100 DANA VLADE

Baš zanimljivo – nakon početka mandata vlade formalne premijerke Ane Brnabić, obeleženog predajom ruskom ambasadoru transkripta intervjua datog američkoj agenciji, kraj stodnevnog „test“ perioda aktuelnog kabineta obeležava zaoštravanje odnosa sa Evropskom unijom i stizanje davno obećanih ruskih „migova“ (u delovima) pride. Teško da bi, međutim, iko iole upućeniji iz toga mogao izvući zaključak o mogućoj promeni zvaničnog proevropskog kursa: silno hvaljena međunarodna politika suštinskog srpskog vladara Aleksandra Vučića, naročito u periodima uoči izbora, uvek je bila obeležena ispunjavanjem evropskih zadataka praćenim izlivima antievropske retorike. Sada je na redu posao koji se smatra najtežim – postizanje „obavezujućeg sporazuma sa Prištinom“ – a takav krupni zalogaj, jasno je, ne može proteći bez pratećeg „suprotstavljanja zapadnim pritiscima“. O disciplinovanju preostalog „neposlušnog“ dela domaće javnosti da ne govorimo. Postoje i neke razlike vezane za dva momenta s početka teksta: u prvom slučaju, moglo se govoriti o ličnoj brljotini neiskusne političarke, od koje je deo javnosti očekivao pozitivne pomake, makar u domenu javne komunikacije i odnosa prema ljudima koji nisu deo naprednjačkog univerzuma. Tri meseca kasnije, jasno je da formalna premijerka nije ni imala ambicije da pokuša da ublaži antagonizaciju društva, već se sasvim dobro oseća u ulozi osobe zadužene za sprovođenje naloga svog, kako je sama rekla, „mentora“ – pa šta košta, Srbija će platiti. Možda je neko zaboravio - nakon što je američka agencija Blumberg intervju s njom reklamirala naslovom „Ako bude primorana, Srbija će birati EU, a ne Rusiju“, usledio je mali zaplet iz koga je ne samo Ana Brnabić, već i cela zemlja koju predstavlja, izašla prilično ponižena. Nakon pomirljive prve izjave - da je „izbor između EU i Rusije suvereno pravo Srbije, ali Rusija želi da Beograd ne bude pred tim izborom“ - Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova, ponovo se oglasila i obavestila nas da je Ana Brnabić ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu pokazala transkript intervjua iz koga se vidi da je agencija pogrešno interpretirala njene reči. I još je pokazala fotografiju susreta u kome se, van svih diplomatskih protokola, premijerka jedne zemlje pravdala ambasadoru druge zemlje – iako se, pre toga, nije obratila Blumbergu da traži ispravku informacije. Sam Vučić se tada spretno ogradio od poteza lišenog svakog dostojanstva, rekavši da o celom slučaju ništa ne zna i da ga ne interesuje šta se desilo, jer on zna stavove i namere svoje izabranice za formalno najjaču funkciju u zemlji. Ako je tada, na samom početku mandata, i delovala malo nesigurno, formalna premijerka je vrlo brzo savladala ulogu: u ponedeljak nas je obavestila da će, tokom posete Briselu 10. i 11. oktobra, lično odneti pismo u kome se postavlja niz pitanja u vezi sa stavom Evropske komisije da se slučajevi Katalonije i Kosova ne mogu porediti. Iako je, predlažući je za funkciju premijera nakon „konsultacija“ sa parlamentarnim strankama koje je nisu predložile, Vučić rekao da će Ana Brnabić biti zadužena, prvenstveno, za ekonomske poslove, dok će oni politički pripasti Ivici Dačiću, prvom potpredsedniku Vlade i ministru spoljnih poslova, formalna premijerka je pokazala da je spremna da prihvati i ozbiljne političke zadatke: „Prvo pitanje je da li međunarodno pravo važi za sve. Ako Evropska komisija i članice Evropske unije koje su priznale nezavisnost Kosova kažu da za Srbiju ne važe ista pravila i ne važi isti zakon, neka nam tako kažu. Ili, neka nam kažu da su tada kada su priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova u stvari pogrešili, i da se za to izvine građanima Srbije i Republici Srbiji“, rekla je Ana Brnabić. Nekoliko analitičara odmah je ocenilo da je taj oštar nastup prvenstveno namenjen ušima domaće publike - baš onako kako smo navikli i od daleko iskusnijih političara, a naročito onog koji je već pola decenije veći i važniji od svih. Zato je, i u razgovoru vođenom pre najave „sitne knjige za Brisel“, sociolog Jovo Bakić najpre imao potrebu da postavi pitanje koliko, u aktuelnim uslovima, uopšte ima smisla tradicionalna analiza dostignuća Vlade u prvih sto dana mandata. „Ovde imamo pet godina Vlade, pet katastrofalnih godina. Tokom ovih sto dana se u toj katastrofi ništa nije promenilo“, kaže Bakić. I zaista – teško je govoriti o nekim krupnim suštinskim promenama u načinu vođenja zemlje u prethodnih pet godina, iako je formalnih promena bilo daleko više nego što je u normalnoj demokratskoj zemlji uobičajeno. Neprekidno tretirani smenom izbornih kampanja i prevremenih izbora, verovatno da teško možemo da, „iz glave“, rekonstruišemo onaj niz izbora i rekonstrukcija vlada od proleća 2012, kada je, odlukom Borisa Tadića da uz redovne parlamentarne izazove i prevremene predsedničke izbore, Srbija dobila naprednjačku vlast začinjenu socijalistima i sitnim ukrasima, pride. Da se, ipak, ne zaboravi: šampionski rezultat u vidu promene pet vlada za pet godina postignut je tako što je prva „postdosovska“, Dačićeva vlada, rekonstruisana već 2013, kada su, između ostalog, „šut kartu“ dobili Mlađan Dinkić i njegovi Ujedinjeni regioni Srbije. Već sledeće, 2014, tadašnji prvi potpredsednik Vlade za koga je smišljena jednokratna skraćenica PPV, isposlovao je vanredne izbore na kojima je postao premijer. I ta vlada je pretrpela izmene (sećate li se Lazara Krstića?), ali su one ipak bile sitnije od onih u prvoj rekonstrukciji, obeleženoj izbacivanjem politički žilavog Dinkića, pa je o njoj teško govoriti kao o novoj vladi. Bez izbora Vučić je izdržao čak do prošlog proleća kad je, takođe na vanrednoj proveri, preuzeo drugi premijerski mandat, da bi se, ni pola godine kasnije, predomislio i odlučio da se, ovog proleća, preseli na predsedničku funkciju. Mesto premijera tako je pripalo dotadašnjoj ministarki za državnu upravu i lokalnu samoupravu, odranije poznatoj po podršci Vučićevom kumu u aferi „vetroparkovi“. I ona ga je odmah opravdala, jer teško da će iko uspeti da nadmaši način kojim se nekadašnja potpredsednica Upravnog odbora NALED-a preporučila za ustavno najjaču funkciju u zemlji: „Ja nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 odsto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 odsto podrške direktno od građana“, rekla je Ana Brnabić. I upravo zato, slažu se analitičari sa kojima smo razgovarali, ona i jeste idealno rešenje za važnu funkciju u Vučićevoj Srbiji – bez političke podrške, iskustva i znanja, potpuno je lišena svake mogućnosti da, u bilo kom vidu, postane konkurencija Broju Jedan. „Ana Brnabić, za koju se, po sebi, čak može reći da je stručna u oblasti elektronske uprave, jer je kao ministarka uradila dobar posao, zapravo je samo prvi sluga, odnosno prva sluškinja gospodara. NJena stručnost ostaje u senci poslušnosti“, kaže Bakić. Odatle i nastavak trenda pogoršanja stanja u javnoj sferi, koji uočava Bakić. „Gospodar je izvor potpunog upropašćavanja sfere javnosti, sluge su s tim povezane samo posredno“, kaže sagovornik NIN-a i podseća na „slučaj Vulin“. Jeste da je reč o svežem skandalu, ali je u poplavi neverovatnih vesti neophodno podsetiti na njegovu suštinu – reč je o objavljivanju nalaza Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK koji ukazuju na sumnjiv način kupovine stana ministra Aleksandra Vulina i propuste institucija da ceo slučaj istraže, zbog čega je Vulinova stranka objavila niz saopštenja prepunih uvreda na račun glavnog urednika KRIK-a („narkoman“, „mrzi državu“). Umesto insistiranja na utvrđivanju činjenica, formalna premijerka je izrazila razumevanje za „emotivnu reakciju“ Vulinove stranke i ceo skandal sa ministrom u glavnoj ulozi svela na „sukob jedne stranke i jednog portala“. Naknadno je, potom, upitana o spekulacijama o mogućoj smeni Vulina zbog otkrivene afere, još jednom potvrdila da nema prostora za ocene o njenom nesnalaženju, jer je već podužem spisku vučićevski arogantnih nastupa prepunih zamena teza, dodala i izjavu: „Pritisak medija ili bilo koji drugi pritisak svakako neće ubrzati ni nečiju smenu ni nečije angažovanje“. Nastavak tretiranja svih koji imaju kritičku primedbu na vlast kao neprijatelja države praćenog intenzivnim klevetanjem preko javnih glasila, za Bakića je „skandalozan i kriminalan“, ali ga ne iznenađuje. „Ana Brnabić to ne može da promeni, sve i da hoće, a, s obzirom na to kako je govorila, ispada i da neće. A ne može da promeni jer su sredstva masovnog opštenja u neposrednoj vlasti gospodara koji neprekidno prati šta ko o njemu govori. Iz njegove lične opsednutosti medijima proizlazi njihova kontrola“, kaže naš sagovornik. Jeste da je formalna premijerka, naročito nakon načina na koji je doprinela „regulisanju“ štrajka radnika Fijata (od tvrdnji da „iza štrajka postoji politički interes i ozbiljno loša namera“ do sporazuma u kome se radnici na tri godine odriču prava na štrajk) bila u fokusu javnosti, ali nije baš da nije bilo i drugih istaknutih likova i poteza članova aktuelne vlade. Svačeg smo se nagledali: od brutalnog načina na koji je ministar prosvete zgazio protest roditelja dece isprovociran smenom omiljenog direktora zemunske škole, preko dramatičnog povlačenja svih članova ambasade u Skoplju i smirivanja strasti nakon telefonskog razgovora srpskog predsednika – a ne premijera – sa makedonskim premijerom, do predloga izmena Zakona o BIA koji je Skupština usvojila po hitnom postupku - možda da bi se stvorili uslovi za praćenje Dragana Kojića Kebe i ocenu da njegova nova pesma „nije pogodna za nacionalni interes“?! Članovi Saveta za borbu protiv korupcije razmišljali su, tvrdilo se, o kolektivnoj ostavci zbog odluke Vlade da imenuje dva nova člana tog tela bez ikakvih konsultacija – suprotno dosadašnjoj praksi da Savet uputi Vladi spisak kandidata sa koga ona odabere one koje smatra najboljim (da li je, u takvoj situaciji, potrebno dodati da novi članovi Saveta u biografijama nemaju ničeg što bi moglo predstavljati preporuku?!). Prema navodima nekih medija, jednako nezadovoljstvo vlada i u Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje u kome je, odlukom Vlade, za direktora postavljen nezaboravni, ali ipak neosuđeni nekadašnji čelnik te ustanove i julovski ministar zdravlja Milovan Bojić... Ipak, jedino po čemu će aktuelna vlada ostati upisana u istoriju, prema mišljenju Bakića, jeste činjenica da je reč o prvoj vladi koju je vodila žena, „plus tome pripadnica seksualne manjine“. Sve drugo, uveren je on, biće zaboravljeno – osim ako se, što ne bi trebalo isključiti, ne desi „neka nova idiotarija većeg opsega“. Ali teško da to može biti neki od „sukoba“ poput onih koji trenutno „tresu“ Vladu – u kojima je nekako uvek Zorana Mihajlović: Aleksandar Vulin traži njeno izbacivanje iz Vlade, Zoran Đorđević je stopirao Zakon o rodnoj ravnopravnosti na kome je radila, a ista ministarka istakla se i primedbom da je čuveni transkript intervjua Blumbergu trebalo da vide članovi Vlade, a ne strani ambasador. Za Bakića je sve to samo zabava za tabloide, od koje ni najmanje ne zavisi sudbina Vlade: prema njegovoj prognozi, zajedno sa beogradskim, biće raspisani i parlamentarni izbori, što znači da će Vlada trajati do decembra ili marta. Odluku će, kao i do sada, doneti Vučić. A on ume da bude nepredvidljiv.