njegov otac Abraham, pod okriljem noći, odlazi na groblje. Vili je tu zatočen među duhovima, između sveta mrtvih i živih. DŽordž Sonders (Teksas, 1958) organizuje knjigu o bolu i patnji kroz niz kratkih poglavlja s horom glasova iz limba. Kad smo već kod šaptanja, ima li nekakve dojave... Kladionice najviše šansi daju baš Sondersu. Smatraju da će 17. oktobra da pokupi lovorike, uz 50.000 funti. Sledeća na kladioničarskoj listi je Fiona Mozli (Jork, 1988) s delom Elmet, koje izdavač najavljuje kao lirski komentar o savremenom britanskom društvu i neizvesnom mestu porodice u njemu; storija koja istražuje koliko duboka može da bude veza između oca i deteta. U očima svoga oca, koji s vremena na vreme nestane, primetan je sve veći bes. U kući vlada mir, ali ljudi oko njih, pohlepni i budni, krenuli su da kruže iznad čestara nalik lešinarima. LJutnja postaja sve veća. U člancima o prozi Elmet pominju se i Kormak Makarti i kaubojci. Kratke rečenice, s malo zareza. Naravno, ništa zabavnije od pohvala izrezanih iz štampe: „Pastorala, politički ekspoze, prijatna porodična saga i horor storija, čita se poput klasičnih priča za decu, postajući usput gangsterski film: Ivica i Marica susreću Kuma!“ Istu kvotu deli i Mosin Hamid (Pakistan, 1971). Radnja romana Exit West smeštena je u grad prepun izbeglica. Said i Nadija se zaljubljuju, pokušavajući da ne čuju sve bliži zvuk bombi svake noći, radio s objavama novih zakona, uvođenje policijskog časa i javnih pogubljenja. Problem postaje suviše velik da bi se ignorisao. Počinju da se šire glasine o neobičnim crnim vratima na tajnim mestima širom grada. Ona vode do San Franciska, Londona, Grčke. Moraće da ih otkriju i da se pridruže ljudima u bekstvu iz ruševina, ne bi li pronašli svoje mesto u svetu. Na zvaničnom sajtu Bukerove nagrade, upitali su Hamida, pisca četiri romana, kako izgleda naći se u konkurenciji za tako veliko priznanje. Opisuje kako je fin poziv na svojevrsnu avanturu od više nedelja. Osećaj poredi s onih nekoliko dana pre rođendana, kada ste dete. Međutim, ko ne bi na prvu loptu pomislio da je najnovije delo Pola Ostera (NJu DŽerzi, 1947) pod naslovom 4 3 2 1 – sigurica... Ivana Đurić Paunović, koja prevodi knjigu, kaže za NIN da je Oster napisao ogroman roman, od preko 800 strana. „Na malo drugačiji način od poslednjeg književnog eksperimenta, NJujorške trilogije, posle dugo vremena, bavi se vrstom narativne igre koja podrazumeva alternativne tokove jedne iste (životne) priče, tačnije, četiri takva toka.“ Primećuje da je proza tipično osterovska po izboru protagoniste i njegovog porekla, smeštena u dekade o kojima najviše voli da piše, šezdesete i sedamdesete godine dvadesetog veka. Turbulentne i formativne, ne samo za junaka, već i za sadašnje američko društvo. „Odlikuje se dugim rečenicama, logoreičnošću koja kao da ima veze sa sumnjom u predstavljačku moć jezika, ali i detaljnom, celovitom slikom kulture i ekonomije koja je oblikovala čitav zapadni svet.“ Do ovog pasusa neko se sigurno već zapitao: Čekajte, koliko je Amerikanaca u najužem izboru za najvažnije britansko priznanje?! Ukoliko ste nekada sedeli u kladionici, sigurno ste imali priliku da posmatrate čoveka s namerom da predvidi rezultate hokejaških liga u najdaljim zemljama sveta. I osetili jezu; videli na koži šta znači pojam daleko... Američki književnici bili su otprilike toliko udaljeni od „Bukera“, osnovanog 1969, sve do kraja 2013. godine. Tada je saopšteno da će i oni, pored Britanaca i autora iz zemalja Komonvelta, ulaziti u konkurenciju. Nedeljnik Tajm štampao je tih dana članak Radike DŽons s naslovom Loša vest za glavnu britansku književnu nagradu. Polemike još uvek traju, pogotovo što spisku nije kraj. Emili Fridland (Minesota, 1979) treći je finalista iz Sjedinjenih Američkih Država. Četrnaestogodišnja Linda, junakinja romana History of Wolves, živi kraj jezera, na srednjem zapadu Amerike. Ona i roditelju jedini su preostali članovi nestale komune. Autsajderka u školi, odrastala je izolovano i geografski i na svaki drugi način. Jednog dana primetila je novu porodicu u kabini na suprotnoj strani obale. Upoznajući se s njima, približavajući im se, konačno je počela da stiče osećaj pripadnosti; postepeno je izlazila iz izolacije. No, među novim ljudima, otkrila je tajne koje nije mogla da razume. Nada da će kao bebisiterka tek pristiglog dečaka konačno uspeti da vodi normalan život obične porodice, brzo je izgubljena. Nove komšije otkrile su svoj skriveni život. „Tinejdžerka se bori da odraste u svetu verskih fanatika i učitelja-predatora“, napisao je Gardijan u podnaslovu kritike dela Emili Fridland. Mosin Hamid bio je u užem izboru i 2007, a Ali Smit (Škotska, 1962), četvrti je put u finalu. Knjiga Autumn prvi je deo ciklusa romana nazvanih po godišnjim dobima i prvi postbregzitovski roman. Napisan nakon referenduma o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, slika jesen 2016, sa stogodišnjim junakom, i junakinjom rođenom 1984. Postavlja pitanja: ko smo i od čega smo napravljeni, hrabro ulazeći u najaktuelnija pitanja. Kažu: mešavina šekspirovske igre, melanholije svojstvene Kitsu, energije pop-arta iz šezdesetih; vekovi posmatraju kako krojimo „istoriju“. U prikazu, napisanom za Fajnenšel tajms, Aleks Preston primećuje da se u toj prozi ne događa mnogo toga. Seća se autorkinog prethodnog dela, čiji lik kaže da je zaplet mesto gde je pokopan pokojnik. „Ili, kako navodi junak u romanu Autumn: `Ovo nije fikcija... Ovo je pošta`.“ Objašnjava da je reč o romanu ideja, da zaplet nije razlog zbog koga okrećemo strane. Pre će biti da je to način na koji nas Ali Smit uvlači u tragični svet Polin Boti, umetnice iz šezdesetih. Već postoji čitav niz pitanja postavljenih članovima žirija koji ne čine isključivo kritičari, već i pisci, slikari, umetnici. Prošle godine, među njima je bila i glumica Olivija Vilijams, zvezda filma Romana Polanskog Pisac iz senke. Laureat je prvi put bio američki pisac, Pol Biti. Otuda zanimanje da li će „Buker“ dva puta zaredom putovati preko okeana. Hoće li biti „amerikanizovan“? Takođe, gde su, iz jakog šireg izbora, nestali Zejdi Smit, Arundati Roj i Kolson Vajthed, dok su se u najužem krugu našle dve prve knjige, plus debitantski roman već poznatog pripovedača Sondersa. Žiri o svakoj knjizi može da sudi isključivo u okvirima njenih korica. Nemoguće je porediti junake ili fabule dela, koja, pojednostavljeno rečeno, govore o predsedniku i duhovima na groblju; tinejdžerki s tragedijom iz prošlosti. Šire epsku priču o familiji emigranata ili pripovedaju bajku o porodici u krizi. Mešaju izbegličku krizu s magijskim realizmom ili opisuju društvo posle bregzita. Hajde, bolje da se kladimo na hokej.