Dirnuti do ustreptalosti

Istina je – da se na ovogodišnjem Bitefu odigrala samo predstava Olimp Jana Fabra, to bi bilo dovoljno da se ovo izdanje pamti kao jedno od najuspešnijih u njegovoj skorašnjoj istoriji. Ne sećamo se kada je jedna predstava (ujedno i nagrađena Gran prijem „Mira Trailović“ za najbolju predstavu, te Politikinom nagradom i nagradom publike), izazvala tako veliko interesovanje i gotovo usaglašeno oduševljenje, a sećanje mora da dobaci daleko u prošlost da bismo naveli neke od naslova koji su imali ovakav efekat za domaću publiku. Ali pored ovog događaja (o kome smo opširnije pisali u prethodnom broju), Bitef 2017 nam je pružio mogućnost da gledamo još šest više nego interesantnih predstava koje ne bi trebalo da ostanu u senci famoznog Olimpa. Konceptualno i tematski određen sloganom Epic trip ovogodišnji festival imao je za ambiciju da domaćoj publici približi sa jedne strane takozvane durational performances, iliti predstave dugog trajanja, a sa tematske strane da nas upozna sa predstavama koje se služe „velikim naracijama“, dakle sa ostvarenjima koja ne podrazumevaju uobičajene dramske postulate sa psihološki razrađenim likovima, dramskim sukobima itd. Kako u objašnjenju svog izbora ističe umetnički direktor Ivan Medenica, u vreme kada smo svedoci da je koncept „kraja istorije“ doživeo krah, neophodno je da se vratimo osnovama na kojima počiva zapadna civilizacija, da ih ponovo i u novom svetlu sagledamo i protumačimo, kako bismo eventualno došli do novih zaključaka. U tome leži i izrazita, mada naizgled nevidljiva političnost ovakvog izbora. U Danu prologa Bitefa prikazana je britanska predstava Kvizula! (Quizoola!) šefildske trupe Forced Enertainment, u trajanju od šest sati (postoji verzija i od 24 sata), koja je već jednom gostovala u Srbiji. Sama predstava sastoji se od neprekidnog smenjivanja parova glumaca koji u razmeni pitanja i odgovora, uz dosta improvizacije i humora, „prelaze“ mnoge teme od naizgled apsurdnih i banalnih pa do političkih i sasvim intimnih. Pojednostavljeno gledano, predstava na ironičan način vraća dilemu da li je pozorište uopšte u mogućnosti da postavlja pitanja i da daje odgovore. Trajanje predstave, kao i njeno istorijsko trajanje (igra se od 1996. godine) dobro uvodi publiku u estetski fenomen koji predstavlja jedan od formalnih čvorišta koncepta ovogodišnjeg Bitefa. Proslavljeni slovenački reditelj Jernej Lorenci koji nas je pre nekoliko godina oduševio svojom Ilijadom vraća se na Bitef sa dve predstave: Biblija, prvi pokušaj Slovenskog narodnog gledališča iz LJubljane i premijerom predstave Carstvo nebesko, koprodukcijom Bitefa i Narodnog pozorišta iz Beograda. Istovremeno izrazito minimalistička (glumci na praznoj sceni, uglavnom sedeći izgovaraju tekstove) i grandiozno monumentalna (tekstovi su preuzeti iz Biblije, dela na kojem počiva hrišćansko-judejska civilizacija u kojoj živimo) ova predstava, koja traje tri i po sata, predstavljala je verovatno „najtvrđi orah“ za bitefovsku publiku. Gotovo bez scenskih efekata, sa krajnje svedenim mizanscenom, ujednačenog, sporog ritma, koji se tek donekle ubrzava u drugom delu, predstava je gledaoca dovela do stanja svojevrsne omamljenosti, poluhipnotičnog stanja koje vam povremeno nudi neočekivana „otvaranja“ teksta, a povremeno ste jednostavno izgubljeni u tom konceptu. Sve u ovoj predstavi je usmereno na reč i na mogućnost njenog poimanja kroz precizne intonacije, svedenu fizičku radnju, diskretne znake na koje nas upućuju besprekorni glumci SNG-a koji kao da ovaploćuju samim svojim telom izgovorenu reč. Povremeno ti tekstovi zazvuče neobično intimno i blisko, dirnuti ste do ustreptalosti, a povremeno se osećate kao da prisustvujete nekakvom ritualnom procesu pročišćenja gde vam direktni smisao izmiče, ali gde uspevate da se povežete sa izgovorenim na nekom mnogo dubljem, iskonskom nivou. Velika, zahtevna predstava. U istom ključu, naizgled formalno vrlo slična, ali potpuno drugačije fokusirana je predstava Carstvo nebesko. I ovde u prvom delu predstave glumci (veoma nadahnuti i ostrašćeni) uglavnom sede na sceni i izgovaraju tekstove naše epske poezije. Ali fokus je promenjen, glumci povremeno prepričavaju modernijim rečnikom sižee tih epova, povremeno iznose svoja lična iskustva u vezi sa njima (intimna ili ona u procesu rada na predstavi) te na taj način prisustvujemo izvesnoj rekontekstualizaciji tih sadržaja, povezujemo ih direktno sa sadašnjim vremenom, sa ličnim ali i nacionalnim iskustvom, tragamo za njihovim smislom, pa i njihovim uticajem u sadašnjem trenutku. Drugi deo, koncipiran poput nekakve svečane akademije, dodiruje se i onog političkog u epovima, manipulativnog i „državotvornog“ u smislu mapiranja čvorišta jedne nacionalne mitologije. Predstava (Sa)slušanje iranske pozorišne trupe Mehr, nastala po tekstu i u režiji Amira Reze Kuhestanija (nagrađena specijalnom nagradom „Jovan Ćirilov“), naizgled je mnogo „klasičnija“ od ostalih viđenih predstava na ovogodišnjem Bitefu. Jedan naizgled banalan incident (jedna od polaznica devojačkog internata čula je i prijavila da je u sobi njene drugarice bio muškarac) otvara niz pitanja, od onih bazičnih koji se tiču položaja žene i političkog uređenja, pa do onih intimnih o prirodi prijateljstva, lojalnosti, ljubomori, istini i laži. Jednostavna po konceptu i realizaciji, sa veštom upotrebom videa, ova svedena ali izuzetno efikasna predstava osvojila je, s punim razlogom, gledaoce Bitefa dokazujući da je ponekad stvarno „less is more“. Bitef nam je ove godine omogućio da upoznamo rad i jedne od zvezda u usponu savremenog evropskog teatra, mladog nemačkog reditelja turskog porekla Ersana Mondtaga koji nam se predstavio sa dve predstave Sneg Talija teatra iz Hamburga i Istrebljenje Koncert teatra iz Berna. Predstava Sneg nastala po romanu slavnog i kod nas veoma popularnog turskog pisca Orhana Pamuka duhovito je i razigrano promišljanje problema jedne zemlje, koji su u međuvremenu postali i problemi čitavog sveta. Sa mnogo ironije ali i rezigniranosti Mondtag nam pokazuje kako ne postoji jedna istina, i kako je nemoguće promišljati tako kompleksnu situaciju kao što je sukob svetovnog i religioznog u crno-belim kategorijama kojima smo tako prečesto skloni. Kao i u Istrebljenju njegov postupak ne podrazumeva direktnu vezu teksta i dešavanja na sceni, ta veza je mnogo složenija i kompleksnija, ona zahteva angažovanog gledaoca otvorenog za slobodne asocijacije i poigravanja smislom. Istrebljenje je nastalo po drami mlade nemačke spisateljice Olge Bah, u svakom pogledu je ambicioznija i spektakularnija. Troje mladih ljudi očajnički pokušavaju da u savremenom, zaštićenom i uređenom kapitalističkom svetu pronađu neki nadražaj koji bi njihovim egzistencijama dao osećaj smisla ili katarze, preko koga bi se osetili živima. Reditelj radnju prebacuje iz savremenog okruženja u kič estetikom prožetu arkadiju, u veštački, dobro zaštićeni raj koji u svojoj suštini predstavlja tamnicu. U traganju za konceptima i nadražajima koji bi razrešili njihove dileme, ovi mladi ljudi se sve više i sve dublje gube, sve do konačnog, naizgled katarzičnog kraja koji je opet prožet dubokom ironijom. Spektakularna završnica nas ponovo povezuje sa Olimpom, te je ova predstava zapravo idealna za završetak čitavog Bitefa. Nakon svojevrsne rekapitulacije od prošle godine, očigledno je da Bitefovim izdanjem, poštujući svoje nasleđe i domete, ali hrabro gledajući u budućnost, sigurno ulazi u novu, uzbudljivu fazu svog postojanja. Očekivanja su visoko podignuta, sa nestrpljenjem čekamo sledeći septembar.