Gde je džak tu je i lopata

Da Srpska napredna stranka masovno seli botove na Vračar, u jedan od poslednjih bastiona protivnika naprednjačke vlasti u Srbiji, vest je iz januara 2016, iako se i dalje čini aktuelnom. Na potonjim izborima ispostavila se lažnom. Birački spisak nije dokazao ni verovatno najdramatičniju optužbu od svih posle 2000. za izbornu krađu da je vlast, tada Demokratske stranke, ukrala čak 500.000 glasova. Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić kleli su se da će kad dođu na vlast razotkriti džakove sa lažnim glasovima i zauvek sprečiti izborne mahinacije. Ali sređivanje biračkog spiska i njegove verodostojnosti, koja proističe iz odgovornosti i ažurnosti nekoliko državnih i lokalnih organa, nikome se ne isplati kad počne da upravlja tim organima. Zlu ne trebalo. A Pokret slobodnih građana neće se razlikovati od SNS, ako se nakon beogradskih izbora ispostavi da u opštinama Vračar i Zvezdara nije upisano 15.000 novih birača za svega nekoliko meseci, kako tvrde. Od opštinskih uprava PSG je dobio podatak da u septembru ove godine na Zvezdari ima 163.842 birača, a na opštini Vračar 68.631. To je za pet hiljada više u odnosu na njihov broj sa predsedničkih izbora iz aprila 2017. za Vračar (63.656 ) i čak za deset hiljada više za Zvezdaru (153. 679). Kao da su ih ubacivali lopatom. Ako se želi razumeti domašaj tih hiljada na Vračaru, evo malo objašnjenja: taj broj veći je za tačno onoliko za koliko je Vučić izgubio od Saše Jankovića na predsedničkim izborima u toj opštini. Za Vučića je glasalo oko 10.000, a za Jankovića oko 14.000. Taman toliko je Nikoliću nedostajalo da na toj opštini 2012. pobedi Borisa Tadića. I na Zvezdari, taman za toliko, Tadić ga je pobedio 2008. S obzirom na rezultat najskorijih izbora broj novopečenih birača na beogradskim opštinama bio bi možda dovoljan za osvajanje i poslednjih „bastiona“ opozicije, ako je geometrijsko-partijski dobro sračunat. Vučić je, kao zajednički kandidat široke koalicije, osvojio 44 odsto glasova u Beogradu, za 11 odsto manje nego u celoj Srbiji. U centru grada izgubio je od Jankovića na Vračaru sa 28 spram 39 odsto, Starom gradu sa 27 prema 39, a na Savskom vencu bilo je 33:35 odsto. Uz te tri opštine, još je na Zvezdari i Novom Beogradu osvojio manje od 40 procenata. I tako redom, ako se želi igrati brojkama. Pošto demokratija nije matematika, na Vračaru je, valja podsetiti, već na parlamentarnim izborima 2014. DS osvojio 1.200 glasova manje od naprednjaka. Na Zvezdari je za Jankovića, u aprilu ove godine, glasalo oko 24.000, dok je za Vučića glasalo 33.000 birača. Dva programska direktora dve najkredibilnije organizacije za praćenje regularnosti izbora nisu sklona da automatski poveruju u optužbe za ovu vrstu krađe glasova. Đorđe Vuković iz Cesida kaže da može da poveruje da se takve stvari događaju, ali ne tako masovno. „Birački spisak je softver koji se menja automatski. Manipulacija izborima se dešava izvan izbornog procesa tokovima novca, preko javnih preduzeća ili pritiskom na medije. Duboko sam ubeđen da sve druge vrste daleko prevazilaze izbornu krađu na ovaj način. Poslednji put to se dogodilo 1997. na Kosovu i 2000, a epiloga se sećamo svi. Sa stanovišta forme reč je o operativnom sistemu u kome se evidentiraju svi prijavljeni građani. Druga stvar je što policija ne proverava i ne kažnjava nepoštovanje Zakona o prebivalištu, kao što nikad i nije.“ Upravo prvi čovek policije je istog trena sazvao skup novinara da demantuje PSG. Nebojša Stefanović tvrdi da je na Vračaru od proleća 330 birača manje, a da je na Zvezdari, prema podacima MUP-a, prijavljeno novih 2.277 građana. Iz opštine Vračar NIN-u su kazali da oni ne raspolažu informacijama o broju birača prethodnih godina i da je na gradskom nivou za taj podatak zadužen isključivo Sekretarijat za upravu. U tom Sekretarijatu, pak, pozivaju se na Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, prema čijim odredbama ovaj organ samo ažurira spisak, dok Ministarstvo nadležno za upravu utvrđuje konačan broj birača. Raša Nedeljkov iz Crte podseća da ne mogu da postoje dve istine, ali da čak ni organizaciji koja posmatra izbore nije omogućeno da se uveri da li se i u kojoj meri zakon i pravila u vezi sa biračkim spiskom sprovode dosledno. „Nalazimo se u situaciji u kojoj jedan opozicioni pokret pokazuje, kako kažu, zvanične državne dokumente po kojima su dve opštine pod ozbiljnom sumnjom za mahinacije, a s druge strane ministar unutrašnjih poslova iznosi tvrdnje da to nije tačno - ne pružajući uvid u verodostojne podatke. Nema reakcije pravne države i tako se još više širi nepoverenje u institucije, a u ovom slučaju u samu srž demokratije - instituciju izbora. To se mora zaustaviti i zbog ovoga neko mora da snosi posledice. Ili će neko u državnoj službi biti odgovoran zbog nemara u radu i ozbiljno kršenje zakona ili će PSG snositi odgovornost za falsifikat službene isprave. Verujem da bi sve ovo moglo da bude sprečeno kada bi država u saradnji sa civilnim društvom i građanima krenula u sređivanje i ažuriranje biračkog spiska, učinivši, za početak, javnim i postupak ažuriranja i statističke podatke u odnosu na kretanja broja birača na nivou opština“, kaže Nedeljkov. Ako je politika aršin po kome se selektivno dostavljaju podaci, onda ne čudi ni da oni budu netačni i instrumentalizovani. Zbog glasanja mrtvih, koje je ona vlast koristila kao jedan od glavnih argumenata za usvajanje Zakona o jedinstvenom biračkom spisku 2009. i njegovih izmena 2011, taj zakon izbrisao je oko 150.000 birača, ali fantoma još ima, pa moguće i na pogrešnim adresama. Kako je, na primer, novi Srbin među zvezdama Rejf Fajns dobio ličnu kartu kad „prebiva“ drugde? „Ne znam za Fajnsa, ali znam da strategija opravdavanja izbornog rezultata, pa i krađom, traje jednu noć, a ako se pomene pre ona je istovremeno i dobra motivacija. Ali u polemici sa strankama istraživači uvek gube“, žali se Vuković. „Ne mogu da zamislim hiljade ljudi koji bi, recimo, pristale na čuveni bugarski voz. Najveći broj izbornih neregularnosti proističe iz ljudske aljkavosti i neorganizovanosti države. Na svakim izborima imamo barem 10 odsto zapisnika sa biračkih mesta na kojima matematički računica nije izvedena dobro, a to je gradivo iz petog razreda osnovne škole.“ Vuković kaže da je pravo pitanje zašto u Srbiji stranke organizuju izbore, a ne država. „Ali to - da država ispuni svoju obavezu - nikome ne odgovara. Mi nemamo ni jednu jedinu osobu zaposlenu za to. Formiranje izbornih komisija je, takođe, tako kako je jer vladajuća koalicija, ko god je činio, po difoltu ima većinu i u telima koja se po tom principu formiraju.“ Evidencija ne može da prati migracije u stopu, naročito ne u najfrekventnijim opštinama kao što su centralne beogradske. Ali da zaostaje vekovima, kao što pokazuje jedno istraživanje Cesida iz 2007, ipak je previše čak i za zemlju sa pustim selima, iz koje se godišnje iseljavaju desetine hiljada stanovnika. Na osnovu biračkog spiska i uzorka od 100 biračkih mesta ispostavilo se da je na adresi na kojoj se nalaze u biračkom spisku živelo samo 71 odsto građana. U neposrednoj blizini, istoj opštini ili gradu, živelo je osam odsto građana, a u nekom daljem mestu u Srbiji još 5,5 procenata. Za devet posto birača nije bilo moguće doći do podataka, a za 6,5 procenata se verovalo da su ili u inostranstvu ili uopšte nisu povezani sa upisanim prebivalištem. S druge strane, u Beogradu je, prema zvaničnim podacima Republičke izborne komisije, između dva kruga predsedničkih izbora, dakle za samo dve nedelje, iz spiska nestalo 300 birača, iako je, kad započne izborni proces, promena spiska dozvoljena isključivo uz nalog suda. Nedeljkov je uveren da prostora za manipulaciju biračkim spiskom nema ukoliko se zakon dosledno primenjuje. „Pitanje je da li se zakon primenjuje i da li postoje efikasni mehanizmi kontrole njegove primene. Upravo uspostavljajući ovakve mehanizme učinićemo puno na izgradnji poverenja u institucije koje u ovom trenutku nedostaje.“ Vuković zaključuje da sve zajedno, tako uređeno, vuče paradokse, a da je 2012. pokazala da su optužbe opozicije za izbornu krađu pozitivno uticale ne rezultat „oštećenog“, koji potom nije snosio odgovornost za javnu reč i sada svi mogu da zaključe da im se to isplati i to bez rizika. Zahtevi dela opozicije za održavanje fer i slobodnih izbora u prestonici, takođe su se uglavnom fokusirali na kampanju, jednak tretman vlasti i opozicije, jednaku zastupljenost u medijima, „pravičniji“ sastav Gradske izborne komisije, zloupotrebu javne funkcije u kampanji. Sređivanje biračkog spiska - i za pravo glasa na biračkom mestu samo onih koji najmanje šest meseci imaju prijavljeno prebivalište na nekoj adresi - deo je paketa zahteva, ali kako, reći će vlast, samo nekoliko meseci pre izbora. Lako će se pozvati i na deceniju star jednostavan spin nekadašnjeg ministra uprave Milana Markovića - ne mari što je iz suprotnog tabora – „da je to tako lako, neko bi već završio taj posao dosad“. Neka se, ipak, zna - u Beogradu je na aprilskom izborima pravo glasa imalo 1.620.072 birača. Ne računajući Fajnsa.