Odlaganje reformi obesmisliće stezanje kaiša

Iako će Srbija ovu godinu završiti suficitom od oko 20 milijardi dinara, ako bi se iz budžeta izbacili privremeni prihodi, teško ostvarivi u budućnosti, u državnoj kasi bi ostao deficit od 0,5 do jedan odsto BDP-a, pokazuje analiza Fiskalnog saveta o fiskalnim kretanjima u 2017. i preporukama za 2018. Toliki minus i bio je cilj trogodišnje fiskalne konsolidacije, pa je njegovo postizanje, za Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, znak da konsolidaciju treba okončati. U budžetu za narednu godinu, osim toga, biće dovoljno novca i za povećanje plata i penzija, ne više od pet odsto, ali i za značajno povećanje javnih investicija i neznatno smanjenje poreza i doprinosa na rad, kaže Petrović za NIN. Ako tvrdite da bi konsolidaciju trebalo završiti, da li to znači da bi penzije i plate u javnom sektoru trebalo vratiti na nivo iz 2014? Da, verovatno postepeno. Smanjenje plata i penzija je bio neophodan deo konsolidacije, jer su one bile iznad ekonomskih mogućnosti zemlje. Sada se situacija promenila i početkom 2018. rashodi za njih biće u skladu sa mogućnostima, te bi od naredne godine plate i penzije mogle da rastu u skladu sa privrednim rastom. Penzije tako da se sve ili barem polovina oduzetih (iznatprosečnih) penzija vrati, dok u slučaju plata postoji prostor da se nadoknadi polovina umanjenja. Zbog krize javnih finansija donet je Zakon o privremenoj isplati koji implicira da se penzijsko pravo privremeno suspenduje, odnosno da se isplaćuju manje penzije zbog krize budžeta. Time je ovu meru država pravdala i Ustavni sud je doneo odluku da ona nije protivustavna. Na kraju 2017. razlog za smanjenu isplatu se gubi, jer više nema fiskalne krize i od naredne godine država, ako nešto ne pokvari u budžetu, prelazi u stanje koje dozvoljava ukidanje te privremene mere. Osim ovog, prestaju i ekonomski razlozi za isplatu manjih penzija, jer u budžetu će biti prostora da se one postepeno vrate na pređašnji nivo. Ako u budžetu ima prostora za to, zašto ste onda analizirali i mogućnost da se penzije povećavaju linearno svima, ali i predložili kao najbolju opciju da se polovina mase namenjene povećanju penzija iskoristi za povišicu svima, a druga polovina za delimično vraćanje onima sa primanjima većim od 25.000 dinara? Suština je da ni penzije, a ni plate u javnom sektoru ne smeju naredne godine rasti više od nominalnog rasta BDP-a, koji procenjujemo na pet odsto. Tačno je da smo razmatrali i povećanje svih penzija za pet odsto, ali ne mislimo da je to opravdano, ni ekonomski, a ni pravno. Drugi naš predlog jeste vraćanje penzija na nivo iz 2014, ali u toj varijanti, u budžetu za 2018. ne bi ostalo novca za bilo kakvo povećanje penzija koje su ispod 25.000 dinara. Dakle, vraćanje penzija onima kojima su one smanjene pre tri godine „pojelo“ bi celokupan iznos koji se u budžetu otvara za povećanje penzija. Zato smo sugerisali i to međurešenje, koje Vladi i parlamentu daje mogućnost da polovinu novca koji se nameni za povećanje penzija utroše na povišicu svima, a drugu polovinu da iskoriste da bi delimično vratili onima kojima su prethodno uzeli. Tako bi mogli naredne dve godine da iskoriste da te smanjene penzije vrate. Ni plate, po vama, ne smeju da rastu više od pet odsto. Sa druge strane, i predsednik države, ali i pojedini ministri uveliko najavljuju duplo veće povišice. Fond plata zavisi od visine prosečne plate i broja zaposlenih. Ako i naredne godine ostane na snazi zabrana zapošljavanja, onda će se zbog odlaska u penziju smanjiti broj zaposlenih i tada bi povećanje plata od 10 odsto značilo da bi se ukupna suma povećala za oko osam odsto. Ali svejedno, ne verujem da će povećanje biti toliko. Protivim se tome svakako, jer bi toliko povećanje uticalo na rast deficita, možda ne u narednoj godini, ali sledećih svakako. Još važnije je što bi se time jaz između zarada u državi i privatnom sektoru povećavao. Analize pokazuju da taj jaz postoji i ako plate u privatnom sektoru rastu 4,5 do pet odsto, zašto bi u državi rasle 10 procenata? Iako vlast priča o preduzetništvu, mladi ljudi hrliće u javni sektor ako im je tamo sigurnije radno mesto i veća plata. Zato smo za povećanje plata od pet odsto linearno, ili da eventualno povišica u obrazovanju i zdravstvu bude nešto veća, a ostalima nešto manja. Činjenica je da lekari i medicinske sestre odlaze iz zemlje i da se sistem ne bi urušio možda je njima potrebno dati veću povišicu. Ali, problem sa platama je i zato što nema analiza o razlikama u zaradama i zašto su nekima plate manje, a drugima veće. Primera radi, policija bi sa povećanjem od 10 odsto imala veće plate nego 2014, dok bi administracija imala za 16 odsto manje, jer njima od početka konsolidacije plate ni jednom nisu povećane. I nije to samo po sebi problem, ali dajte bar da vidimo analize koje dokazuju zašto se država odlučila za takvu opciju. Protivite se i nastavku zabrane zapošljavanja. Zabrana zapošljavanja, koja je na snazi tri godine, već uzima danak, jer penzionisanjem ljudi neki delovi uprave i javnog sektora ostaju bez potrebnih kadrova. Pritom, za to vreme nije sprovedena reforma, da bi se znalo koliko ljudi je potrebno u kom delu javnog sektora, gde je potrebno zapošljavati, a gde otpuštati. Ako bi se ona nastavila i u 2018, to bi samo dodatno negativno uticalo na kvalitet javnog sektora i državne uprave. Zašto je opasno da plate i penzije rastu iznad nivoa rasta BDP-a? Predsednik Vučić je najavljujući pozamašne povišice tvrdio da će tako podstaći potrošnju, a onda i privredni rast. Rashod za plate i penzije mora da proistekne iz vrednosti koju stvorimo. Ako sistematski izdvajamo više od toga, deo te stvorene vrednosti odlazi u potrošnju koja neće stimulisati privredni rast, nego će uticati na povećanje spoljnotrgovinskog deficita i inflacije. Ekonomske analize, međunarodno i naše iskustvo, pokazuju da se povećanjem plata i penzija, odnosno potrošnje, ne podstiče privredni rast ili je taj uticaj veoma mali. Pritom, Srbija ima strukturni defekt, jer investira tek 18 odsto, a u potrošnju ode 75 odsto BDP-a. U drugim, uporedivim zemljama udeo investicija je 22, a potrošnje 58 odsto. Dakle, povećanje tekućih rashoda za plate i penzije samo bi povećalo učešće potrošnje u BDP-u, a upravo je to jedan od glavnih razloga zbog čega Srbija po privrednom rastu sistematski zaostaje za regionom. Kažete da povoljnu fiskalnu situaciju ne prate reforme državnih preduzeća, ali i javnog sektora, iako je i to bio plan fiskalne konsolidacije. Ako su teret te krize budžeta podneli samo penzioneri i zaposleni, da li je onda cela konsolidacija obesmišljena? Činjenica je da je konsolidacijom ugašen požar, otvoren je i fiskalni prostor za neke veće izdatke u narednim godinama. Naposletku, smanjen je i javni dug, što ne samo da smanjuje rashode za kamate, nego i doprinosi boljem kreditnom rejtingu zemlje, jer smanjuje rizik. Ali tačno je da su reforme izostale i nerešeno restrukturiranje državnih preduzeća i nezavršena privatizacija uvek predstavljaju rizik da se deficit poveća u narednim godinama, što bi onda obesmislilo konsolidaciju. Državna preduzeća moraju prestati da budu stvarni ili potencijalni trošak za budžet države. Uspešna privatizacija i restrukturiranje trebalo bi da ova preduzeća pretvore u generator privrednog rasta, a ne da budu omča oko vrata privrede. Ako Petrohemija radi dobro zbog niske cene gasa, to treba iskoristiti da se privatizuje, a isto je i sa RTB Bor. Jer, kada se trenutno povoljna situacija promeni, ona će opet postati problem za javne finansije. Iako se već četiri godine ozbiljno govori o tome, EPS se ne reformiše, a pad proizvodnje struje prošle zime nije dobar indikator. Tačno je da EPS svoje dugove ne prevaljuje na budžet, ali je uvek na ivici da se i to dogodi. Da je to preduzeće reformisano ono bi sada guralo, a ne bi usporavalo privredni rast. Da li su onda najveći fiskalni rizici za 2018. povećanje plata i penzija iznad pet odsto i mogućnost da se dugovi i gubici državnih preduzeća prevale na budžet? Ima li rizika i na prihodnoj strani budžeta? Uz ta dva najveća rizika, na rashodnoj strani, uvećava se i broj tužbi i izvršnih presuda u korist zaposlenih u neprivatizovanim preduzećima koja su godinama bila zaštićena. Pošto nisu mogli zaostale zarade da naplate od preduzeća u kojima su radili, radnici su tužili državu, jer ih je ona i štitila od prinudne naplate. Takve presude već dostižu 200 miliona evra. Još gore je što postoji rizik da to urade i komercijalni poverioci. Tim pre se mora biti oprezan sa povećanjem rashoda za plate i penzije, jer se ne zna šta sve može iskrsnuti kao dodatni trošak koji država mora da plati. Potencijalnih rizika ima i na prihodnoj strani. Boljom naplatom Poreska uprava je u 2015. i 2016. uspela da nadomesti izostanak ozbiljnih reformi, ali već u ovoj godini imamo indikacije da se zaustavlja trend bolje naplate prihoda. Da ne bude zabune, prihodi će rasti zahvaljujući rastu privrede, ali ostaje rizik da se naplata neće poboljšati. Zato je modernizacija Poreske uprave izuzetno važna. Program njene modernizacije napravljen je još 2014, ali on mora da počne i da se sprovodi. Siva ekonomija je i dalje visoka i postoji kapacitet da se prikupe veći prihodi, bez povećanja poreskih stopa. Smatrate da je kriza javnog duga iza nas, jer je on smanjen sa 74 na 68 odsto BDP-a. Ipak to je najvećim delom posledica jačanja dinara prema evru i dolaru. Znači li to da se kriza javnog duga ne može ponoviti? Tačno je da valute variraju i kako smo sada imali povoljan odnos po visinu javnog duga, tako se situacija može promeniti. Zato se mora usredsrediti na fundamentalno smanjenje javnog duga, održanjem niskog deficita, jer je Srbija na ovom nivou javnog duga i dalje veoma ranjiva. Doduše, ne vidim neposrednu opasnost za neku novu krizu javnog duga, ali ukoliko bi deficit bio znatno iznad 0,5 odsto BDP-a i uz neki šok koji može doći i spolja, veoma lako bismo se ponovo mogli naći na korak do izbijanja krize. Moja poruka je održati nizak deficit koji će brzo oboriti javni dug ispod 60, a onda i 50 odsto. Tek onda bismo mogli reći da je Srbija u bezbednoj zoni i da spremno dočekuje neku buduću (spoljnu) krizu. Ovako, ne mogu da tvrdim da se ona ne može ponoviti, pogotovo što se očekuje rast kamata u svetu, a to može povećati i troškove našeg zaduživanja. Da li je niske kamate trebalo iskoristiti za nova zaduživanja kako bi se stari, skuplji krediti prevremeno otplatili? Možda je sada prilika da se to uradi, jer nas očekuje isplata 750 miliona dolara za servisiranje duga. To bi trebalo uzeti sada na inostranom tržištu, umesto da se to čini na domaćem tržištu gde su kamate veće. To ima dva dobra efekta - prvi je niža kamata za državno zaduživanje, a drugi je da bi to nateralo domaće banke da kreditiraju privredu, a ne državu. Ovogodišnji rast BDP-a procenjujete na 1,5 do dva odsto, ali samo deo tog podbačaja može se opravdati sušom i manjom proizvodnjom struje. Šta su stvarni razlozi za sporiji rast Srbije od gotovo svih zemalja okruženja i u ovoj godini, ali i prethodnih sedam godina? Suština je u niskom učešću investicija i visokom učešću potrošnje u BDP-u i to je strukturni defekt koji ograničava privredni rast. Zato potrošnja ne sme da raste iznad stope rasta BDP-a, a investicije se moraju povećavati. Uostalom, jedna od naših ključnih preporuka za narednu godinu je da se najveći deo fiskalnog prostora iskoristi za povećanje javnih investicija. Infrastruktura u Srbiji je za 30 odsto lošija nego u zemljama okruženja, a javne investicije su dvostruko korisne - sa jedne strane upošljavaju industriju i podstiču njen rast, a sa druge one su temelj za veći rast u budućnosti. Osim toga, stanje komunalne infrastrukture u opštinama je na katastrofalnom nivou, tu se mora značajno više investirati. Dakle, učešće javnih investicija bi trebalo povećati sa tri na preko pet odsto BDP-a. Sa druge strane, potrebno je povećati i investicije javnih preduzeća – EPS-a, Telekoma, Srbijagasa i drugih - a to znači da bi država trebalo da prestane da od njih u vidu dividendi uzima veći deo dobiti. Strane investicije su na nivou zemalja okruženja, a najveći podbačaj je kod domaćih privatnih investicija, jer privredni ambijent Srbije nije atraktivan za domaće investitore - od pravne države, preko administracije do korupcije. Izuzev povećanja plata i penzija za pet odsto, i značajno većih javnih investicija, procenjujete da će u budžetu za 2018. biti prostora i za malo smanjenje poreza i doprinosa na rad. Da li to smanjenje znači povećanje PDV-a ili ne? Naša je procena da će u budžetu biti od 15 do 25 milijardi dinara koji se mogu iskoristiti za smanjenje poreza na zarade i doprinosa sa 64 na 62 odsto, odnosno na 60,5 odsto ukoliko bi za to bilo izdvojeno 25 milijardi. I to ne podrazumeva povećanje PDV-a. Ako bi se razmišljalo o opciji da se opterećenje na rad smanji i preko toga, to bi zahtevalo da se istovremeno dodatno oporezuje potrošnja jer bi se u suprotnom otvorila nova rupa u budžetu. Međutim, to ne bi trebalo raditi pre nego što se ojačaju kapaciteti Poreske uprave, kako se ne bi desilo da zbog povećanja PDV-a privreda pobegne u sivu zonu. Male uštede Siniše Malog Ne slažete se sa gradonačelnikom u vezi sa dugom Beograda koji je zatekao 2014. Kako komentarišete to što Siniša Mali kaže da je za njega irelevantno šta kaže „neki“ Fiskalni savet? Gradonačelnik je došao do duga Beograda od 1,2 milijarde evra tako što je računao i kamate koje će se plaćati u budućnosti i ukupne obaveze javnih komunalnih preduzeća, uključujući i njihove tekuće obaveze. Dug se tako ne računa. Od svega toga, dugom grada mogu se smatrati samo one garantovane obaveze preduzeća koje će plaćati grad ako samo preduzeće to nije u stanju. To je najlakše videti ukoliko bismo po metodogoliji Siniše Malog računali i dug Srbije, jer onda on ne bi iznosio zvaničnih 68 odsto BDP-a (24 mlrd evra) već bi bio veći od 100 odsto. Sa druge strane, gradonačelnik kaže da je za vreme njegovog mandata dug Beograda smanjen za gotovo pola milijarde evra, a mi smo izračunali da je on smanjen za najviše 100 miliona evra. Da ne bude zabune, ovo smanjenje je dobar rezultat, ali je ono četiri puta manje nego što on tvrdi.