Legalizacija apsolutizma

Svašta se o predsednikovanju Tomislava Nikolića može reći, ali ne i da nije bilo prožeto izlivima prostodušne komičnosti. Rečju, bilo je makar zabavno. Ginekologiju je nazivao „naukom o ženi“, Vivaldija „laureatom“, a kineskom premijeru je besedio o srpskom proročanstvu o žutim ljudima koji će piti vodu s Morave. Čak i u tako snažnoj konkurenciji su režimski mediji u prvi plan češće stavljali vazda namrštenog premijera Aleksandra Vučića. Sada je premijerka Ana Brnabić, a predsednik Vučić je opet medijski sveprisutan. Tako je bilo i dok je pod Ivicom Dačićem bio prvi potpredsednik Vlade, ili „pravi predsednik Vlade“, kako vam drago. Ništa novo u tome da se u državi najviše pita i sluša Vučić. Međutim, novinu predstavlja to što novim ustavnim, zakonskim i podzakonskim odredbama naprednjačko mešetarstvo i formalnopravno prodire u vojsku, policiju, Bezbednosno-informativnu agenciju, obrazovanje i pravosuđe. Osnovana je bojazan da ćemo posledice političkog mešanja u to ko nas brani, obrazuje, tuži i sudi nam osetiti pre no što uistinu shvatimo da živimo u eksperimentalnoj autokratskoj tvorevini koja samo spolja liči na državu. A tu, za razliku od Nikolićevog vakta, ama baš ništa nije zabavno. Vlast sva ozakonjenja opravdava usaglašavanjem s evropskim pravnim okvirom u cilju boljeg funkcionisanja države, dok kritičari iz struke tvrde da se ovlašćenja resornih ministara i rukovodilaca šire kako bi se partijska kontrola s državnog vrha slivala do najsitnijih državnih elemenata. Poslednji je pod lupu javnosti dospeo nacrt izmena Zakona o vojsci protiv koga su najglasnije ustali u Vojnom sindikatu Srbije (VSS). „Možemo očekivati pojačano stranačko zapošljavanje u vojsci, jer će ministar odlučivati koja su formacijska mesta neophodna i koga će i kada na ta mesta primiti bez javnog konkursa. Ministar određuje i da li će i kog civila obezbeđivati vojna policija, što nigde na svetu nije njen posao. Ministar takođe propisuje plan nabavke i opremanja vojske mimo Glavnog vojnotehničkog saveta, kojim predsedava načelnik Generalštaba. Odlučuje i o razvoju i prodaji. Recimo, javno preduzeće Jugoimport-SDPR pravi oklopna vozila ’miloš’ i ’lazar’ koja nisu dovoljno tehnički razvijena i nisu prošla sva opitovanja. Vojska ih ne želi. Kada to preduzeće želi da ih proda strancima, oni prvo pitaju zašto ih mi ne koristimo. Ovako će ministar odlukama utrti put Jugoimportu ka domaćem, a posledično i stranom tržištu. Vojska se više ni za šta ne pita“, sumira za NIN predsednik VSS-a Novica Antić. Vojni analitičar Aleksandar Radić smatra da je usaglašavanje Zakona o vojsci s evropskim zakonodavstvom sporadično i da izostaje u najvažnijima tačkama – socijalnim pravima zaposlenih i zaštiti ove vrlo osetljive strukture od politizacije. „Vučić želi veću kontrolu nad vojskom, a Vulin kao predsednik partije koja sama ne bi prešla cenzus mora da mu je obezbedi. Rokada ministara rada i vojske pokazala je kakvu političku kombinatoriku možemo očekivati – Zoran Đorđević je sa sobom poveo niz penzionisanih i aktivnih oficira, Vulin je sa sobom poveo svoje kadrove, uključujući i fotografa, a mnogi od njih nisu kvalifikovani za nove poslove“, kaže Radić za NIN. Prema njegovim rečima, nerazumna kadrovska politika se neposredno sukobljava s deklarativnom težnjom vlasti da stvori stabilan državni sistem. „Zakon nalaže da se pomoćnici ministra biraju na javnom konkursu na pet godina, a u praksi se ukazima premijerke imenuju privremeno, na tri do šest meseci. Reč je o važnim funkcijama. Recimo, šef sektora za politiku odbrane definiše ključna pitanja o vojnoj neutralnosti Srbije, a bira se provizorno i po političkoj dobroj volji. Jedino je direktor Jugoimporta Jugoslav Petković na istoj funkciji još od novembra 2012, doduše u privremenom postavljenju, što deluje čudno samo ako prenebregnemo da je vojska skupa struktura i da su poslovni dogovori vezani za nju isplativi“, zaključuje naš sagovornik. Vučić je kao predsednik vrhovni komandant vojske i član Saveta za nacionalnu bezbednost, ali to što je pride i sekretar Saveta još od 2012. direktno krši Zakon o osnovama uređenja bezbednosti. Nema ničeg demokratskog u tome da predsednik republike bude zadužen za operativno usklađivanje rada službi bezbednosti, što ga čini osobom s najviše poverljivih informacija u državi. Ne treba onda da čudi što je i novi zakon o BIA već na prvi pogled nedemokratski. Direktor Agencije Bratislav Gašić sada može da kreira tajne akte, što krši Zakon o tajnosti podataka, i da samostalno određuje koji će se podaci o ličnosti obrađivati u postupku bezbednosnih provera, što je predmet već postojećeg zakonskog regulisanja. Najviše pažnje je ipak izazvalo to što će i on moći da zapošljava bez konkursa. Prema rečima Saše Đorđevića iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, direktor BIA je pre usvajanja Zakona o policiji prošle godine takođe imao pravo da samostalno kroji kadrovsku politiku, a iskorišćavanje te moći zavisilo je od njegove pozicije u političkom establišmentu. S obzirom na Gašićevo poslušništvo, sudbina Agencije ne sluti na dobro. Naš sagovornik tvrdi i da promene Zakona o BIA nemaju veze s evropskim integracijama, jer EU od Srbije traži smanjenje uloge službi bezbednosti u krivičnim istragama, o čemu novih članova i stavova nema. S druge strane, Uredba o karijernom napredovanju u policiji na prvi pogled deluje opravdano, jer je logično da napredovanje zavisi od toga kako nadređeni oceni zaposlene, naročito u hijerarhijski ustrojenim sistemima. I tu, međutim, postoji prostor za zloupotrebu. Glavni problem su sposobnost rukovodioca da nepristrasno i objektivno ocenjuje, funkcionisanje sistema žalbi ako zaposleni nije zadovoljan ocenom i kvalitet obuke i smernica na osnovu kojih se ocenjuje. Dok je, recimo, u Engleskoj i Velsu rukovodiocima u policiji precizirano na osnovu kojih kriterijuma da ocenjuju, u Srbiji su informacije o praksi karijernog napredovanja i zapošljavanja u MUP-u oskudne. Zašto se onda ministar Nebojša Stefanović svojevremeno dičio transparentnošću koju ova uredba uvodi? „Još u februaru ove godine smo poslali zahtev za pristup informacijama od javnog značaja o tome kako funkcioniše praksa karijernog napredovanja. Međutim, i posle osam meseci odgovori nisu stigli, čak i nakon rešenja poverenika da nam bez odlaganja dostupi informacije. S druge strane, policijski službenici kažu da karijerno napredovanje ne funkcioniše najbolje i da rukovodioci isuviše slobodno bez jasnih smernica ocenjuju zaposlene“, kaže Đorđević za NIN. Možda ministar Stefanović nije stigao da ih pošalje zbog toga što je s Vučićem po medijima unapred označavao krivce, komentarisao rezultate predistražnih postupaka i ocenjivao prikupljene dokaze, flagrantno kršeći Ustav. NJihovom je voljom Dragoslav Kosmajac postao glavna srpska babaroga, a Mišković najomraženiji tajkun, za razliku od Bogoljuba Karića. Rušenje u Savamali tretiraju tek kao neprijatnu brljotinu bez sudskog epiloga. Tužilaštva i sudovi ne mogu da rade neometano i samostalno u atmosferi prisile. Vlast će reći da aktuelna rasprava o Akcionom planu za sprovođenje Nacionalne strategije reforme pravosuđa treba da usaglasi ustavnu modernizaciju srpskog pravosuđa, ali iz strukovnih udruženja poručuju drugačije. „Na prvom sastanku 21. jula, nakon što smo na poziv vlasti dostavili pisana zapažanja i predloge, rečeno nam je da je to prvi i poslednji sastanak i da svako od nas ima po pet minuta da izloži ono što je već napismeno predao. Sve osim jedne organizacije su konstatovale da svaka tema zaslužuje krugove debata, pa je ministarstvo zakazalo još nekoliko okruglih stolova. Predstoji još tri. Ali, pravila igre se menjaju na svakom od tih sastanaka, a teme koje ministarstvo samo određuje se ne tiču depolitizacije pravosuđa. Sve ukazuje da se samo radi o nameri da se u Ustavu relocira politički uticaj. Trenutno nam se čini da bi se nakon ovih promena Ustava moglo desiti da već postojeće garancije nezavisnosti budu umanjene“, kaže za NIN Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije. U kojim tačkama? Bolje je pitati u kojima ne. Zaposleni u pravosuđu veruju da je za ministarstvo glavna tema uvođenje Pravosudne akademije u Ustav, čime će se izbor sudija i tužilaca neformalno premestiti sa pravosudnih saveta na Akademiju. Pravosudni saveti bi u tom slučaju samo formalno predlagali izbor već unapred odabranih kandidata. Bili bi obesmišljeni. Govori se i o tome da bi predsednik republike dekretom postavljao sudije i tužioce. Saveti se slabe i smanjenjem broja sudija u Visokom savetu sudstva i broja tužilaca u Državnom veću tužilaca. Trenutno su od po 11 članova ovih tela njih sedmoro sudije, odnosno tužioci. Šestoro biraju kolege, a sedmi su predsednik Vrhovnog kasacionog suda i republički tužilac. Novi koncept podrazumeva po desetoro članova od kojih bi svega petoro bile sudije, odnosno tužioci, s tim što predsednik saveta ne bi bio sudija, odnosno tužilac. U slučaju da glasovi budu podeljeni, pet naspram pet, predsednik bi imao takozvani „zlatni glas“, pa bi sudije i tužioci bili u manjini, a predsednik koji nije iz pravosuđa bi imao prevelika ovlašćenja. „Najavljuje se i uvođenje sudske prakse kao izvora prava i ukidanje slobodnog sudijskog uverenja. Iz Akcionog plana već znamo da se planiraju Zakon o ujednačavanju sudske prakse i uvođenje do sada nepostojećeg tela – Sertifikacione komisije od desetak sudija kojima bi pomagali profesori prava i advokati. Svega desetak ljudi određivalo bi sudijama kako da sude, što bi onemogućilo i ocenu dokaza na osnovu slobodnog sudijskog uverenja i pravično i nepristrasno suđenje pred nezavisnim sudom“, zaključuje naša sagovornica. Skupštinska rasprava o predlozima Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakona o visokom obrazovanju trajala je tri dana zbog pozamašnih 1.200 amandmana pre no što su krajem septembra zakoni usvojeni. U prvom, krovnom, predviđeno je da se direktori ustanova biraju na osnovu proizvoljnih kompetencija. NJihov izbor će, kao i u prethodnim slučajevima, aminovati ministar. Prema dosadašnjoj praksi, svakog od oko 2.500 direktora u Srbiji su birali školski odbori. Iako je i ovaj vid delegiranja bio podložan politizaciji, nejasno je kako će ministar Mladen Šarčević uopšte stići da se upozna sa sposobnostima svakog od njih. Osim ako sposobnost nije da iskažu odanost vladajućoj garnituri, recimo pritiscima na roditelje pred lokalne i republičke izbore. Akademik Dušan Teodorović ovu odredbu objašnjava težnjom vladajuće koalicije da odstrani direktore koji ne dele njihova uverenja bez obzira na njihovu moralnu i profesionalnu kompetenciju. „Poslednji primer zloupotrebe ovlašćenja predstavlja postavljanje novog v. d. direktora zemunske osnovne škole ’Svetozar Miletić’. Posle jedva okončanog štrajka nastavnika, roditelja i učenika, Šarčević ponovo demonstrira svoju moć, pokazuje nedostatak spremnosti na kompromise i nedvosmisleno pokazuje da ni u jednoj pristojnoj zemlji na svetu ne bi mogao da bude ministar. Za ministre koji su eksponenti politike i najuža ovlašćenja su preširoka, a u Srbiji se propisana ovlašćenja ministara uvek maksimalno koriste“, kaže Teodorović za NIN. Zakon o visokom obrazovanju takođe je bio poprište polemike jer je procenjeno da suprotno tvrdnjama vlasti smanjuje autonomiju univerziteta. Kao i većina stručne zajednice, Teodorović veruje da je zakonom ponižena celokupna akademska zajednica Srbije i da će otvoriti put ka akreditaciji sve većeg broja kvaziuniverziteta. Još veći problem je to što članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, najznačajnijeg tela za razvoj visokog obrazovanja u Srbiji, više neće birati Skupština Srbije na predlog Konferencije univerziteta Srbije, već ministar, što Teodorović tumači kao uspostavljanje političke kontrole nad visokim školstvom i svođenje saveta na servisnu službu ministra i političkih moćnika. „Više je nego žalosno što su neki od članova radne grupe Ministarstva prosvete za izradu novog Zakona bili i pojedini rektori državnih univerziteta. Po mom mišljenju, oni snose veliku moralnu odgovornost zbog ćutanja i kolaboracije. Situacija svakako neće da se popravi dok Srbijom vlada Aleksandar Vučić, čija je politička filozofija totalna lična vlast koja svakako podrazumeva i političko delegiranje i dirigovanje“, zaključuje Teodorović. Daleko od toga da je naprednjačkoj vlasti pravo ikada stajalo na putu privatizacije republike, dakle javne stvari, ali činjenica da je odlučila da uspostavljanje široke mreže stranačkih aparatčika i vernih glasača učini i zakonski prihvatljivim nameće samo jedan logičan zaključak – biće još gore. A dužnost je boriti se protiv štetnih zakona.