Slon u sportskoj radnji

Amerika je u sukobu sa samom sobom. Opet; ukoliko je to ikad i prestajala da bude. Nikad nepročišćena od svog izvornog greha, rasizma - s genocidom nad starosedelačkim indijanskim stanovništvom i robovlasništvom kao njegovim najstrašnijim manifestacijama - samoproklamovana „najbolja zemlja na svetu“ ponovo se nosi s demonima svog turobnog istorijskog nasleđa koje, u novoj inkarnaciji, preti da, barem u očima sveta, potre sve ono istinski vredno i sjajno s njom u vezi. Kao da se decenije borbe za ljudska i građanska prava Afroamerikanaca nikad nisu desile, i kao da poslednjih osam godina nisu imale svog prvog crnog predsednika - ili, pre će biti, jednim delom upravo zbog toga - Sjedinjene Države su još jednom poprište nečega što, uz napor, možda još nekako može da se stavi u širi kontekst takozvanih kulturoloških ratova koji se tamo periodično vode, ali počinje da liči na nešto mnogo gadnije: razdor u kome liniju podele u velikoj meri određuju rasne i etničke razlike. A u središtu tog manje ili više dramatičnog, ali u svakom slučaju uznemirujućeg razvoja događaja je, neizostavno, aktuelni stanar Bele kuće. Trajalo je i postojalo sve to, naravno, i mnogo pre Donalda Trampa. Jedan nasumičan primer: u Alabami, po svim merilima među najzaostalijim saveznim državama, brak između pripadnika različitih rasa bio je nelegalan sve do - da se ne poveruje - 2000. godine! Ali je s Trampovim ulaskom u političku arenu i potonjim dolaskom na vlast to što je dugo bilo potiskivano ili neutralisano eksplodiralo na način na koji se činilo da, u današnje vreme, više nije moguć; i nastavilo da gotovo svakodnevno detonira, pogotovu nakon što je njujorški tajkun kročio u Ovalni kabinet. Naizgled beskrajni niz slučajeva prekomerne upotrebe sile u kojima se na udaru policije u nesrazmerno velikom broju u odnosu na udeo u ukupnom stanovništvu nalaze Afroamerikanci, te masovni neredi koji su posle nekih od tih incidenata s fatalnim ishodom zahvatali američke gradove, obeležili su poslednje godine mandata Baraka Obame. Pojava pokreta Crni životi znače i druge manifestacije narasle spremnosti pripadnika afroameričke populacije da se aktivnije bore protiv policijske brutalnosti i drugih vidova diskriminacije već tada su izazvali očekivanu kontrareakciju, osude i optužbe - uključujući i onu bizarnu da je takvo insistiranje na zaštiti crnačkog stanovništva od državnog nasilja takođe svojevrstan rasizam. Upravo protiv takvog stanja stvari u avgustu prošle godine javno se pobunio tadašnji kvoterbek San Francisko Fortinajnersa Kolin Kapernik. On je na jednoj pripremnoj utakmici za novu sezonu američkog fudbala tokom intoniranja američke himne - uobičajenog na sportskim događajima u SAD - ostao da kleči na jednom kolenu; bio je to, ispostaviće se, ma koliko tek simboličan, i ekstremno hrabar gest. Ugovor s Fortinajnersima Kapernik u svakom slučaju ne bi obnovio, jer je već naumio da postane slobodan igrač i iz tog statusa odlučuje o daljem toku karijere - tu odluku ozvaničiće u martu ove godine; okolnost da je, kao i mnogi drugi igrači u NFL, već odavno višestruki milioner svakako je uticala da je lakše donese. Činjenica da je i dan-danas bez novog angažmana, međutim - iako poznavaoci kažu da je sigurno bolji od barem polovine startnih kvoterbekova u ligi s 32 tima, od kojih svaki ima po dva igrača za tu poziciju - nedvosmisleno ukazuje da je cena koju Kapernik plaća veća od one izražene u novcu. Odijum „patriotskog“ dela američke javnosti - a ta javnost je, kad je o državnim simbolima reč, najvećim delom takva, karikaturalno bukvalna i bombastična - prema Kaperniku, zbog tobožnjeg nepoštovanja zastave i oružanih snaga (pojavljivanje pripadnika vojske pred početak mečeva takođe je neizostavni deo NFL ikonografije), takav je da ga mnogi Amerikanci s viškom rodoljubnog zanosa danas smatraju ni manje ni više nego izdajnikom. Uprkos tome što je u potonjim mesecima čitava ta priča s klečanjem kad se začuje himna polako počela da pada u zaborav, i bez obzira na to što su neki drugi igrači koji su se pridružili Kapernikovom protestu prošli bez posledica koje su njega snašle. Pre dve sedmice, međutim, Tramp je - nekim slučajem baš u Alabami - usred govora na mitingu podrške jednom od republikanskih kandidata na unutarstranačkim izborima iznenada krenuo s pričom o protestu igrača u NFL i vlasnike klubova pozvao da one igrače koji klečanjem ili na neki drugi način izražavaju svoj protest - te „kučkine sinove“, rekao je - momentalno otpuste; a publiku, poput njegove u tom trenutku (dominantno belačke) da napusti stadion ukoliko „ti ljudi“ (diskretno rasistička formulacija koja je ovde, dabome, imala da označi afroameričke sportiste) nastave s protestom. I još konstatovao da televizijski rejtinzi NFL padaju i zbog toga što ljudi radije gledaju njegove nastupe. Potom je Tramp na Tviteru, kao napaljeni tinejdžer koji nema pametnija posla (Severna Koreja? Humanitarna katastrofa na Portoriku? Tja!), nastavio s prostačkim napadima ne samo na NFL igrače, nego i na jednu od dve najveće zvezde košarkaške NBA lige, Stefona Karija, izvanrednog beka Golden stejt Voriorsa, nakon što je ovaj izjavio da mu ne pada na pamet da ide na prijem u Belu kuću, koji se inače tradicionalno organizuje za šampionske timove u vodećim američkim sportovima. Reakcija velikog broja vrhunskih sportista - tih, je li, navodnih praznoglavaca koji nemaju pojma ni o čemu osim o onome čime se bave i kojima je stalo jedino do njihovih multimilionskih ugovora - bila je impresivna. Tog vikenda na terenima širom Amerike za vreme intoniranja himne na mečevima NFL klečalo je, ukrstilo ruke (još jedan simbolični gest protesta) ili ostalo u svlačionicama na stotine igrača, a mnogi od vlasnika klubova, među kojima čak i neki koji su davali novac za Trampovu kampanju, osudili njegovo ponašanje; pojedini igrači dali su promišljene, pa i dirljive izjave u kojima su branili svoje, ali i svačije ljudsko dostojanstvo od predsednika - siledžije. A najbriljantniji je bio odgovor koji je na Trampovu objavu da povlači poziv Kariju za prijem u Beloj kući uputila, takođe na Tviteru, ona druga najveća zvezda NBA - krilo Klivlend Kavalirsa Lebron DŽejms. Obraćajući se direktno Trampu, napisao je „Ej, propalice @Stefon Kari30 je već rekao da ne dolazi. Znači nema ni povlačenja pozivnice. Poseta Beloj kući bila je velika čast dok se ti nisi pojavio!“ Istina, nije potrajalo. Prošle sedmice je na terenima protestovalo znatno manje igrača NFL, deo publike im je opet zviždao, a anketa koju je sprovela televizija Si-Bi-Es pokazala je da se većini Amerikanaca ne dopadaju Trampovi komentari na račun sportista, ali ni njihov protest tokom intoniranja himne. S tim što, predvidljivo, većina Afroamerikanaca i većina demokrata drži stranu igračima, a većina belaca i većina republikanaca Trampu. I, da: prodaja karata za mečeve NFL, kao i njeni televizijski rejtinzi, u poslednje vreme zaista padaju - mada to, naravno, nema nikakve veze s Trampom. Ali zato Kolin Kapernik - za ovu priču nije nevažno: dete iz rasno mešovite veze koje je usvojila belačka porodica - nastavlja putem koji je izabrao. I nije jedini. Masakr u Las Vegasu Iako sviklu na periodične masakre, Ameriku je šokirao najmasovniji individualni zločin u modernoj istoriji zemlje: bogati penzioner koji nikad nije napravio ni saobraćajni prekršaj, Stiven Pedok (64), pucajući sa 32. sprata jednog hotela na čuvenom Stripu u Las Vegasu, u nedelju uveče ubio je 59 i ranio ili doveo do povreda preko 500 posetilaca koncerta kantri muzike održavanog stotinjak metara dalje, i potom se ubio. Ubrzo je stiglo i objašnjenje kako je moguće da broj žrtava bude toliki: u Pedokovoj sobi nađen je ne samo čitav arsenal pušaka nego i, ključno, dva uređaja koji poluatomatsko oružje (u Americi široko dostupno) pretvaraju u zabranjeno automatsko, sposobno za rafalnu paljbu. Motivi za masakr su zasad nepoznati.