Katalonska krvava nedelja

Šahisti će znati da se takozvana „Španska partija“ igra od kraja 15. veka kada je izvesni sveštenik Rui Lopez de Segura zapisao početne poteze. Takozvano „katalonsko otvaranje“ je znatno mlađe, igra se od 1929. kada ga je na turniru u Barseloni primenio Tartakover u čast šahovske istorije Katalonije. Ono što se u nedelju 1. oktobra zbivalo u Kataloniji nema nikakve veze sa šahom, ali ono što se dešava od prvog postreferendumskog dana liči na poteze u napetoj šahovskoj partiji. Protivnici razmišljaju, taktiziraju, postavljaju zamke, spremni su na (manje) žrtve da bi dobili partiju. Brojni posmatrači i navijači, domaći i strani, prate partiju, komentarišu, sugerišu, hvale i kude povučene poteze, predviđaju naredne ali niko se ne usuđuje da predvidi konačni ishod. Trenutna situacija, da ostanemo na šahovskoj terminologiji, liči na pat-poziciju sa pozicionom prednošću katalonske strane koja će u finišu partije pokušati da matira protivnika iz Madrida. Nekoliko činjenica: referendum u najrazvijenijom španskoj pokrajini sa pitanjem „da li ste za to da Katalonija bude nezavisna država u formi republike“ bio je kruna višegodišnjeg procesa, odnosno separatističke politike dela katalonskih političara i partija koji su na talasu obećane nezavisnosti i došli na vlast. Ustavni sud Španije proglasio je referendum nelegalnim. Za špansku vladu referendum nije ni održan, ono što se dešavalo nazvano je „farsom“, ali činjenice su drugačije: glasalo je - u neregularnim uslovima i sa mnogim tehničkim nepravilnostima - 2.262.424 građana, od toga je 2.020.144 (90 odsto, zaokružilo ”da”. Protiv je bilo 176.000 glasova (7,8 odsto), 45.585 listića bilo je bez odgovora a 20.129 je proglašeno nevažećim. Đordi Turulj, portparol katalonske vlade, saopštio je da je po proceni organizatora referenduma zaplenjeno oko 770.000 glasova u kutijama koje je odnela policija. Đeneralitat (katalonska vlada) procenjuje da je glasalo oko 3 miliona (od 5,5 miliona potencijalnih glasača). Sukobi nacionalne policije (katalonska policija je bila pasivna) i glasača rezultirali su sa blizu 1.000 povređenih građana. Scene na kojima se vidi brutalnost policije obišle su svet i postale jedan od glavnih argumenata separatista. Glavno pitanje koje lebdi u vazduhu je: šta i kako dalje? Opcije su različite, ali kao u svakoj partiji šaha potezi se pažljivo spremaju i vuku u poslednjem momentu. Na potezu je katalonska vlada, odnosno katalonski parlament kome je predsednik Đeneralitata (katalonske vlade) Karles Puđdemon prebacio lopticu pozivajući se na Zakon o referendumu. Istovremeno, zatražio je posredovanje međunarodne zajednice, koja nije podržala referendum ali je osudila nasilje španske policije. Nagađa se da bi katalonski parlament mogao da zaseda krajem ove ili početkom naredne nedelje. Očekuje se jednostrano proglašenje nezavisnosti, ali se ne zna sa kojim bi datumom ona “stupila na snagu”. Pretpostavka je da će se odrediti jedan duži tranzicioni period, iako deo secesionističkih snaga traži momentalno proglašavanje nezavisne države Katalonije koja je, uzgred rečeno, u utorak bila paralisana generalnim štrajkom u znak podrške referendumu a protiv brutalnosti policije tokom glasanja. Španski premijer Marijano Rahoj obavio je početkom nedelje razgovore sa liderima nekoliko najvećih parlamentarnih stranaka i, generalno, dobio podršku za očuvanje teritorijalnog integriteta zemlje. Pedro Sančes, lider socijalista, tražio je nastavak pregovora sa katalonskom vladom dok je Albert Rivera, prvi čovek Sijudadanosa, rekao da očekuje proglašenje nezavisnosti Katalonije u roku od 72 sata i zatražio primenu člana 155 Ustava, koji predviđa da država može, uz saglasnost Senata, da preduzme odgovarajuće mere ako neka autonomna oblast ne ispunjava svoje zakonske obaveze. Vlada u rukama ima i Zakon o bezbednosti koji premijeru daje pravo da proglasi vanredno stanje u zoni u kojoj je ugrožena bezbednost. Treća opcija je pravni put, primena postojećih zakona i hapšenje lidera secesionističkog pokreta protiv kojih već postoje tužbe, ali bi to vodilo daljem zaoštravanju situacije. Jedna od najčešće pominjanih opcija je obnova dijaloga i eventualni dogovor o održavanju “legalnog referenduma”. To izgleda logično, ali je komplikovano jer vlada u Madridu i da hoće ne može da krši Ustav koji ne dozvoljava referendum na delovima teritorije. Dakle, ako bude političke volje za ovakav kompromis, moraće da se, po utvrđenoj proceduri, promeni Ustav. Utisak je, koji naravno ne mora da bude tačan, da katalonski parlament neće žuriti sa proglašavanjem nezavisnosti, o čemu svedoči i jedna izjava da će se to uraditi kad to bude imalo smisla. Druga strana, naravno, brani i monarha i ustavni poredak uz podršku EU i SAD. Nije politika, ali jeste životno pitanje za mnoge Katalonce: šta će biti sa FK Barselona ako se Katalonija odvoji? Klub je nedavno, prvi put javno i jasno, rekao da bi želeo da igra i dalje špansku ligu, ali to ne zavisi od kluba nego od lige koja je rekla da je to nemoguće jer zakon o sportu dozvoljava učešće u španskim šampionatima samo španskim klubovima. Još gori scenario: ako UEFA ne prizna nezavisnu Kataloniju, Barselona ne bi mogla da igra Ligu šampiona, što bi značilo sportsku i finansijsku katastrofu. Dalje, igrači katalonskih klubova morali bi da biraju između španske i katalonske reprezentacije, a druga opcija znači status stranaca u zemljama EU, što automatski smanjuje broj radnih mesta, odnosno njihove ugovore… Zašto se ne vole Koji su razlozi nezadovoljstva (dela) Katalonaca Španijom i želje da imaju samostalnu državu? Više je njih, od istorijskih do ekonomskih. Evo nekih. *1714. Katalonska deca i uče u školama da je Katalonija te godine „pala u ropstvo Kastilje“. Istorija počinje 1700. kada je umro Karlos Drugi, bez naslednika. Počeo je takozvani rat za sukcesiju na tronu, a glavni kandidati bili si Felipe V Borbon , unuk francuskog kralja Luja XIV i austrijski nadvojvoda Karlo. Obe strane imale su podršku nekih tada jakih evropskih zemalja. Kastilja (Španija) bila je sklonija dinastiji Borbon, Katalonci su naginjali drugoj strani koja je izgubila. *Ustav iz 1978. Tri godine posle Frankove smrti donet je demokratski Ustav koji katalonski nacionalisti smatraju lošim po Kataloniju, iako je za taj Ustav svojevremeno glasalo 2,7 miliona Katalonaca, odnosno 91,09 odsto glasača. Te 1978. novi ustav najviše su podržali Andalužani i Katalonci. Ustav je imao uzor u nemačkom, što znači da je podržavao decentralizaciju vlasti, suprotno ustavima Francuske ili Italije koji imaju generalnu liniju centralizma. Članom 2 garantovano je pravo na autonomiju nacionalnostima i regionima. *Statut iz 1979. i 2006. Katalonija je dobila široka ovlašćenja, neki kažu bez presedana u istoriji. Osim ozvaničenja upotrebe katalonskog jezika, zabranjenog u dobra Franka tokom čije četiri decenije vladavine je akumuliran najveći stepen odbojnosti prema gotovo svemu što dolazi iz Madrida, autonomna vlada dobila je pravo ubiranja dela poreza na sopstveni obrazovni i zdravstveni sistem, čak i na sopstvenu policiju. Problemi su nastali 2006. kada je, po žalbi Narodne partije, poništeno 13 (od 238 članova) Statuta Katalonije, jer je Ustavni sud ocenio da su preuzete kompetencije države. *Autoritarizam. Katalonski nacionalisti optužuju špansku državu za autoritarizam, dok vlada u Madridu ističe da je Španija visoko rangirana među zemljama sa najvećim stepenom ljudskih prava i političkih sloboda. Takođe podseća da je kompletno zakonodavstvo pod lupom Evropskog saveta i Suda pravde Evropske unije. Pozivaju se i na ocenu londonskog Ekonomista koji je na skali od 1 do 10 stanju demokratije u Španiji dao ocenu 8,3. Takođe podseća da se nijedna separatistička organizacija nikada nije žalila međunarodnim institucijama za povredu ljudskih prava, ali teza o autoritarnoj državi i dalje se provlači. *Doprinosi. Kada je reč o ekonomiji, teza secesionista je da „nas Španija krade“, odnosno da Katalonija državi daje mnogo više nego što od nje dobija. Postoje cifre i kontracifre kojima se dokazuje i pobija tvrdnja o krađi. Ono što nije sporno jeste činjenica da je Katalonija najrazvijeniji deo Španije sa BDP od preko 28.000 evra po stanovniku što je za oko 7.000 više nego u Španiji i za oko 900 evra više od proseka u Evropskoj uniji. Oko trećine izvoza otpada na Kataloniju koja je, uz Madrid, Baskiju i Balearska ostrva najbogatiji deo Španije. Koliko je tačna teza nacionalista da će „sami biti bogatiji“ ne može se proveriti u praksi, ali je logična pretpostavka da će samostalna Katalonija, ako je bude, izgubiti dobar deo španskog tržišta. Krupni kapital i velike multinacionalne kompanije najavljuju selidbu iz Barselone ako se Katalonija odvoji. *Pravo na samoopredeljenje. Komplikovano pitanje. U Kataloniji smatraju da imaju pravo na slobodno izjašnjavanje, oni koji brane ustavni poredak podsećaju da Povelja Ujedinjenih nacija iz 1945. i Međunarodni ugovor o civilnim pravima priznaju pravo na samoopredeljenje, ali u internom smislu, kao pravo na demokratsko glasanje i učešće u vršenju vlasti. Postoje izuzeci u slučaju da je narod na nekoj teritoriji podvrgnut kolonijalnoj dominaciji ili stranoj okupaciji (Rezolucija UN 50/6), što evidentno nije slučaj u Kataloniji. Katalonci su čak 38 puta glasali u demokratskoj Španiji. Neki slučajevi sazivanja referenduma o nezavisnosti (Škotska, Kanada, Crna Gora) nisu za poređenje jer su održani uz saglasnost centralnih vlada, nijednom u unilateralnoj formi. Španski ustav ne predviđa mogućnost jednostranog odvajanja bilo kog dela zemlje. A za njegovu promenu je potrebna procedura, saglasnost Kongresa, Senata i građana na referendumu. *Evropska unija. Zagovornici nezavisne Katalonije veruju da u slučaju odvajanja od Španije Katalonija neće morati da izađe iz EU, ali to nije tačno. Moraće da traži prijem kao svaka druga zemlja a za ulazak je, zna se, neophodna saglasnost svih članica, dakle i Španije. *Pravo na referendum. Opet političko-jezički lavirint. U Kataloniji kažu da je referendum demokratija, što je, nesporno, tačno ali uz određena preciziranja. Venecijanska komisija je 2014, povodom Krima, ocenila da je organizacija protivustavnog referenduma akt protivan svim evropskim standardima. Predsednik Venecijanske komisije uputio je 3. juna pismo katalonskoj vladi u kome je upozorio da referendum mora biti u dogovoru sa španskom vladom i u skladu sa Ustavom. Ustavobranitelji podsećaju i na primer iz Nemačke gde je Ustavni sud 16. decembra 2016. odbio zahtev independističkog pokreta Bavarske za osamostaljenje ove pokrajine jer, kako je navedeno u obrazloženju, u Ustavu „nema prostora za secesionističke aspiracije federalne države“.