Pijani pasulj sa jabukama

Dođe i Mala Gospojina, tačnije jesenja ravnodnevnica. Sunce sve niže leti i strovali se, tu iza suvoplaninskog Rakoša i to već u pet po podne. Dok plivam, žuto lišće pada po mokranskom vrelu, ali neće mi smetati ni snežne pahuljice kada za njih dođe vreme. Znam da se Bilja ježi od ovih reči. Iznad moje glave kruži soko, a onda se strmoglavi kao Ikar i tresne o livadu kao Ahil pogođen Parisovom strelom. Ali, gle, soko se brzo u nebo digne sa zmijom u kandžama, a ona se uvija, uvija u samrtnim mukama... A kad već pominjem Ahila, čujem da je Putin u maratonskom intervjuu sa Oliverom Stounom, u jednoj nevezanoj rečenici pomenuo da je Odisej, u potrazi za Zlatnim runom, stigao Crnim morem čak do Sočija!? Ah, kako bih zbog te rečenice poljubio baćušku Vladimira u čelo! Čuj, Odisej u Sočiju! To, i te kako, podupire moju teoriju da je Troja bila na Dunavu. Ispada da su, po padu Troje, jedni stigli do Francuske i osnovali Pariz, drugi do ušća Temze i osnovali Troju, pardon, London, treći su sa Enejom osnovali Rim, četvrti su, evo, iz delte Dunava gde je bila velika trojanska luka zapucali, sa Zlatnim runom, preko Crnog mora za Soči. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve ovo dodaje: „Ko zna šta još Putin zna o Trojanskom ratu! I ne znam zašto ne dozvoli ruskim akademicima da podrže tvoju tezu da je Troja bila na Dunavu. To je znao i Jon Ilijesku, šef rumunske države, ali ni on nije smeo da sa tim izađe javno. A zna se da je Ahilov grob u delti Dunava, na ostrvcetu Belo. To dalje znači da je Odisej proneo Ahilovo mrtvo telo kroz Đerdapsku klisuru, gde karpatski vetrovi urlaju i jauču toliko da je Odisej, kao što znaš, morao da stavlja vosak u uši da ne poludi! I čim je izašao iz Đerdapa i sahranio Ahila na pomenutom ostrvcetu u dunavskoj delti, pojurio je za Trojancima, koji su sa Zlatnim runom bežali Crnim morem ka Sočiju!“ Kod Dragičke u dvorištu kuvam pasulj u kotliću. Pasulju dodajemo i tikvešku tamjaniku, a srezali smo, uz paradajz, i jednu jabuku. Pritom, majke mi, nismo pili nikakvu rakiju. Naravno da smo u pasulj sasuli i leskovačku ljutu papriku i videvši njenu divnu cinober boju predložim Dragički da je stavi na platno jednog jesenjeg pejzaža. Jer, možda se cinober boja i pravila od leskovačke paprike, te onda nije čudo da je u renesansu stigla sa fresaka kosovskih manastira. Ali, nije to sve! Kroz Belu Palanku pronela se vest da je oskrnavljen spomenik Rajku Mitiću ispred gradskog stadiona. A pokazalo se da su nesrećnog Rajka premazali debelim slojem gipsa i lepka za zidne pločice da bi napravili kalup za neki novi Mitićev spomenik, valjda, na beogradskoj Marakani. Bajdvej, belopalanački gradonačelnik napravio je mnogo žešći „faul“. On je, onomad, ugasio FK Jedinstvo samo zato što je u upravi kluba sedela opozicija, a za koju godinu klub bi slavio sto godina postojanja. Ali, gradonačelnik je, kao dečak, došao iz Kumanova i njemu ništa ne znači Bela Palanka, osim za ostvarenje nekih ličnih interesa, uz zaklanjanje iza Aleka. Ovaj se, pak, hvali da će mu Tramp doći u goste. A šta ako i dođe?! Ta poseta biće iskorišćena samo da Trampov sin dobije građevinsku dozvolu za gradnju hotela na ruševina Generalštaba u NATO bombardovanju. Tu me moja Crna savetuje: „Mani se gradonačelnika Miljka, Rajka Mitića i Trampa! Znaš li da se trojanska sekira, nađena u delti Dunava, zove cepter! A to je, složićeš se, srpska reč. Jer, sekirom se u miru cepaju drva, a u ratu se koristi i za neke druge stvari!“