Ništa nismo promenili za skoro trideset godina

Već skoro trideset godina sam na fakultetu: najpre sam studirala, pa volontirala, pa se zaposlila, pa opet studirala na doktorskim studijama, poslednju deceniju samostalno vodim svoje klase studenata. I već trideset godina stalno slušam isto: mladi su danas gori nego što smo „mi” bili, oni su nezainteresovani, intelektualno lenji, neaktivni, apolitični, a u „naše vreme” sve je bilo drugačije. E pa nije, nikada nije bilo drugačije. Uvek je bilo onih uspavanih i onih koji se bune. Uvek je bilo onih koji su glasni i onih koji ništa ne čuju. U „moje” vreme, dakle devedesetih, za koje danas zdušno govorimo da nije bilo gore nego danas, goreli su ratovi, ljudi su ginuli, deca mobilisana - a mi smo studirali i povremeno dizali neke, manje-više propale bune. Kada su počinjali čak i uspeli studentski protesti, nikada nas u početku nije bilo više od jedne veće učionice, nikada više od par desetina, i uvek kasnije optuživani da smo bili slabi i nesposobni za revoluciju. Ni petog oktobra nisam na ulici bila sa drugovima sa klase, i tada smo se grupisali drugačije, mi „politični” dizali štrajk na fakultetu, dok je većina samo želela da polaže ispite i u pomoćnom roku. Kada je Đinđić ubijen, studenti se nisu pobunili, koračali smo na ispraćaju kao građani, nijedan fakultet nije imao organizovan nastup. Kada su se palile tuđe bogomolje po gradu, ambasade, kada se Šešelj dovodio uz državne garancije da bude bolestan kod kuće, kada se Biljana Plavšić dočekivala uz državne počasti, kada se šalju zahtev i garancije da masovni ubica Ratko Mladić izađe iz zatvora i dođe da živi u Beogradu, u državi čiji nije građanin, studenti nemaju šta da kažu. NJih to ne zanima, kao što ih nije posebno zanimalo ni ko to vodi ratove u njihovo ime, ko im vršnjake juri po gradu da ih silom mobiliše, i ko će plaćati cenu moralne i materijalne propasti koja im se pod nosom sprovodila. Mladi se, a i mi stari, ništa nismo promenili za ovih skoro trideset godina, nikada se nismo pretrgli od hrabrosti i empatije, odgovornosti ili tereta sramote. Istini za volju, totalitarne vlasti uvek su zastrašivale svakog ko je pokušao da prodrma i probudi intelektualnu učmalost i neodgovornost generacije. Ali te vlasti nikad nisu ni morale mnogo da se trude: studenti su, poslednjih godina, u svetloj tradiciji zagledanosti u sopstveni pupak, bili u stanju da blokiraju Univerzitet zbog broja bodova i zahteva da mogu češće da padaju na ispitima, ali ne i kada su se šira društvena, pa i politička (a što da ne politička?) pitanja postavljala. Kako to da, kad ti država ukine dodatni ispitni rok, u stanju si da doguraš stolice i klupe na ulaz faksa, ali ne i kada ti kolegama prete policijskim i sudskim zastrašivanjem, samo zbog toga što su javno iznosili svoje mišljenje? Prošle nedelje su dvojica naših kolega, Pavle Terzić i Gavrilo Vučetić, dobila prekršajne prijave zbog navodne organizacije „neprijavljenog skupa” i „neprijavljenog skupa u pokretu”, dva odvojena prekršaja, iako zvuče kao Harmsov zaplet, ipak oba nose zaprećene kazne i do 150.000 dinara, što je novac ogroman za devedeset odsto naših građana, a kamoli za obične studente. Kada se prijava čita, ona više nije Harms, već Duško Kovačević, studenti se terete jer su izvikivali parole i nosili transparente, među kojima i „Fer i slobodni izbori, sloboda medija, departizacija i decentralizacija, zaštita i poboljšanje radnih prava”, „Beograde, probudi se”, „Hoćemo kulturu” i vikali „Padni mi na grudi Nebojša” i „Prodane pičke”. Prijava na gusto kucane tri strane, sve velikim slovima, nastavlja se u ovom tonu, studenti su krivi jer su tražili radnička prava i lajali na Informer, policijski inspektor i radnici MUP-a u civilu, umešani u gužvu, ponudili su se sudiji imenima i prezimenima da svedoče prilikom odrapljivanja kazne. U međuvremenu je njihov (a ponosno da podvučem - i moj fakultet) na Nastavničkom veću pružio i formalnu i principijelnu podršku svojim studentima, zahtevajući da se poštuje pravo slobode govora i izražavanja svakog, pa i političkog mišljenja. Profesori su, dakle, reagovali, ali kolege studenti ni našeg, niti bilo kog univerziteta - nisu. Kao što nismo ni mi kad se devedesetih hapsilo, kao što nismo ni mi, kad se dvehiljaditih ubijalo, kao što nismo ni mi, kad god da je u istoriji bilo neophodno. Zašto je to tako, evo već trideset godina pokušavam da odgonetnem. Delom je zbog nedostatka empatije i odgovornosti, koji se nosi iz kuće. Delom i zbog toga što je sve što nosi pridev „političko”, od samog starta anatemisano, kao da je sramota biti politički angažovan, kao da „političko” odmah znači i „partijsko”, kao da je politika isto što i mafija. Najviše je, ja mislim, zbog toga što mi sami ništa nismo učinili da se, ono što je gušilo i zaustavljalo naše generacije, rasturi i pruže uslovi onima koji dolaze da budu bolji, pametniji, odgovorniji i saosećajniji od nas. Jedan od transparenata zbog kojih su Pavle i Gavrilo optuženi, glasi „Šešelj, ulični siledžija”. Onaj koji je vadio pištolj na studente, šetao stomačinu po ratištima, decenijama pravio spiskove mladih aktivista, čupao skupštinske mikrofone, tukao oponente u televizijskim debatama, valjao se kao brav da su morali da ga iznose iz parlamenta, robijao zbog ratova, hvalio se ubistvom premijera, mnogo je gori od „uličnog siledžije”, ali istovremeno jeste baš to. U isto vreme kad su studenti dobili prijavu, on je javno napisao i sledeće reči: „Prisustvovaću sahrani majke mog velikog prijatelja Milorada Ulemeka Legije” i pokupio lajkove i aplauze na društvenoj mreži na kojoj grokće. Briga Šešelja za pokojnicu, nije ovde pitanje pijeteta, akcenat je na „mom velikom prijatelju”, pravosnažno osuđenom organizatoru atentata na premijera ove zemlje i na njegovoj javnoj pohvali tog neljudskog akta. On nije dobio nikakvu prijavu, ni za onaj pištolj devedesetih, ni za siledžijsko i uličarsko ponižavanje ubijenog Đinđića. Prijavu su, naprotiv, dobila deca koja su se usudila da ga nazovu pravim imenom, a njihove kolege, njihova generacija, njihovi drugovi iz klupa - ćute. E, to je prava posledica društva kakvo smo im ostavili, da se povodom prijave, a protiv pravih „uličnih siledžija”, studenti nisu podigli solidarno, nego i ne znaju i ne zanima ih šta im se događa pred nosem. Nisu oni krivi, krivi smo mi. Ništa, za trideset godina bolje od nas loših nismo napravili. Šešelj nije dobio prijavu ni za onaj pištolj devedesetih, ni za siledžijsko i uličarsko ponižavanje ubijenog Đinđića. Prijavu su, naprotiv, dobila deca koja su se usudila da ga nazovu pravim imenom