Socijalistička ikona i kapitalistički brend

Pola veka u istorijskim koordinatama retko kada može biti dovoljan vremenski okvir da bi se o događajima i ljudima iznosili dorečeni sudovi. Pogotovu je to nezahvalna rabota kada je reč o ličnostima poput Ernesta Če Gevare, koji je 9. oktobra 1967. uhvaćen, a potom i streljan u blizini bolivijskog sela La Igera. I posebno ako opisujući ga možete staviti skoro sve što vam padne na pamet kada se pomene njegovo ime i ne pogrešiti mnogo. Revolucionar, lenjinista, heroj potlačenih, avanturista, romantik, utopista, pop ikona, neuspešni političar i hladnokrvni ezgekutor – interpretacija je bilo i biće ih, ali svakako je reč o jednom od najuzbudljivijih simbola našeg vremena, čoveku koji je postao saučesnik pobede revolucije na Kubi i njena žrtva u Boliviji. Manje-više čitava biografija argentinskog lekara opisana je do tančina, od odrastanja u dobrostojećoj porodici špansko-irskog porekla iz Rosarija, preko spoznaje bede latinoameričkih naroda do poznanstva sa Fidelom Kastrom sredinom pedesetih godina u Meksiku, osnivanja revolucionarnog pokreta „26. jul“ do obaranja režima Fulgensija Batiste. Tajm ga je proglasio jednom od 20 najvećih svetskih ikona i heroja 20. veka, a Akademija umetnosti u Merilendu je fotografiju Alberta Korda Dijasa sa beretkom i petokrakom proglasila „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom prošlog veka“. Nelson Mandela smatrao ga je inspiracijom svakog čoveka koji voli slobodu, a Žan-Pol Sartr opisao ga je kao čoveka koji je „živeo svoje reči, govorio svoja dela, a njegova priča i priča sveta išle su paralelnim tokom“. Upravo zato je Če Gevarina figura pobunjenika protiv imperijalne pošasti koja čitavu Latinsku Ameriku tretira kao zapuštenu periferiju, u kojoj su latifundisti sejali a bogate američke korporacije žnjele, idealno korespondirala sa nadolezećom epohom rokenrola, hipika, antiratnog, feminističkog i ekološkog pokreta. Zato su brade Fidelovih barbudosa, pogužvane uniforme, Če Gevarina beretka i kubanska cigara bile predodređene da postanu ikone pop kulture. Apsurdno, ali Gevara, koji je položio život boreći se protiv kapitalizma, postao je jedan od najeksploatisanijih brendova tog istog poretka. NJegov lik je svuda od upaljača do torbi, a Šon O’Hagan tvrdio je u Observeru da postoji čak i prašak za veš koji se reklamira pod sloganom „Če pere belje“. Ali ako ostavimo po strani komercijalizaciju i razgrnemo naslage mita koji će to zauvek ostati jer Če će zanavek imati status sveca, ostaje pitanje šta je bilo njegovo istinsko ideološko određenje i zašto danas deluje jednako privlačno kao i sredinom minulog veka? Odrediti ga tek kao lenjinistu i čoveka zaslužnog za sovjetizaciju kubanske revolucije od koje se Kastro barem u početku klonio, bilo bi simplifikovano posmatranje stvari. Naposletku, Če Gevara se od sovjetskog modela distancirao u poslednjim godinama života, razočaran ponašanjem Moskve tokom kubanske krize i priklonio se kineskoj komunističkoj doktrini. Danas bi ga najpre mogli okarakterisati kao fanatičnog vernika i dogmatu revolucije. Ta vrsta delanja nužno podrazumeva i žrtve na koje je bio spreman, ali i rigidan stav prema istomišljenicima. „Mnogi će za mene reći da sam avanturista. I jesam, ali druge vrste – jedan od onih koji rizikuju svoj život da bi dokazali svoje istine“, pričao je Gevara. Ništa manje nije očekivao ni od saboraca. Istovremeno, Če Gevara se zalagao za društvo u kome će čovek razviti novi odnos prema radu, bratski osećaj za ugnjetavane, kao i obavezu i bezuslovnu dužnost da se pomogne potlačenima. Ne sporeći licemerje koje će kasnije postati vidljivo kroz privilegije partijskih prvaka i strogo kontrolisanu estetiku neprolaznosti, na Kubi je, bar na početku, sve delovalo neusiljeno, kao slučajan susret istinskih pravednika i težaka kojima će Če Gevara i Kastro čak i fizički sličiti. Ali nije teško shvatiti da je rigidni ideološki koncept imao i svoje naličje. Mnogi svedoci tog vremena pripovedali su i zapisali da je Če Gevara odgovoran za mnoga ubistva onih koji su skrenuli sa revolucionarnog puta, a nakon što ga je Kastro postavio na mesto upravnika zatvora La Kabanja i za egzekucije stotine ideoloških neistomišljenika, čak i nasumično zatvorenih, nevinih ljudi. NJegov fanatizam učinio ga je ključnim šrafom u totalitarizaciji revolucije, a Tajm nije bio daleko od istine kada je avgusta 1960. u svom članku sa naslovnice podelu rada na Kubi ovako opisao: „Če Gevara je mozak, Fidel srce, a Raul Kastro pesnica“. Sve u svemu, bilo je jasno da je Komandante oročio boravak na Kubi vođen idejom svetske revolucije. Napustio je ostrvo 1965. a u oproštajnom pismu Kastru je zapisao: „Ja mogu da učinim ono što je tebi uskraćeno zbog odgovornosti koju imaš pred Kubom. Na novim bojištima nosiću u sebi osećanje da vršim najsvetiju od svih dužnosti. Boriti se protiv imperijalizma svugde gde on postoji. Oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim one koja proizlazi iz njenog primera“, napisao je tada Če Gevara. Nakon neuspešne avanture u Kongu, okončao je svoj život i revoluciju u Boliviji, posle višemesečne opsežne potrage lokalnih vlasti i CIA. Posmatrajući današnju Kubu, Čeov odlazak deluje kao sudbinska neminovnost. Kada bi mogao, ono što bi danas video svakako mu se ne bi dopalo. Kastra, da je još malo poživeo, u najmanju ruku bi smatrao oportunistom ako ne i izdajnikom revolucije. Ne bi tu pomogla ni činjenica da je svemu kumovala propast sovjetske imperije, te ključne ekonomske potpore kubanskog socijalizma. Horde turista koje su pripuštene na ostrvo da vide u „originalnoj verziji“ pre nego što ponovo postane plen multinacionalnih kompanija nikako ne bi razumeo. Pitao bi se kako se dogodilo da u njegovom odsustvu moreuz dug nešto više od 160 kilometara, koji odvaja Kubu od Floride izgubi svaki smisao, čak i na simboličkom nivou. Ali bi svakako vrlo brzo shvatio da je svet koji poznaje bio humaniji od ovog današnjeg. Izvesno bi se upleo u neku revoluciju koja bi razbila bezočnost socijalne nejednakosti. Verovatno i opljačkao nekog ladifundistu ili ga prisilio da sve svoje bogatstvo ostavi latinoameričkim plemenima. Ali jednako je verovatno i da bi završetak njegove borbe imao isti ishod. U Latinskoj Americi ili negde drugde, sasvim je svejedno. Na koncu, Če Gevarin put i način na koji se borio može vam se dopadati ili ne, ali mu ne možete odreći čistotu pravednosti. Čak i kad vam se Havana sa svojim razrovanim fasadama učini nakaznom, a Če Gevarini i Kastrovi plakati kao omaž bilo kom diktatoru ovog sveta.