Potreban nam je veliki potop

Čekam Anitu Mančić u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u glumačkoj garderobi smeštenoj odmah iza scene, glumci je zovu „garderoba za brze promene“. Mislim o tome kako je to jedina soba u zemlji u kojoj se nešto menja, zapisujem na papir reč „zaglavljenost“ kao temu za razgovor. Anita ulazi sa probe komada „Ajnštajnovi snovi“, gleda u moje hartije, smeje se i kaže: „Ne znam da li si primetila kako je u poslednje vreme postala popularna rečenica: ’Ja sam njemu rekao sve u lice!’ Izgovara se iz posebnog stava tela i obavezno sa poluspuštenim kapcima, a tretira se kao najveća moguća hrabrost. To me užasava. Hoćeš da ti kažem sve u lice, a?“ Jednom si rekla: „Ja kroz svoj posao govorim šta mislim o vremenu u kojem živimo.“ Šta ćeš da nam kažeš iz ove nove uloge? „Ja više ne znam ni šta sam, ni gde sam, ni ko sam“ – to je rečenica koju izgovaram, a koja pripada meni jednako kao i Domeniki koju igram. Došla sam u fazu kada zaista više ne znam u čemu živimo. Da li se osećaš „zaglavljeno u vremenu“? Osećam se zaglavljeno u čekanju promena od kada sam završila fakultet, a to je bilo 1992. godine. Nikako da se odglavim. Premorile su me bezuspešne promene. Ispostavilo se da zajednički cilj ne podrazumeva iste motive. Nema glumca koji ulazi u ulogu tolikom brzinom kojom ljudi menjaju svoje karaktere kada dođu na vlast. Nemam više nade. Šta znači kad kažeš „nisam poslušna glumica“? Uvek imam pitanja. Ne pristajem na indikaciju reditelja „idi levo, skreni desno“, moram da dobijem objašnjenje zašto to radim. Ni u glumi ni u životu ne pristajem da hodam korakom koji nije moj izbor. Da li ti je palo na pamet da kada dođe dotle da više ne veruješ u promene, da ne veruješ više nikom, neprimetno postaješ „poslušan“ građanin? Ja nisam poslušan građanin, samo odbijam da imam zajedničko mišljenje. Nemam više vremena da se borim za promene na dan i u vreme i na način koji će mi neko drugi organizovati. Imam svoje mišljenje, govorim ga kad i gde ja hoću, ne želim da „pripadam“, dopada mi se da budem „aut“. Šta je „in“? „In“ je pristajanje na učešće u opštem rijalitiju. Na jednoj televiziji je Zadruga, na drugoj su Parovi, a na trećoj Skupština - sve me vređa. Šta te vređa kad gledaš prenos zasedanja Skupštine? Šta me vređa!?!?!? Upiši tri znaka pitanja! Vređa me način na koji narodni poslanici govore, vređa me to kako su obučeni, vređaju me njihovi ogromni stomaci od kojih im ne vidim oči. Slika je grozna i bez tona. Sve postaje još uvredljivije kad progovore. Ako su oni naši predstavnici, onda to znači da se mi kao narod nismo dosetili ničeg kreativnijeg nego da smo „za“,ili „protiv“. Niko nikog ne sluša, poenta je da budemo u sukobu, nije važno oko čega. Vređa me što osećam da me prisiljavaju da biram između dve opcije - „da mrzim“ ili „da podržavam“. Mi ne možemo da idemo dalje ako smo samo „za“ ili „protiv“, sa tih pozicija je nemoguće stvarati. Osim onih koje gledam u direktnom prenosu vređaju me i anonimni ljudi koji odlučuju o mojoj sudbini sakriveni po nekim kancelarijama . Na koga misliš? Na ljude za koje nemam pojma ko su, a koje bih baš volela da upoznam. Bilo bi mi zanimljivo da mi neko predstavi osobu koja je u nacrt zakona o pozorištu upisala da „finansije moraju da budu poštene“. Šta znači „poštene“? Da li će biti dovoljno da podnesem finansijski izveštaj s naznakom „pošteno je, majke mi“? Ili će biti duplo pošteniji ako kažem: „pošteno je majke mi, majke mi“? Kojim parametrima se utvrđuje poštenje, to je za mene ista misterija kao i po kojim kriterijumima se biraju ministri. Ko ti prvo pada na pamet? Baš bi me zanimalo da mi neko odgovori kako je, recimo, Vulin postao ministar? Koji su parametri bili na dnevnom redu, da li su ga birali po garderobi? Da li čovek treba da ispunjava još neki uslov osim da voli da bude ministar? Ne razumem. Ovih dana je „in“ govoriti da ne može vlast da bude odgovorna za to što narod u mnoštvu sadržaja bira da gleda rijaliti i čita tabloide. Šta ti misliš? Baš smo slobodni, baš je to divno, imamo izbor! Hvala svima na ovom fantastičnom izboru! Ako je tako jednostavno, zašto su se onda toliko godina bunili protiv Parade ponosa? Uvek je postojao izbor da se ode ili ne ode na tu paradu, zašto je taj izbor bio zabranjivan? Što nam umesto mogućnosti da biramo na kom kanalu najviše volimo da gledamo tuče pevačica ne ponude drugačiji izbor? Kako bi izgledalo da imamo izbor između odlaska u muzej, ili u pozorište, ili ostajanja kod kuće zbog fantastične domaće serije na televiziji, zašto nam to ne daju? Meni se čini da je neko dobro osmislio kako da sprovede masovnu hipnozu i otupljivanje nacije da ne primeti stvarnost u kakvoj živimo. LJudi su postali navučeni, ne žive više svoj život, nego neke tuđe, sede ispred ekrana sa zavrnutim rukavima i čekaju da im se ubrizga u venu sledeća doza prostakluka. Da li je to tema za ministra kulture? Ko išta pita ministra za kulturu? Koje on uopšte ima ingerencije, šta on može da uradi? Ne poznajem čoveka, ali verujem da je i njegov prostor za delovanje u granicama rečenice: „Slobodan si da radiš ono što ti ja govorim“. S druge strane, ma koliko da je bespomoćan, pozicija na kojoj se nalazi ga čini odgovornim i obaveznim da progovori. Da li si posle 100 dana stekla utisak da će premijerka u tom smislu da menja stvari? Da li su njene izjave u kojima apsolutno negira problem slobode medija obeshrabrujuće? Ne mogu da verujem da ona baš ne vidi ono što je očigledno, ali mogu da razumem da ne želi da vidi. Kad bi govorila drugačije, ne bi bila na tom mestu. Mi imamo premijerku i ministre koji su pristali na ponudu koju sam već opisala: „Tu si da radiš onako kako ti ja kažem, slobodno ispunjavaj moje zahteve“. Ako su se oni odrekli svoje slobode, zašto bi se zalagali za nečiju drugu? Ako sloboda nije dopuštena ministrima, što bi bila dozvoljena novinarima? Koji su tvoji parametri za ocenjivanje slobode medija? Živim ovaj život i ne mogu da budem slepa za ono što vidim. A ono što vidim se ne prikazuje na televiziji. Mislim da se podrazumeva da glavni grad jedne zemlje ima normalne pločnike i trotoare i ne razumem zašto treba da se divim nečemu što je normalno? Zašto bih se fascinirala asfaltiranim putem, pa u kom veku mi živimo? Zašto bi se neko divio lekaru koji je uspešno operisao, glumcu koji je naučio tekst, bilo kome ko je uradio svoj posao? Da li je sve baš tako fascinantno i idealno kako prenose mediji? Ja mislim da nije. I ne primećujem šta je toliko posebno uradila ova vlast. Okitila je Beograd, nikad ranije!? Ne mogu da se divim tome. Kada je okićen, čini mi se da je još vidljivije koliko smo jadni. Ne mogu da aplaudiram lampionu, kada znam da na onkologiji postoji lista lekova koji su dozvoljeni, a koje ne mogu da prime svi, nego samo oni koji imaju novca da ih plate, ne zanimaju me ni trotoar ni rasveta, zanimaju me kreveti za bolesnike. Ne želim da se bavim politikom, ja samo posmatram život oko sebe i uopšte mi se ne dopada. Moj pogled ide preko fontane i preko Slavije tamo gde su živi ljudi čiji se život nije promenio. To je jedini rezultat koji mene zanima - da ljudi počnu da brinu o ljudima i da ljudi počnu konačno da se osećaju ljudski. Šta se dogodi kada se politika prenese u pozorište? Kako se na sceni prevazilaze podele među glumcima i strasti kakve je poslednji put izazvala odluka žirija „Sterijinog pozorja“ da ne dodeli nagrade? Ništa se ne dogodi. Na sceni smo svi glumci. Ali, moram da kažem da je mene taj trenutak zaista porazio. Ne razumem kako je bilo moguće da neko pomisli da bi vrhunski umetnici kao što su Miki, Isidora Žabeljan..., donosili odluku izvan umetničkih razloga. Ti si uverena da tu nije bilo politike? Da, zato što živim pozorišni život i znam šta se dešava kao posledica manipulacija i kalkulacija u kulturi. Žao mi je što je propuštena prilika da među sobom otvorimo pošten razgovor šta mi radimo i kako kalkulišemo sa našim životima i našom umetnošću. Mislim da je bilo važno da umesto što stalno optužujemo druge, pokrenemo raspravu gde je naša odgovornost za stanje u kojem je pozorište. Slažem se da je napraviti predstavu fantastičan čin, ali to ne može da bude alibi da pravimo bilo šta. Beda u kojoj svi živimo nam ne daje odrešene ruke da radimo bilo šta i da se prostituišemo sa umetnošću i sa svojim poslom. Kao što odbijam da se divim asfaltiranom putu, tako ne pristajem da svako delo koje se desi zovem umetničkim delom. Zašto moram da se divim samom činu da je predstava napravljena? Novac jeste neophodan za institucije kulture, ali to ne znači da kada ga nema stičemo pravo da prodajemo publici svašta. LJudi koji dolaze u pozorište ipak očekuju neki nivo i mi moramo da im ga damo. Šta misliš o još jednom popularnom mišljenju: ko vam je kriv što vas ne kupuju? Predlažem da sad stavim maramu na glavu i da se fotografišem prerušena u seljanku koja izvodi neke vradžbine i da to bude naslovna strana NIN-a, garantujem prodaju. Ja sam to preporučivala u Ateljeu 212 kada smo se borili protiv ideja Kokana Mladenovića, sigurna sam da znam kako predstava može da zaradi pare za petnaest minuta bez trunke preznojavanja, ali da li je to naš zadatak? Da li je naša misija da zarađujemo pare? Ja u to ne verujem. Volim da posmatram glumce kako se poklanjaju publici. Neki primaju aplauz uspravnog tela i podignute glave, neki se poklanjaju do zemlje, a ti se, čini mi se, ma kako da stojiš duboko i iskreno zahvaljuješ. Da li sam u pravu? Ja ne znam kako se poklanjam, ali jesam, zaista sam zahvalna. Zahvalna sam što se bavim poslom koji volim jer je to velika stvar. Zahvalna sam jer osećam da me je pozorišna publika prihvatila do te mere da mi se čini da me vole šta god da uradim na sceni. Količina ljubavi koju dobijam od publike je dragocenost koja može da se sačuva samo poštenim odnosom i ja planiram da je nikada ne izgubim. Na početku razgovora sam te podsetila na tvoje reči da kroz predstave govoriš svoje stavove o vremenu u kojem živimo. Kao primer rečenice koju izgovaraš „punim ustima“ navela si tekst iz predstave „Avgust u okrugu Oksidžen“: „Ova zemlja, ovaj eksperiment, ova oholost, ovo je gore od kataklizme“. Hajde da prođemo kroz rečenice iz drugih komada koje su na taj način „tvoje“. Prvo mi stiže rečenica iz „Karoline Nojber“ koju sam igrala pre više od dvadeset godina: „Ovde je potreban veeeeliki potop“, sećam se kako sam se osećala fantastično kada to izgovaram jer sam tada zaista imala takav utisak. Danas opet prizivam „kataklizmu“, eto, u mom životu se baš ne menja mnogo. Krećem sa naslovima: Cirkus istorija? „Ja mrem, ti ćutiš - ostalo je ćutanje.“ Čudo u Šarganu? „Sve se može kad zašušti lova.“ Dok nas smrt ne rastavi? „Naši, naši su najgori. Za ove druge barem znaš da te mrze i da ih se treba bojati.“ Pazarni dan? „Buknuće proleterska revolucija!“ Tako je moralo biti? „Tako je bedan tvoj gnev, kako je sve ovo bedno, bedno.“ Tartif? „Kakvo razmetanje licemerstvom golim.” Hvala ti, Anita. Volela bih da još malo pričamo o novoj predstavi. U komadu „Ajnštajnovi snovi“ postoji priča o dečaku koji deset godina nakon očeve smrti svaki dan postavlja sto za dvoje nadajući se da će ćale da se vrati i da će mu konačno izgovoriti ono što mu nikada nije rekao - da ga voli. Šta misliš, kako to da se nikada ne dešava da propustimo nekog da uvredimo, zašto se veruje da samo za lepo nikada neće biti kasno? O tome sam razmišljala kad sam pravila radionice sa decom koja imaju Daunov sindrom. Ta deca ne oklevaju da ti pruže najčistiju emociju i nežnost. Svi čeznemo za nekim lepim odnosom, ali kao da ne razumemo da kada sam proizvodiš i širiš lošu emociju, ne možeš ništa drugo ni da očekuješ zauzvrat. Dok prolaziš kroz Ajnštajnove snove, da li se prisećaš nekih svojih koji ti se ponavljaju kroz život? Da! Meni se desilo da sam u stvarnom životu srela svoj san! Ja sam celog života, odmalena, sanjala isti san - neke ogromne žene sa velikim grudima koje me gledaju iz daljine (asocirale su me na moje tetke iz Dalmacije), grudi su im stvarno ogromne, a glave male. Odjednom mi prilaze, hvataju me u zagrljaj, prebacuju me iz jednog zagrljaja u drugi i tako mi idemo negde i ja sam sva ušuškana u ta velika ženska tela. Kad god bih to sanjala, stizao mi je predivan dan. Desilo se da smo pre nekoliko godina bili na gostovanju u Beču u vreme velike izložbe Henrija Mura. Ušla sam u muzej i ušla u svoj san! NJegove skulpture žena su žene iz mog sna... ceo dan sam bila u muzeju i plakala! Nisam mogla da verujem šta mi se dešava. Pojavio mi se još jedan san koji se ponavlja - nalazim se u nekom najstrašnijem lavirintu iz koga nikako ne mogu da izađem. Kao da sam stvarno zaglavljena u nekom vremenu. Taj san mi se uopšte ne dopada i plašim ga se. Mislim da smo svi mi negde zaglavljeni u vremenu, u nekim hodnicima života iz kojih ne umemo da izađemo, u kojima se ne nazire nijedan EXIT koji bi imponovao svima nama. Pritiska me to večito snalaženje po bezizlaznom prostoru, imam potrebu da prodišem i da konačno zakoračim u taj život i taj svet kome se i dalje nadam.